Marija Namerno Drugačija

   Ispričaću priču za koju mislim da je na nekim suptilnim nivoima vrlo istinita. Susrećući se sa određenim tipovima ljudi, ako pogledamo dovoljno duboko, možemo utvrditi uzrok određenih obrazaca ponašanja. Ovo nema veze sa psihologijom, niti tim načinom pogleda na život.   Postojao je On, Sve što jeste. On je bio onaj koji je hteo da se prošiti u svojoj Svesnosti, te je stvorio produžene delove sebe, koje je nazvao Anđelima. Neću ulaziti ni u ovu hijerarhiju. Ko želi, može da istraži sve na tu temu. Anđeli su živeli u bezuslovnoj ljubavi sa svojim  Stvoriteljem. U njegovom krilu su bili apsolutno zaštićeni, uljuljkani i beskrajno voljeni. Nikad se nije desilo da bilo kakva sumnja prožme njihovo biće, jer sve što je bilo oko njih, bilo je zarad najvećeg dobrog svih. Živeći tako beskrajno dugo, ta sigurnost, ljubav, beskrajno u svemu, poverenje je bilo jedino za šta su znali. To savršenstvo samog simbioznog postojanja nije imao potrebe da preispituje bilo šta. Prost...

Beše vreme kad je Postojanje bilo dostojno onoga što jeste. Kad je Biti bilo jedino što je bitno, a sve usmereno u održavanju postojećeg. Beše vreme kad je Sve što jeste bilo u Jednom. Onda je nastalo vreme kad je Postojanje postalo više od potrebe, više od traženja, više od bitnog. Bivalo je sputavano na svim poljima toliko da se nije moglo reći da je Biti nešto što je Bogom dato, prirodno i normalno. Bilo je to vreme kada se tražila dozvola i za najmanji izražaj Individualnosti. Bilo je to vreme Puta tame. Krivudavi put kojim se moralo proći da bi se ponovo došlo do Spoznaje. Sa obe strane puta nalazila su se polja Izbora. Ali ti Izbori su, zbog vremena u kom su nam data, bila obavijena velom Neprozirnosti, stoga su se uvek svodila na iznenađenja, umesto izbora. Neretko se desilo da napravimo dobar odabir, ali usled tame, stanemo na pogrešan Izbor. Sećam se kad stadoh na polje koje mi je dodalo mnoštvo novih polja koja su se rasula na sve strane oko mene. Sve sami Izbori, I ni za je...

   Nekako mi ne idu komparacije u bilo kom obliku. Obzirom da sam samoj sebi polazna osnova, a često i jedina tačka preseka u određenim momentima, nisam baš imala priliku da smišljam tuđa istovetna ili oprečna razmišljanja. Ali, može li se tako kroz život baš uvek? Moja mera je sasvim u redu, naravno. Za mene. Ili nije? Ko je zna odrediti i kad je malo, a kad previše?    Često sam kroz život čula, a i sama izgovorila onu čuvenu: " za tebe bih sve uradio!". I zaista, to tako divno zvuči. Zaista, zaista predivno. Kad iz mog ugla gledam, zapravo, zaista divno zvuči. Zašto? Pa... kad god se setim da sam nekom bila potrebna, uvek su mogli da računaju na mene. Svi, bez izuzetka. Zaista je nebitno da li mi je ta osoba bitna, prebitna, osrednje bitna, čak apsolutno nebitna. Ako je u problemu, potrebi... tu sam koliko god mogu, naravno. Shodno tome, bezbroj noći sam provrela slušajući tuđe probleme, bezbroj puta bukvalno nisam doticala krevet noću, rešavajući tuđe stvari, m...