Imala sam oko deset godina, kad je posle ponoći, na radio Zagrebu, gostovao neki astrolog. Njemu ste mogli jedne nedelje ostaviti podatke i pitanja koja vas interesuju, a sledeće nedelje ponovo kontaktirati emisiju da bi dobili odgovore. Kako nisam išla rano na spavanje, mama je došla kod mene u sobu, noseći onaj zidni telefon, bananu i rekla mi da ćutim, da ništa ne govorim tati, a ona će zvati emisiju i ostaviti podatke. Tako je i bilo. Čitave nedelje sam zamišljala kako će za mene čovek reći da nisam njihovo dete, da mi nije mesto tu i slične bajke. To je bila nedelja mog čistog maštarenja o nekom divnom životu koje me čeka tamo negde, kad malo porastem. Nisam nikome rekla za tu emisiju, jer je to bila mamina i moja tajna. Sledeće nedelje, mama se ponovo u ponoć ušunjala sa telefonom u moju sobu i zvala emisiju da čuje proročanstvo. Sad nije mogla mene da izbegne, morala sam da čujem šta čovek ima da kaže, pošto je emisija emitovana direktno u etar, a nije se mogla sakriti nigde drugde, nego kod mene u sobu. Posle dužih pokušaja, najzad smo dobile vezu, a mama je pričala preko telefona, dok sam ja slušala delom nju, delom čoveka preko radija.
Tu sam saznala da mi je tata bio jako bolestan u vreme kad su se njih dvoje uzeli. Kasnije su mi objasnili da je bio nepokretan, u kolicima oko tri meseca. Isto tako sam čula da će on biti zdrav još nekoliko godina, a onda će njegovo zdravlje biti narušeno. Ako doživi narednih deset godina, živeće još bar toliko. Ali postoje momenti kad će mu život visiti o koncu. Srce, zakrčenje krvnih sudova, rak. Tako je i bilo. Od moje šesnaeste godine smo bili svedoci svih tih dešavanja. I zaista mu je život nekoliko puta visio o koncu, u tom periodu. Ali je poživeo još koju godinu tog proročanstva. Inače, za njega je čovek rekao da je dobar čovek u osnovi, ali je u kući postrojio stvari tako da mu sve ide na ruku, što nikome ne odgovara od ukućana. I mama i ja smo to dobro znale. A što se tiče svih ostalih, ima nešto u njemu što je kao magnet, jednostavno od ljudi može da zatraži šta god i oni će mu to i odraditi. To je zaista bila njegova velika sposobnost. Isto tako, čovek je rekao da je moj tata neko ko ne mari puno za ljude oko sebe, egoista i da ne očekujemo od njega da će uraditi neke velike akcije fizički, ali kao organizator je fantastičan, stoga bi ga mama trebala poslušati, bar ponekad. To se njoj, naravno, nije dopalo.
Nakon toga, nebrojeno puta sam se budila uplakana, sanjajući da se tati nešto desilo. Užasno sam se bojala za njegovo zdravlje, a nisam nikom pričala o tome. Posmatrala bih ga ispod oka i tačno znala da li je ljut ili mu nije dobro, po boji njegove kože, podočnjaka, načina na koji leži, sedi, priča, gleda TV. Predosetila sam njegov infarkt, operaciju, rak, posledice sužavanja krvnih sudova... Bio je to još jedan teret na mojoj duši koji sam nosila u sebi, ne želeći ga deliti ni sa kim. Noćne more koje sam imala tada, bile su živopisne i držale me danima. A u svakoj je moj tata umirao, a sa njim i deo mene. Vremenom, snovi su se proređivali, valjda pritisnuti drugim okolnostima u mom životu. Interesantno je da nikad mamu nisam sanjala na taj način.
Onda je čovek pričao o mami. Kako je rođena pod zvezdom kojom vlada razum, ne emocije, kako je upravo razumom vođena čitav život, ali je problem što njen razum gleda na okolinu, umesto u svoju kuću. Meri se sa ljudima, previše joj je stalo do toga šta će oni reći, hoće li je suditi, te se zato trudi da ostavi dobar utisak na sve okolo. Rekao je da je izuzetno vredna osoba, što jeste istina. Nikad ne miruje. Oko njenog zdravlja je rekao da će je pogrešno lečiti godinama, ali nije opasno po život. Jednom će se desiti nešto, pa će otkriti pravi uzrok problema. Inače, ima proširene vene na nogama i osteoporozu koja joj je načela kičmu i tu mora da se čuva i to je to. I to je bila istina. Mada se mama nikad nije čuvala. Ceo život sam strepila da se ne pomeri nekako nezgodno, jer bi u tom slučaju ostala nepokretna ili na mestu mrtva. Ali, nju to ne zanima previše. Imaće dve manje operacije, ništa opasno po život i poživeće dug i dobar život, samo ako nauči da popusti stisak kojim želi da drži sve nas pod kontrolom. To nikad nije uradila. Rekao joj je da je za stariju ćerku jako vezana, da su njih dve baš jako bliske i da će tako ostati zauvek. Da su one najbolje drugarice, družbenice, majka i ćerka, sve jedna drugoj, zato što su tako slične.
