Imala sam društvo gde god bi se pojavila. Bila sam dovoljno dobra sa decom mojih godina, da mi nije bio problem provesti veče sa bilo kim od tih meni poznatih osoba. Nisam razmišljala o tome da ću imati bilo kakvih problema sa bilo kim od njih. Dok sam bila član onog velikog društva, od nas tridesetak, jedan momak, izvesni B. je dolazio s vremena na vreme do nas, nešto pričao, meni nepovezano, glupo i besmisleno. Pošto je bio poznat po tome da je problematičan, pravila sam se da je sve u redu, da su njegove priče na mestu i jedva čekala da ode, pošto bi kratko ostajao u našem društvu. Svi ostali su bili koliko-toliko normalni, a on je bio jedan od onih od kojih zazirete. Međutim, on je baš hteo da se druži sa mnom, da mi priča sve gluposti šta je radio, znajući da ih neću nikome ispričati. Delom zato što nisam bila od tih koji prepričavaju, delom zato što su to bile toliko nezanimljive stvari, delom zato što sam ga se bojala. Sa B. sam postala, recimo drugarica, iz straha od njegove naprasitosti, zbog stvari koje je radio devojkama koje su ga odbijale, uključujući tu i njegovo grozno društvo. A kasnije, kad sam se uverila da ne želi da me petlja sa svojim društvom, nego traži da budemo sami dok mi prepričava svoje događaje, malo sam se opustila, nakon dosta vremena. To, nazovi druženje, je započelo kad sam imala petnaest godina. On je bio četiri godine stariji od mene. Bio je umešan u razne sumnjive radnje, bio povezan sa mnogim ljudima po celoj Srbiji, iako je bio tako mlad. Valjda slični slične nađu, pa se drže zajedno.
Nekoliko puta mi se desilo da mi lupaju na prozor, tačnije roletnu, u noćnim satima. Zapravo, nije nekoliko puta, već je to trajalo dosta dugo, od moje srednje škole, dok nisam postala majka. Jednom prilikom sam zvala miliciju, čisto da prođu ulicom i vide o kome je reč. Ali, po zakonu, kucanje i virenje kroz rupice na roletni, ma kako neprijatno bilo, nije bilo dovoljno za bilo kakvu prijavu, niti reakciju nadležnih organa. A kucanje se nastavljalo i nastavljalo. Spuštala sam roletne skroz do kraja, koliko god sam mogla, ali bi uvek neko stajao pod prozorom i pokušavao da vidi unutra. Jednom, vratila sam se iz grada, i umesto da odem u kupatilo da se istuširam i presvučem za spavanje, ušla sam u moju sobu da nešto uradim. Kako sam čula kucanje, tako sam poluluda već od tog sitnog zlostavljanja, skočila, digla roletnu, otvorila prozor i zakoračila jednom nogom da iskočim na ulicu, kad sam osetila nečije ruke kako me vuku nazad. Bili su to moji roditelji. Iako sam im se žalila na ta dešavanja, ni oni nisu mogli ništa da urade, tipa da prijave slučaj. Ali, mogli su nešto uraditi sami, no nisu. Samo su me zaustavili da se ne odem obračunavati sa luđakom koji nije odustajao. Naravno da su im argumenti bili čvrsti, da sam bila luda što hoću da razrešim misteriju tog progonitelja, što želim da to prestane i slično. I šta ću, spustila sam roletnu, istuširala se, legla i ostatak večeri provela osluškujući korake pod prozorom, ali ih nije više bilo. Tad sam bila prvi razred gimnazije. U ponedeljak, u školi, prišao mi je školski drug i ispričao kako se jako uplašio dok je pratio devojku kući dve večeri ranije. Naime, kad se vraćao, video je svetlo u mojoj sobi i odlučio da mi pokuca na prozor, da mi se javi, pošto nije stanovao na mom kraju i bilo mu interesantno što je u mom kraju, a ja kući. Kad je video da se diže roletna i neko iskače kroz prozor, uplašio se da je to moj tata, pa se sakrio među velike jelke preko puta. Kaže da mu je srce htelo iz grudi iskočiti. Kako nije znao da ja već imam nekoga kome je to navika da kucka na prozor, nisam mu mogla zameriti. A to je bio jedini put kad je on to uradio.
