Marija Namerno Drugačija

   Dok sam odrastala, imali smo trpezariju odvojenu od dnevnog boravka, pa nisam previše obraćala pažnju na mogućnost nelagode prilikom gledanja televizijskog programa. Odgajana da se stidim bilo kakvog intimnijeg odnosa, da se o intimnim delovima govori kao o "onom dole", da je to nešto ružno, prljavo, i najčešća rečenica bi bila kako muškarci samo žele da se dočepaju toga dole, iskoriste i odbace nas žene. Bilo je još mnogo zanimljivih objašnjenja, ali oni nisu tema ovog teksta. Naime, prilikom gledanja TV programa sa mojim roditeljima, najnelagodnije je bilo kad bi se dvoje počeli ljubiti u nekom filmu. Tad bi, po pravilu, ili pokrila rukama oči, ili izašla iz prostorije u kojoj smo moji roditelji i ja gledali tv, ili bi jednostavno otac prebacio kanal. Nekad bi to trajalo dok "škakljiva" scena ne prođe, a nekad se otac ne bi ni vratio na taj program, da se te scene ne bi ponovile, pa da mu opet ne bi bilo neugodno. Kako sam odrastala, tako se menjao i TV progra...

    Uvek sam se divila ljudima koji su imali izražen jedan talenat. Njihov život je tako jednostavan. Ne kažem lak, samo jednostavan. Velikim naporom, upornošću, vežbom dolaze do rezultata koji ih kuju u zvezde. Ali je oduvek jasno za šta su predodređeni. Prosto znaš da su rođeni za to i to je put kojim idu kroz život. Možda to deluje kao jednosmerna ulica. Kao neraznovrsnost. Ali meni to izgleda fantastično. Zamislite da imate dete koje od malih nogu pokazuje talenat i interesovanje za sport, umetnost, pisanje, lečenje.. bilo šta. Gledate ga dok odrasta kako se sve više i više uživljava u ulogu koja mu pripada po rođenju. Vi, kao roditelj, imate zadatak da mu pomognete da taj talenat dovede na najveći mogući nivo i da budete ponosni na sebe i na njih što ste postigli to što ste postigli.      Ja spadam u grupu svaštara. Pomalo sam talenat za sve. Dok sam se bavila sportom, bila sam prva postava uvek. Kad sam pisala, bila sam dobra u pisanju. Ako radi...

           Ja sam spoj svega što sam preživela i doživela i upila kao svoje iskustvo u svom bitisanju na ovom svetu u vreme koje mi je dato. Važim za optimstičnog, vedrog borca koji je uspevao da se izbori sa većinom situacija u koje me je život postavio. Sa nekima se još borim. Sa nekim mirim. I sve je proces. Sve je deo nečega što je veće od onoga što se na prvi pogled čini. I sve ima svoje razloge koje mi  često vidimo tek kad se proces završi. Onda to nazivamo lutanjem ili potragom. A šta tražimo? Sebe? Ako tražimo sebe, ono što nam je uvek na dohvat ruke i na raspolaganju, jedino što nam je uvek u potpunosti dostupno, onda je potpuno zadivljujuća činjenica da uspešno nalazimo neke od segmenata koji mislimo da nam nedostaju u potpunjivanju slike o sebi. Tako smo, često nesvesni, uspevali pronaći pravu ljubav, roditi dobru decu, biti dobra deca našim roditeljima, učenici, prijatelji, kolege, savetodavci, poslodavci, radnici... š...

      Priča jedan:                     Devojka zaljubljena u mladića svog, srednjeg, radničkog staleža. Oboje iz poštenih porodica, vrednih, sposobnih ljudi. Od svojih roditelja naučili su kakvi treba da budu u životu.  Oni su prva ljubav jedno drugom. Odrasli zajedno, spoznali svet zajedno, spoznali sebe jedno kroz drugo. Uživali godine i godine zabavljanja. Ljubav raste svakim danom. Svaki pogled, dodir, razgovor o prevalizaženju prepreka da bi ostvarili zajedničku budućnost, sve upućuje na ljubav koja raste iz trena u tren. Završili su škole. Morali su da rade da bi mogli da završe fakultete. Zaposlili se u struci. Ljubav dostiže vrhunac čiji je logičan sled zajednički život. Planiraju venčanje. Imaju dobre plate, ali ne mogu proći bez kredita. Oboje ih podižu. Roditelji ne mogu da im Bog zna koliko pomognu. Penzije su im jedva dovoljne da prežive. Ali oni ...

          U zadnje vreme sve češće se ljudi predstavljaju kao duhovnjaci. I svi smo na kojekakvim duhovnim putevima. I svi se nešto duhovno uzdižemo. I svi težimo ka potpunoj duhovnosti. I svi želimo da smo priznati duhovnjaci. I bili mi svesni toga ili ne, ružno nas je slušati! Ja se vodim politikom da budem ono što jesam, a drugi nek prepoznaju to što nosim u sebi i neka me etiketiraju po sopstvenoj savesti. Zašto? Mnogo lepše mi zvuči kompliment iskrenog prijatelja, nego sve reči samohvale koje mogu da smislim. Mnogo mi je draže da čujem prijatelja kako o nekome lepo priča, nego kad sami sebe uzdižemo. To ne znači da nismo svesni sopstvene vrednosti. To jednostavno znači da smo je spoznali, te nemamo potrebu trljati nos drugome o sopstvenim dostignućima. Posebno duhovnim dostignućima! Podelite iskustva sa drugima, za to smo tu, ali ostavite druge da vas cene kao duhovnjaka ili nešto drugo. Mnogo lepše zvuči! I ima mnogo veću vrednost. ...