Marija Namerno Drugačija

   Ponekad mi se čini da smo kao mravi koji se sudaraju u nekom neobičnom usmerenom delanju pojedinaca. A ponekad kao oni koji samo prolaze jedni kraj drugih, ne primećujući ništa oko sebe. U mestu u kom sam odrasla su postojali određeni nepisani zakoni ponašanja na ulici. I oni nisu statični. Kao i sve u životu, i to se menja vremenom. Nekada, kad bi sreli poznanike, pozdravili bi ih onim blagim osmehom na licu, pored izgovorenih pozdravnih reči. A te reči bi bile nekako pune, smislene. Danas, poluzainteresovani pogled, poluspušteni kapci, bezizražajni izraz lica i ono uobičajeno: "E!". To je to. Nekad, kad sam bila dete, nije bilo bitno koliko puta si prošao pored iste osobe, uvek bi mu se javili. To je bio red. Danas, da li zato što smo porasli ili se nešto promenilo. Ako nekoliko puta sretneš istu osobu, prvi put se javite, drugi put popričate usput i obavezno spomenete onu kafu za treće viđenje na koju nikad ne odete. Nekad smo je pili, samo zato što smo se sreli toliko...

   Davno su ljudi rekli:" ko o čemu, baba o uštipcima!" Meni je, iskreno, trebalo dosta vremena da shvatim kako to funkcioniše, ali je taj koncept, zapravo, vrlo jednostavan. Niko od nas ne može da vidi van sebe ono što nema u njemu samom. Kako spolja, tako i iznutra. Ja to zovem sistemom ogledala. Jednostavnije mi je. I postoje ljudi koji se prave da razumeju, kad pričam o tome. Postoje i oni koji su iskreni, pa kažu da im nije baš jasno o čemu pričam. A postoje i oni koje taj koncept zainteresuje dovoljno da pročeprkaju po svom životu dovoljno da ga sami prepoznaju. Zanimljiv mi je sam taj spektar gledati sa strane. Meni nije teško pitati ako nešto ne razumem. Smatram da na svetu postoji toliko učenja, teorija, istina i pokušaja pronalaska iste, da je nemoguće bilo kom čoveku da pronikne u sve. Stoga, nije sramota pitati. Nekako mi je bez veze kad slušam nešto o čemu ništa ne razumem, klimam glavom kao da sam u toku, a razmišljam o meni stranim pojmovima, u nemogućnosti da...