Beše vreme kad je Postojanje bilo dostojno onoga što jeste. Kad je Biti bilo jedino što je bitno, a sve usmereno u održavanju postojećeg. Beše vreme kad je Sve što jeste bilo u Jednom. Onda je nastalo vreme kad je Postojanje postalo više od potrebe, više od traženja, više od bitnog. Bivalo je sputavano na svim poljima toliko da se nije moglo reći da je Biti nešto što je Bogom dato, prirodno i normalno. Bilo je to vreme kada se tražila dozvola i za najmanji izražaj Individualnosti. Bilo je to vreme Puta tame. Krivudavi put kojim se moralo proći da bi se ponovo došlo do Spoznaje. Sa obe strane puta nalazila su se polja Izbora. Ali ti Izbori su, zbog vremena u kom su nam data, bila obavijena velom Neprozirnosti, stoga su se uvek svodila na iznenađenja, umesto izbora. Neretko se desilo da napravimo dobar odabir, ali usled tame, stanemo na pogrešan Izbor. Sećam se kad stadoh na polje koje mi je dodalo mnoštvo novih polja koja su se rasula na sve strane oko mene. Sve sami Izbori, I ni za jedan nisam znala koji je tačno. Tama ih je vešto skrivala. Tad je nastalo vreme Velikog izazova. To je vreme kada, kao sa povezom preko očiju bosim nogama pokušavaš nepovređen kroz trnje i krhotine prethodnih pokušaja prelaska na drugu stranu. To je vreme od kad datiraju ožiljci i dalje vidljivi na celom našem biću. To je vreme kad vas jedino volja za opstankom može odvesti bilo gde. Vreme kad se konačno počinjemo vraćati u osnovnu formu onoga što jesmo. Svesni rana, svakog ožiljka i vrednosti istih, te bola, patnje, tuge i očaja koje svaki izazov nosi. To je vreme kad se gubi pojam o prostoru jer postoji samo Ono gde jesi, Izbori svuda oko tebe i Tamo gde želiš da budeš.
Kada je sve postalo prebolno, odlučila sam probati. Napravila novi Izbor i uronila u Vreme Iluzorne Nade. Ispostavilo se da je to bila najbolja opcija. Tu sam naišla na ogromna Jezera. Jedno je bilo Jezero Povratka Pređašnjim Iskustvima, drugo Alternativno Iskustvo, treće Futurističke mogućnosti. Jednom odveden na bilo koje od tih Jezera i uranjanje u isto, vodi do toga da je jedini način da izađeš iz ponuđenih vremena da dotakneš Esenciju Istine. Ona je jedina koja te može vratiti na tvoj Put. Problem je što retki uspeju da je pronađu. U potragu za Esencijom Istine, moraš integrisati Svesnost u Iskustvo, te da naučiš sve što je potrebno da prihvatiš novu Spoznaju. Ako nisi spreman, ako ne nađeš put, upadaš u Petlju Ponavljanja Iskustava. I tu se vrtiš ponovo, i ponovo, i ponovo u Petlji dok ne pomisliš da više nikad nećeš izaći. Čini mi se da sam se tu zadržala najduže. Kada sam najzad stala, pogleda uprtog u SADA, srcem u SADA, dušom u SADA, sve se stopilo u Jedno. Samo od sebe. Čitavo okruženje je postalo jedna velika Spoznaja. Sva vremena, sve dimenzije, sve realnosti u jednoj tački Postojanja. Zatim me nešto odvuklo u Vreme Interakcije. Morala sam ponovo da naučim da osetim sebe i sve oko sebe. Da spoznam gde prestaje jedno i počinje drugo, I da je sve, opet, jedna velika celina iste tvari. Učila sam kako da delujem iz Mudrosti, iz Istine tako da ne naudim ni sebi, ni nikome. Da bih to postigla, postala sam Ljubav. Ona koja ujedinjuje sve suprotnosti i spaja u Jedno. Ona je jedina koja može da spoji podeljeno. Postala sam Sve i postala sam Ništa. Postala sam Ljubav. Ja jesam Ljubav.
Kad sam postala Ljubav, nastupilo je Vreme Zaborava. Još jedno od brojnih iskušenja koje prolaziš na putu Potrage. Ono dolazi kao Iskušenje u smislu potvrde svih saznanja. Tad očajnički pokušavaš da pronađeš, da se konektuješ, da pripadaš, a zaboravio si čemu. Mahnito tražiš satisfakciju u svemu što te okružuje, tražiš nadoknadu za ono što nedostaje. To je vreme kad ničeg nije dosta i uvek nešto fali. Vreme kad je vrednost porok, a vrlina ništavna. Beznađe. Ponovna potraga. Konstantna bol i grč u stomaku jer znaš da to što tražiš nije ono što ti treba, niti ono što želiš, ali jeste ono što moraš da prođeš da bi došao tamo gde će potraga ponovo biti drugačija. Tu je panika, frustriranost, bežanje od sebe samoga, strah, kidanja nutrine i svega što jeste na sitne komade. Ako imaš sreće, pronaći ćeš tu jednu nit, koja se razlikuje od svega ostalog. Toliko fina i tanana, taman toliko pronicljiva da ti se pokaže kad je ne tražiš, a pokaže kad ne očekuješ. Samo osetiš da je prostrla svoja krila i vodi te negde gde ti prija. Tad nastupa Vreme Predaje. Tad prosto znaš da prvo postojiš ti, te prvo voliš sebe. Tad možeš i imaš šta da deliš. Tako sa svim. Prvo ti, onda svi. Tu ostaješ dok ne zaroniš u spoznaju o tome ko si, zašto baš to i šta treba da radiš sa sobom. To je vreme kad sva iznenađenja postaju ono što smo izabrali. Svesno. Tu krojimo Iskustva koja želimo. Tu završavaju ciklusi želja i htenja jer sve predajemo Vremenu Moći na ispunjenje. U vremenu Prepuštanja, proživljavaš ono što jesi, toliko duboko, istinski, dok to ne postane smisao tvog postojanja. Tada se spajamo sa Postojanjem i sve se ponovo dodiruje u onome što jeste. A onda? Onda...