Kad sam bila već starija, a lupanje se nastavilo godinama, zamolila sam jednog policajca koji nije bio na dužnosti to veče, da prošeta ulicom i obrati pažnju malo na ljude koji su sumnjivi. Šta se tačno desilo to veče, ne znam. Znam da mi više niko nije zakucao na prozor. Ni danas nisam ljubitelj kuća koje gledaju direkt na ulicu. Više volim kad je kuća uvučena od ulice, i ima malu cvetnu bašticu ispred.
Posle toga je nastupila serija telefonskih poziva, gde bi mi puštali muziku kad se javim. Pesme su bile tipa:"Ne spavaj gola, čak ni do pola, jer to je opasno po život.." od Bore Čorbe i pesme slične tematike. Tu nisam mogla ništa da uradim, naravno. Ali mi je bilo interesantno. Nekad bi samo prekinula vezu, pa nastavila sa svojim aktivnostima, a nekad bi otpevala pesmu koja mi je puštena i onda prekinula, jer se nikad niko nije javio, tako da nisam imala prilike da čujem tog hrabricu koji se krio iza anonimnih poziva.
Posle toga, svake srede u 3:00 iza ponoći, zvao je neki muški glas, da mi priča kako mu se neizmerno sviđam, kako će mi prići u petak, eto skupio je hrabrosti i slične gluposti. Ali, taj petak nisam dočekala. Ne tako. Jedno vreme smo se već naveliko zezali na tu temu, pa smo celo društvo, uključujući i mog D. gledali okolo po disku, izgleda li neko posebno sumnjivo. Ali nismo uspeli da otkrijemo ko je u pitanju, pošto smo se uvek ludirali, samim tim privlačili pažnju na nas, pa i poglede većine ljudi kojima smo bili u vidokrugu. I ti pozivi su trajali dosta dugo. Kad sam se udala, prestali su. A onda, kad sam se vratila kod mojih i nakon godinu dana od smrti mog muža, počela da izlazim povremeno, ponovo su počeli. Kad je pričao sa mnom, pričao je kako mi u petak prilazi i slične gluposti. Jedne noći, mom tati je dosadilo više da svake srede biva probuđen, pa se on javio. I mama i ja smo stajale kraj njega i videle da je pozeleneo od besa, mene gledao sa gađenjem, mržnjom. Ali, nakon što je prekinuo vezu, meni ništa nije rekao. Tri naredna meseca me nije ni pogledao, niti pričao sa mnom, samo sa gnušanjem u glasu, naredio da uradim ovo ili ono i to je bilo sve. Kasnije, mnogo kasnije, mama mi je rekla da je taj neko nazvao i pričao mom tati svakakve gluposti o meni, da se vucaram po gradu sa svima, da moj tata treba da obrati pažnju na mene, jer ja sam upravo sad trudna sa njim! Nije bilo bitno što ja ne znam o kome je reč, što nisam imala momka ni u najavi, moj je tata poverovao pre nekom tamo idiotu koji se nije ni predstavio, nego da je mene pitao bilo šta.
Nekoliko godina kasnije, kad sam radila kao konobarica u jednom malom kafiću, došao je prvi komšija moje polusestre sa malim društvom. Toliko se napio, da je počeo da priča gluposti. Među ostalim bljuvotinama koje je izrekao, priznao mi je da je on taj koji je sredom uznemiravao moju porodicu. Da nisu zvali policiju, da nije bilo ostalih ljudi u kafiću, koji su bili normalni, mislim da bi ga odrobijala, koliko sam bila ljuta na njega. Čak je i vlasnik obližnje kafane došao da me smiri, jer me je poznavao mnogo bolje od ostalih. Nakon te večeri, nije više dolazio u kafić. Čula sam da je kasnije izbo nekog dečka i završio u zatvoru.Godinama ga nisam videla, a kad je izašao, videla sam ga samo jednom i nikad više. Niti imam želju da ga vidim.
