Marija Namerno Drugačija

   Interesantna mi je logička statistika. Kad uzmemo u obzir kompletne paradokse u koje smo se, ili su nas upleli tokom našeg najranijeg detinjstva, a iz kojih pokušavamo izaći tokom života, koliko vremena možemo nazvati izgubljenim ili protraćenim? Da li su nas utešili ili mi sami sebe tešimo time što se ubeđujemo da su u životu sve što smo prošli vredne lekcije? Ili je to samo zaludno opravdanje svih onih težina u kojima smo bili?    Najlakše je krenuti od sebe, pa čisto da proverim, čemu mene nauči taj osećaj nepripadanja sopstvenoj porodici u ranom detinjstvu? Odbijanje prihvatanja moje urođene fizičke mane kao dela mene koji zahteva veću pažnju? Ne samo u smislu vođenja u banju, kad već "teta u belom" to prepiše, već i psihički i fizički rad na tome? Jedan od ljudi koje bi neki nazvali kostolomcem mi je rekao da se taj problem rešava bez lekara u narodu. Zašto u mom slučaju niko nije potražio neku drugu stranu? Zašto su me tretirali kao pepeljugu i odricali mi...

   Sećam se vremena kad je sve bilo dostupno, kad nije bio problem otplatiti obaveze bilo u kešu ili na rate. Sećam se kad egzistencija nije ulivala strah od samog postojanja, jer je bila skoro podrazumevana. Ne moraju biti kule i gradovi, ali boravišni prostor koji se da urediti- da! Znam da i danas postoje ljudi koji su dobili neke slične prostore i žive u njima nekoliko decenija, a nisu napravili sebi ni toalet. No smatram da je to njihov izbor i zato ga prepuštam njima. Data im je mogućnost da urade nešto. Ili ništa. Mi smo ona generacija gde se, do nekog doba, ništa nije posebno isticalo. Mi nismo imali problem ogromne razlike u životima svojih sugrađana, jer smo svi bili slični. A i sistem je bio takav da nas nije puno razlikovao. Razlikovali su nas ljudi. Ako si dete lekara, advokata, nečega od koristi nastavnom kadru, bio si tretiran drugačije, kod nekih, naravno. Ali i to je do čoveka, ne do sistema. Kad su moja deca krenula u školu, već u prvom razredu, dobila su CD...

   Pre nekoliko godina, nekako je opet naišao težak period. U pokušaju da uradi nešto dobro, moj bivši muž je preuzeo posao od brata, dok je ovaj bio opravdano odsutan duži vremenski period. Radilo se o mlevenju plastike, te je nekako bilo podrazumevano da se u obzir uzmu i akumulatori, koji su nepresušni izvor plastike. Imali smo jednog radnika, koji je bio izuzetno vredan. Radio je najviše i najbolje od svih. I  bio ekstremno odgovoran. To je bilo preko potrebno, jer je bio dovoljan momenat nepažnje i katastrofa bi se desila. Ali, taj čovek je bio poznat kao neko ko voli da popije. Te je uslov bio da ne pije na poslu i on je to do kraja ispoštovao. Ali mi nismo imali uvid u njegove privatne stvari, niti su nas se ticale. Do jednom...   Jednog dana, njemu je pozlilo. Reanimiran je nekoliko puta, na putu do VMA, gde je u baš teškom stanju stigao. Uradili su šta su mogli, a morali su da mu promene kompletnu krv i ko zna šta još, jer je ustanovljeno da se otrovao teš...

  U mojoj kući je i tema menstruacije bila nešto što se jedva spomene, kamoli seksualnost. Naime, otac nikad nije pričao o tome, niti o bilo čemu slično na neki drugi način. Ali je konstatno izražavao strah od toga da se ne prokurvam. Ma šta to god značilo. Za mamu je, s druge strane, sam čin seksa ili vođenja ljubavi bilo nešto prljavo, nešto što moraš da uradiš, da eto udovoljiš muškarcu i sve se svodilo na prljavost samog čina i svega što ima veze sa muško-ženskim odnosima. Za nju je sve to bilo prljavo. Tako sam i sama lutala u strahu od iskorišćavanja na sve moguće načine od strane prljavih muškaraca, dok nisam shvatila da su to njihovi pogledi na odnose, ali ne i moji. U međuvremenu, sve se više otvarala tema o homoseksualizmu u našem okruženju. Naravno, i taj vid odnosa je okarakterisan kao prljav. Ne bih ulazila u detalje kome je šta prljavo, lepo, ružno, ko u čemu uživa, samo želim da pričam o strahu koji je neminovan kad živiš kao žena u zemlji gde se na homoseksualizam ...