Interesantna mi je logička statistika. Kad uzmemo u obzir kompletne paradokse u koje smo se, ili su nas upleli tokom našeg najranijeg detinjstva, a iz kojih pokušavamo izaći tokom života, koliko vremena možemo nazvati izgubljenim ili protraćenim? Da li su nas utešili ili mi sami sebe tešimo time što se ubeđujemo da su u životu sve što smo prošli vredne lekcije? Ili je to samo zaludno opravdanje svih onih težina u kojima smo bili?
Najlakše je krenuti od sebe, pa čisto da proverim, čemu mene nauči taj osećaj nepripadanja sopstvenoj porodici u ranom detinjstvu? Odbijanje prihvatanja moje urođene fizičke mane kao dela mene koji zahteva veću pažnju? Ne samo u smislu vođenja u banju, kad već "teta u belom" to prepiše, već i psihički i fizički rad na tome? Jedan od ljudi koje bi neki nazvali kostolomcem mi je rekao da se taj problem rešava bez lekara u narodu. Zašto u mom slučaju niko nije potražio neku drugu stranu? Zašto su me tretirali kao pepeljugu i odricali mi pravo da živim kao sva druga, normalna deca? Tj, nije bitno zašto su moji roditelji to radili, već kakvu sam ja to važnu lekciju naučila iz toga? Da ne vredim kao čovek, kao osoba, kao žena, kao biće? Svašta!!!! Ne postoji osoba na svetu koja može da porekne moju vrednost kao živog bića, tj čoveka! Ne postoji težina života koja može da mi negira to. Ne postoji lekcija koja će me naterati da bolje razumem svoje mesto na ovoj zemlji.
Pri tom, ne mislim na veću ili manju vrednost mene, kao jedinke, u odnosu na druge, već onu jedinstvenu koju svako od nas nosi u sebi. Samo mislim da je poenta u otključavanju te vrednosti. Ako se stopimo sa masom i prestanemo raditi na sebi, odričemo se te jedinstvenosti i postajemo bezlična, nesrećna bića koja pokušavaju svoju nesvrstanost sakriti od sveta. Kao da je to bitno! Mnogo je bitnije da se mi prepoznamo i živimo tu svrhu.
Koliko, statistički, vremena potrošimo na traženje pogrešnih stvari? Upoznala sam i prepoznala nekolicinu ljudi koji su se bavili nečim sasvim drugim, ali sam u njima prepoznala talente vredne pažnje, tipa iscelenja ili vidovitosti. Ti ljudi su živeli tri i po- četiri decenije, ne prepoznavši svoje darove, jer su sreću tražili na drugim stranama. Možete li zamisliti koliko skrivenih iscelitelja ima po svetu? Možete li zamisliti sliku gde su se svi probudili i iscelili samo ljude u svojoj okolini? Oslobodili mnoge od bolova, patnje, ograničene pokretnosti i ko zna čega još sa čim se već bore? Umesto toga, bitnije je naći nekoga ko će ih izdržavati, a da oni ništa ne rade! Ili naći srodnu dušu, kad ni sami ne znaju šta hoće! Koliko tako skrivenih talenata trune u maskama onoga što želimo da predstavimo drugima? Imala sam i ženu, baku, koja je u penziju otišla radeći ono što joj jeste prijalo, ali je ceo život, kao usput, biljem lečila svoje rođene. Zapravo je to lečenje njena svrha. Danas to radi malo drugačije i na dobrobit mnogih. Najlepše je, u tim okolnostima, da smo svesni da radimo posao zbog novca, ali da je lečenje travama naša strast!
Meni je neizmerno drago kad vidim da ljudi uspevaju da usklade svoje talente sa materijalnim. Tada mogu da žive svoju svrhu i nema protraćenog vremena, koje nas nemilice vodi ponovo na ono odakle smo počeli da bežimo od sebe. Kad vidim ljude koji rade ono što vole, zapravo žive svoju svrhu, ulepšaju mi dan, mesec, godinu, život. Neizbežan je osmeh na licu, toplina u srcu i radost u duši samo kad ih se prisetim, a kamoli kad smo u kontaktu. Lepota života i jeste u tome da radimo ono što volimo, za dobrobit svih. Bar ja to tako vidim.
Pošto vreme brzo prolazi, prosto ne mogu a da se ne zapitam, koliko smo mi vremena potrošili pravdajući se što smo živi i dokazujući drugima da vredimo? Jesmo li sebi dokazali da naše postojanje ima itekakvu vrednost? Jesmo li se potrudili da to naše plemenito postojanje još više obogatimo? Na šta trošimo dane? Noći? Koliko smo vremena spremni još da uložimo u stvari koje nisu bitne? Suštinske? I zašto?