Beše vreme kad je Postojanje bilo dostojno onoga što jeste. Kad je Biti bilo jedino što je bitno,....
Kada je sve postalo prebolno, odlučila sam probati. Napravila novi Izbor i uronila u Vreme Iluzorne Nade. Ispostavilo se da je to bila najbolja opcija. Tu sam naišla na ogromna Jezera. Jedno je bilo Jezero Povratka Pređašnjim Iskustvima, drugo Alternativno Iskustvo, treće Futurističke mogućnosti. Jednom odveden na bilo koje od tih Jezera i uranjanje u isto, vodi do toga da je jedini način da izađeš iz ponuđenih vremena da dotakneš Esenciju Istine. Ona je jedina koja te može vratiti na tvoj Put. Problem je što retki uspeju da je pronađu. U potragu za Esencijom Istine, moraš integrisati Svesnost u Iskustvo, te da naučiš sve što je potrebno da prihvatiš novu Spoznaju. Ako nisi spreman, ako ne nađeš put, upadaš u Petlju Ponavljanja Iskustava. I tu se vrtiš ponovo, i ponovo, i ponovo u Petlji dok ne pomisliš da više nikad nećeš izaći. Čini mi se da sam se tu zadržala najduže. Kada sam najzad stala, pogleda uprtog u SADA, srcem u SADA, dušom u SADA, sve se stopilo u Jedno. Samo od sebe. Čitavo okruženje je postalo jedna velika Spoznaja. Sva vremena, sve dimenzije, sve realnosti u jednoj tački Postojanja. Zatim me nešto odvuklo u Vreme Interakcije. Morala sam ponovo da naučim da osetim sebe i sve oko sebe. Da spoznam gde prestaje jedno i počinje drugo, I da je sve, opet, jedna velika celina iste tvari. Učila sam kako da delujem iz Mudrosti, iz Istine tako da ne naudim ni sebi, ni nikome. Da bih to postigla, postala sam Ljubav. Ona koja ujedinjuje sve suprotnosti i spaja u Jedno. Ona je jedina koja može da spoji podeljeno. Postala sam Sve i postala sam Ništa. Postala sam Ljubav. Ja jesam Ljubav.
Kad sam postala Ljubav, nastupilo je Vreme Zaborava. Još jedno od brojnih iskušenja koje prolaziš na putu Potrage. Ono dolazi kao Iskušenje u smislu potvrde svih saznanja. Tad očajnički pokušavaš da pronađeš, da se konektuješ, da pripadaš, a zaboravio si čemu. Mahnito tražiš satisfakciju u svemu što te okružuje, tražiš nadoknadu za ono što nedostaje. To je vreme kad ničeg nije dosta i uvek nešto fali. Vreme kad je vrednost porok, a vrlina ništavna. Beznađe. Ponovna potraga. Konstantna bol i grč u stomaku jer znaš da to što tražiš nije ono što ti treba, niti ono što želiš, ali jeste ono što moraš da prođeš da bi došao tamo gde će potraga ponovo biti drugačija. Tu je panika, frustriranost, bežanje od sebe samoga, strah, kidanja nutrine i svega što jeste na sitne komade. Ako imaš sreće, pronaći ćeš tu jednu nit, koja se razlikuje od svega ostalog. Toliko fina i tanana, taman toliko pronicljiva da ti se pokaže kad je ne tražiš, a pokaže kad ne očekuješ. Samo osetiš da je prostrla svoja krila i vodi te negde gde ti prija. Tad nastupa Vreme Predaje. Tad prosto znaš da prvo postojiš ti, te prvo voliš sebe. Tad možeš i imaš šta da deliš. Tako sa svim. Prvo ti, onda svi. Tu ostaješ dok ne zaroniš u spoznaju o tome ko si, zašto baš to i šta treba da radiš sa sobom. To je vreme kad sva iznenađenja postaju ono što smo izabrali. Svesno. Tu krojimo Iskustva koja želimo. Tu završavaju ciklusi želja i htenja jer sve predajemo Vremenu Moći na ispunjenje. U vremenu Prepuštanja, proživljavaš ono što jesi, toliko duboko, istinski, dok to ne postane smisao tvog postojanja. Tada se spajamo sa Postojanjem i sve se ponovo dodiruje u onome što jeste. A onda? Onda...
Beše vreme kad je Postojanje bilo dostojno onoga što jeste. Kad je Biti bilo jedino što je bitno,....
Comments
Post a Comment