Nekad mi je ljudska glupost zaista fascinantna. Pogotovo kad ne mogu da dam smisao njihovim postupcima. Nije u pitanju mladost i opravdanje da je njoj opravdano sve, već bezobrazluk i poigravanje tuđim životima, makar i na tren. Taj tren može da se pretvori u mnogo veće stvari. I opet, nema opravdanja tipa nisu razmišljali. Jesu, jer onaj ko ne razmišlja, ni ne radi ništa. Ovi su razmišljali i radili pogrešno.
Nekoliko puta mi se desilo da mi lupaju na prozor, tačnije roletnu, u noćnim satima. Zapravo, nije nekoliko puta, već je to trajalo dosta dugo, od moje srednje škole, dok nisam postala majka. Jednom prilikom sam zvala miliciju, čisto da prođu ulicom i vide o kome je reč. Ali, po zakonu, kucanje i virenje kroz rupice na roletni, ma kako neprijatno bilo, nije bilo dovoljno za bilo kakvu prijavu, niti reakciju nadležnih organa. A kucanje se nastavljalo i nastavljalo. Spuštala sam roletne skroz do kraja, koliko god sam mogla, ali bi uvek neko stajao pod prozorom i pokušavao da vidi unutra. Jednom, vratila sam se iz grada, i umesto da odem u kupatilo da se istuširam i presvučem za spavanje, ušla sam u moju sobu da nešto uradim. Kako sam čula kucanje, tako sam poluluda već od tog sitnog zlostavljanja, skočila, digla roletnu, otvorila prozor i zakoračila jednom nogom da iskočim na ulicu, kad sam osetila nečije ruke kako me vuku nazad. Bili su to moji roditelji. Iako sam im se žalila na ta dešavanja, ni oni nisu mogli ništa da urade, tipa da prijave slučaj. Ali, mogli su nešto uraditi sami, no nisu. Samo su me zaustavili da se ne odem obračunavati sa luđakom koji nije odustajao. Naravno da su im argumenti bili čvrsti, da sam bila luda što hoću da razrešim misteriju tog progonitelja, što želim da to prestane i slično. I šta ću, spustila sam roletnu, istuširala se, legla i ostatak večeri provela osluškujući korake pod prozorom, ali ih nije više bilo. Tad sam bila prvi razred gimnazije. U ponedeljak, u školi, prišao mi je školski drug i ispričao kako se jako uplašio dok je pratio devojku kući dve večeri ranije. Naime, kad se vraćao, video je svetlo u mojoj sobi i odlučio da mi pokuca na prozor, da mi se javi, pošto nije stanovao na mom kraju i bilo mu interesantno što je u mom kraju, a ja kući. Kad je video da se diže roletna i neko iskače kroz prozor, uplašio se da je to moj tata, pa se sakrio među velike jelke preko puta. Kaže da mu je srce htelo iz grudi iskočiti. Kako nije znao da ja već imam nekoga kome je to navika da kucka na prozor, nisam mu mogla zameriti. A to je bio jedini put kad je on to uradio.
Kad sam bila već starija, a lupanje se nastavilo godinama, zamolila sam jednog policajca koji nije bio na dužnosti to veče, da prošeta ulicom i obrati pažnju malo na ljude koji su sumnjivi. Šta se tačno desilo to veče, ne znam. Znam da mi više niko nije zakucao na prozor. Ni danas nisam ljubitelj kuća koje gledaju direkt na ulicu. Više volim kad je kuća uvučena od ulice, i ima malu cvetnu bašticu ispred.