Polusestra mi je tad bila udata i imala dvoje dece, pa je bilo logično da čovek priča o njoj. A i ja sam bila najmlađa, pa sam očekivala da će o meni na kraju, međutim, on je počeo o meni. Pričao je kako sam rođena sa deformitetom, kako sam izuzetno inteligentna, emotivna, kako me trebaju čuvati, paziti jer je rana mladost predodređena da budem preemotivna u vezi svega. A onda, desiće se velika tragedija u mom životu, koja će mnogo toga promeniti i da je tada najvažnije da znam da imam podršku svojih najbližih u tom momentu, jer me i posle toga čega jako težak život i to do oko polovine mog života, da bi tek kasnije, u drugoj polovini mogla da kažem da živim lepo.
To je bilo sve o meni, jer je mama nezainteresovano komentarisala njegove reči. želeći da ga prekine što pre:"Aha, aha, da, da.. A možete li mi reći za stariju ćerku, kakav će njen život biti?"
Čovek je pričao da će ona imati zaista ispunjen život, da će njena sreća potrajati, da je izgradila lepu porodicu, koju će nadograđivati sa svojim mužem i da neće morati da radi ništa, sem da bude sa svojom decom. Muž će joj obezbediti život o kome mnoge žene sanjaju. Mami je laknulo. Čovek je počeo da priča o meni, ali je mama prekinula razgovor, kao slučajno pritiskajući dugme za prekid veze. Još me pogledala onako iznenađeno, pa mi reče kako je, eto, pukla veza, neočekivano.
Znala sam da nju nije briga za mene, tako je oduvek i nije mi nimalo iznenađujuće, ali misli koje su se uvukle u moju malu glavu tada su bile zaista svakakve. Tragedija u mojoj ranoj mladosti, težak život kasnije, pola života i takve stvari nisu lake za čuti ni desetogodišnjoj devojčici, koja ne može da razume težinu tih reči, ni blizu.
Elem, danas, kad pogledam unazad, mogu reći da sam zatečena istinom koju je taj čovek, čije ni ime ne znam, izgovorio. Pošto nisam pričala ni o mojim vizijama, u to vreme, tad sam, zapravo dobila potvrdu da su i one tačne. I one su govorile o tunelu i dobu mračnjaštva i izlasku iz istog i uživanju u životu u drugoj polovini istog, Ne znam da li je taj čovek živ danas, ali želim da mu zahvalim na svemu što je rekao. Želim da mu kažem da su me njegove reči, ispunjenje onoga što se dešavalo do nekog perioda mog života, držalo budnom u trenucima slabosti. Jer druga polovina života će biti dobra. Znači da vredi. Hvala ti, čoveče čiji sam glas samo jednom čula, ali je tako jako odjeknuo mojim životom, da ga je nemoguće zaboraviti. A najviše ti hvala na tome što si dobro protumačio ono što si tumačio, jer najviše volim reči istine, ma koliko teške bile.
Tu sam saznala da mi je tata bio jako bolestan u vreme kad su se njih dvoje uzeli. Kasnije su mi objasnili da je bio nepokretan, u kolicima oko tri meseca. Isto tako sam čula da će on biti zdrav još nekoliko godina, a onda će njegovo zdravlje biti narušeno. Ako doživi narednih deset godina, živeće još bar toliko. Ali postoje momenti kad će mu život visiti o koncu. Srce, zakrčenje krvnih sudova, rak. Tako je i bilo. Od moje šesnaeste godine smo bili svedoci svih tih dešavanja. I zaista mu je život nekoliko puta visio o koncu, u tom periodu. Ali je poživeo još koju godinu tog proročanstva. Inače, za njega je čovek rekao da je dobar čovek u osnovi, ali je u kući postrojio stvari tako da mu sve ide na ruku, što nikome ne odgovara od ukućana. I mama i ja smo to dobro znale. A što se tiče svih ostalih, ima nešto u njemu što je kao magnet, jednostavno od ljudi može da zatraži šta god i oni će mu to i odraditi. To je zaista bila njegova velika sposobnost. Isto tako, čovek je rekao da je moj tata neko ko ne mari puno za ljude oko sebe, egoista i da ne očekujemo od njega da će uraditi neke velike akcije fizički, ali kao organizator je fantastičan, stoga bi ga mama trebala poslušati, bar ponekad. To se njoj, naravno, nije dopalo.