Najlakše je krenuti od sebe, pa čisto da proverim, čemu mene nauči taj osećaj nepripadanja sopstvenoj porodici u ranom detinjstvu? Odbijanje prihvatanja moje urođene fizičke mane kao dela mene koji zahteva veću pažnju? Ne samo u smislu vođenja u banju, kad već "teta u belom" to prepiše, već i psihički i fizički rad na tome? Jedan od ljudi koje bi neki nazvali kostolomcem mi je rekao da se taj problem rešava bez lekara u narodu. Zašto u mom slučaju niko nije potražio neku drugu stranu? Zašto su me tretirali kao pepeljugu i odricali mi pravo da živim kao sva druga, normalna deca? Tj, nije bitno zašto su moji roditelji to radili, već kakvu sam ja to važnu lekciju naučila iz toga? Da ne vredim kao čovek, kao osoba, kao žena, kao biće? Svašta!!!! Ne postoji osoba na svetu koja može da porekne moju vrednost kao živog bića, tj čoveka! Ne postoji težina života koja može da mi negira to. Ne postoji lekcija koja će me naterati da bolje razumem svoje mesto na ovoj zemlji.
Pri tom, ne mislim na veću ili manju vrednost mene, kao jedinke, u odnosu na druge, već onu jedinstvenu koju svako od nas nosi u sebi. Samo mislim da je poenta u otključavanju te vrednosti. Ako se stopimo sa masom i prestanemo raditi na sebi, odričemo se te jedinstvenosti i postajemo bezlična, nesrećna bića koja pokušavaju svoju nesvrstanost sakriti od sveta. Kao da je to bitno! Mnogo je bitnije da se mi prepoznamo i živimo tu svrhu.
Koliko, statistički, vremena potrošimo na traženje pogrešnih stvari? Upoznala sam i prepoznala nekolicinu ljudi koji su se bavili nečim sasvim drugim, ali sam u njima prepoznala talente vredne pažnje, tipa iscelenja ili vidovitosti. Ti ljudi su živeli tri i po- četiri decenije, ne prepoznavši svoje darove, jer su sreću tražili na drugim stranama. Možete li zamisliti koliko skrivenih iscelitelja ima po svetu? Možete li zamisliti sliku gde su se svi probudili i iscelili samo ljude u svojoj okolini? Oslobodili mnoge od bolova, patnje, ograničene pokretnosti i ko zna čega još sa čim se već bore? Umesto toga, bitnije je naći nekoga ko će ih izdržavati, a da oni ništa ne rade! Ili naći srodnu dušu, kad ni sami ne znaju šta hoće! Koliko tako skrivenih talenata trune u maskama onoga što želimo da predstavimo drugima? Imala sam i ženu, baku, koja je u penziju otišla radeći ono što joj jeste prijalo, ali je ceo život, kao usput, biljem lečila svoje rođene. Zapravo je to lečenje njena svrha. Danas to radi malo drugačije i na dobrobit mnogih. Najlepše je, u tim okolnostima, da smo svesni da radimo posao zbog novca, ali da je lečenje travama naša strast!
Meni je neizmerno drago kad vidim da ljudi uspevaju da usklade svoje talente sa materijalnim. Tada mogu da žive svoju svrhu i nema protraćenog vremena, koje nas nemilice vodi ponovo na ono odakle smo počeli da bežimo od sebe. Kad vidim ljude koji rade ono što vole, zapravo žive svoju svrhu, ulepšaju mi dan, mesec, godinu, život. Neizbežan je osmeh na licu, toplina u srcu i radost u duši samo kad ih se prisetim, a kamoli kad smo u kontaktu. Lepota života i jeste u tome da radimo ono što volimo, za dobrobit svih. Bar ja to tako vidim.
Pošto vreme brzo prolazi, prosto ne mogu a da se ne zapitam, koliko smo mi vremena potrošili pravdajući se što smo živi i dokazujući drugima da vredimo? Jesmo li sebi dokazali da naše postojanje ima itekakvu vrednost? Jesmo li se potrudili da to naše plemenito postojanje još više obogatimo? Na šta trošimo dane? Noći? Koliko smo vremena spremni još da uložimo u stvari koje nisu bitne? Suštinske? I zašto?
Comments
Post a Comment