Posle toga je nastupila serija telefonskih poziva, gde bi mi puštali muziku kad se javim. Pesme su bile tipa:"Ne spavaj gola, čak ni do pola, jer to je opasno po život.." od Bore Čorbe i pesme slične tematike. Tu nisam mogla ništa da uradim, naravno. Ali mi je bilo interesantno. Nekad bi samo prekinula vezu, pa nastavila sa svojim aktivnostima, a nekad bi otpevala pesmu koja mi je puštena i onda prekinula, jer se nikad niko nije javio, tako da nisam imala prilike da čujem tog hrabricu koji se krio iza anonimnih poziva.
Posle toga, svake srede u 3:00 iza ponoći, zvao je neki muški glas, da mi priča kako mu se neizmerno sviđam, kako će mi prići u petak, eto skupio je hrabrosti i slične gluposti. Ali, taj petak nisam dočekala. Ne tako. Jedno vreme smo se već naveliko zezali na tu temu, pa smo celo društvo, uključujući i mog D. gledali okolo po disku, izgleda li neko posebno sumnjivo. Ali nismo uspeli da otkrijemo ko je u pitanju, pošto smo se uvek ludirali, samim tim privlačili pažnju na nas, pa i poglede većine ljudi kojima smo bili u vidokrugu. I ti pozivi su trajali dosta dugo. Kad sam se udala, prestali su. A onda, kad sam se vratila kod mojih i nakon godinu dana od smrti mog muža, počela da izlazim povremeno, ponovo su počeli. Kad je pričao sa mnom, pričao je kako mi u petak prilazi i slične gluposti. Jedne noći, mom tati je dosadilo više da svake srede biva probuđen, pa se on javio. I mama i ja smo stajale kraj njega i videle da je pozeleneo od besa, mene gledao sa gađenjem, mržnjom. Ali, nakon što je prekinuo vezu, meni ništa nije rekao. Tri naredna meseca me nije ni pogledao, niti pričao sa mnom, samo sa gnušanjem u glasu, naredio da uradim ovo ili ono i to je bilo sve. Kasnije, mnogo kasnije, mama mi je rekla da je taj neko nazvao i pričao mom tati svakakve gluposti o meni, da se vucaram po gradu sa svima, da moj tata treba da obrati pažnju na mene, jer ja sam upravo sad trudna sa njim! Nije bilo bitno što ja ne znam o kome je reč, što nisam imala momka ni u najavi, moj je tata poverovao pre nekom tamo idiotu koji se nije ni predstavio, nego da je mene pitao bilo šta.
Nekoliko godina kasnije, kad sam radila kao konobarica u jednom malom kafiću, došao je prvi komšija moje polusestre sa malim društvom. Toliko se napio, da je počeo da priča gluposti. Među ostalim bljuvotinama koje je izrekao, priznao mi je da je on taj koji je sredom uznemiravao moju porodicu. Da nisu zvali policiju, da nije bilo ostalih ljudi u kafiću, koji su bili normalni, mislim da bi ga odrobijala, koliko sam bila ljuta na njega. Čak je i vlasnik obližnje kafane došao da me smiri, jer me je poznavao mnogo bolje od ostalih. Nakon te večeri, nije više dolazio u kafić. Čula sam da je kasnije izbo nekog dečka i završio u zatvoru.Godinama ga nisam videla, a kad je izašao, videla sam ga samo jednom i nikad više. Niti imam želju da ga vidim.
Nekad mi je ljudska glupost zaista fascinantna. Pogotovo kad ne mogu da dam smisao njihovim postupcima. Nije u pitanju mladost i opravdanje da je njoj opravdano sve, već bezobrazluk i poigravanje tuđim životima, makar i na tren. Taj tren može da se pretvori u mnogo veće stvari. I opet, nema opravdanja tipa nisu razmišljali. Jesu, jer onaj ko ne razmišlja, ni ne radi ništa. Ovi su razmišljali i radili pogrešno.
Comments
Post a Comment