Nakon toga, nebrojeno puta sam se budila uplakana, sanjajući da se tati nešto desilo. Užasno sam se bojala za njegovo zdravlje, a nisam nikom pričala o tome. Posmatrala bih ga ispod oka i tačno znala da li je ljut ili mu nije dobro, po boji njegove kože, podočnjaka, načina na koji leži, sedi, priča, gleda TV. Predosetila sam njegov infarkt, operaciju, rak, posledice sužavanja krvnih sudova... Bio je to još jedan teret na mojoj duši koji sam nosila u sebi, ne želeći ga deliti ni sa kim. Noćne more koje sam imala tada, bile su živopisne i držale me danima. A u svakoj je moj tata umirao, a sa njim i deo mene. Vremenom, snovi su se proređivali, valjda pritisnuti drugim okolnostima u mom životu. Interesantno je da nikad mamu nisam sanjala na taj način.
Onda je čovek pričao o mami. Kako je rođena pod zvezdom kojom vlada razum, ne emocije, kako je upravo razumom vođena čitav život, ali je problem što njen razum gleda na okolinu, umesto u svoju kuću. Meri se sa ljudima, previše joj je stalo do toga šta će oni reći, hoće li je suditi, te se zato trudi da ostavi dobar utisak na sve okolo. Rekao je da je izuzetno vredna osoba, što jeste istina. Nikad ne miruje. Oko njenog zdravlja je rekao da će je pogrešno lečiti godinama, ali nije opasno po život. Jednom će se desiti nešto, pa će otkriti pravi uzrok problema. Inače, ima proširene vene na nogama i osteoporozu koja joj je načela kičmu i tu mora da se čuva i to je to. I to je bila istina. Mada se mama nikad nije čuvala. Ceo život sam strepila da se ne pomeri nekako nezgodno, jer bi u tom slučaju ostala nepokretna ili na mestu mrtva. Ali, nju to ne zanima previše. Imaće dve manje operacije, ništa opasno po život i poživeće dug i dobar život, samo ako nauči da popusti stisak kojim želi da drži sve nas pod kontrolom. To nikad nije uradila. Rekao joj je da je za stariju ćerku jako vezana, da su njih dve baš jako bliske i da će tako ostati zauvek. Da su one najbolje drugarice, družbenice, majka i ćerka, sve jedna drugoj, zato što su tako slične.
Polusestra mi je tad bila udata i imala dvoje dece, pa je bilo logično da čovek priča o njoj. A i ja sam bila najmlađa, pa sam očekivala da će o meni na kraju, međutim, on je počeo o meni. Pričao je kako sam rođena sa deformitetom, kako sam izuzetno inteligentna, emotivna, kako me trebaju čuvati, paziti jer je rana mladost predodređena da budem preemotivna u vezi svega. A onda, desiće se velika tragedija u mom životu, koja će mnogo toga promeniti i da je tada najvažnije da znam da imam podršku svojih najbližih u tom momentu, jer me i posle toga čega jako težak život i to do oko polovine mog života, da bi tek kasnije, u drugoj polovini mogla da kažem da živim lepo.
To je bilo sve o meni, jer je mama nezainteresovano komentarisala njegove reči. želeći da ga prekine što pre:"Aha, aha, da, da.. A možete li mi reći za stariju ćerku, kakav će njen život biti?"
Čovek je pričao da će ona imati zaista ispunjen život, da će njena sreća potrajati, da je izgradila lepu porodicu, koju će nadograđivati sa svojim mužem i da neće morati da radi ništa, sem da bude sa svojom decom. Muž će joj obezbediti život o kome mnoge žene sanjaju. Mami je laknulo. Čovek je počeo da priča o meni, ali je mama prekinula razgovor, kao slučajno pritiskajući dugme za prekid veze. Još me pogledala onako iznenađeno, pa mi reče kako je, eto, pukla veza, neočekivano.
Znala sam da nju nije briga za mene, tako je oduvek i nije mi nimalo iznenađujuće, ali misli koje su se uvukle u moju malu glavu tada su bile zaista svakakve. Tragedija u mojoj ranoj mladosti, težak život kasnije, pola života i takve stvari nisu lake za čuti ni desetogodišnjoj devojčici, koja ne može da razume težinu tih reči, ni blizu.
Elem, danas, kad pogledam unazad, mogu reći da sam zatečena istinom koju je taj čovek, čije ni ime ne znam, izgovorio. Pošto nisam pričala ni o mojim vizijama, u to vreme, tad sam, zapravo dobila potvrdu da su i one tačne. I one su govorile o tunelu i dobu mračnjaštva i izlasku iz istog i uživanju u životu u drugoj polovini istog, Ne znam da li je taj čovek živ danas, ali želim da mu zahvalim na svemu što je rekao. Želim da mu kažem da su me njegove reči, ispunjenje onoga što se dešavalo do nekog perioda mog života, držalo budnom u trenucima slabosti. Jer druga polovina života će biti dobra. Znači da vredi. Hvala ti, čoveče čiji sam glas samo jednom čula, ali je tako jako odjeknuo mojim životom, da ga je nemoguće zaboraviti. A najviše ti hvala na tome što si dobro protumačio ono što si tumačio, jer najviše volim reči istine, ma koliko teške bile.
Comments
Post a Comment