Moja spoznaja je išla postepeno. Takvog sam bila mišljenja, pošto mi je bilo teško suočiti se sa sobom, hajde da spoznam svet oko sebe, da bih mogla da učim dalje. Uostalom, očaj je još uvek vladao mojim životom i jedino mesto gde nisam bila okrenuta takvoj vrsti okruženja mi je davao nadu da može drugačije.Tada sam se bavila poljoprivredom i moje spoznaje su počele posmatranjem prirode. Pošto smo mama i ja sadile razne kulture, primetila sam da se svaka ponaša drugačije u odnosu na okolinu, u zavisnosti od stadijuma rasta. Naravno da su najranjivije biljke tek iznikle iz semena, i lako ih je preobraziti, sputati, dok ne izrastu u zdravu jedinku punu ploda. Isto tako sam primetila da svaka biljka mora da se bori sa nizom nametnika. Oko svake raste korov koji čupamo, da bi im olakšali rast. Isto tako, svaka biljka je hrana za određene životinje. Nekim životinjama biljke služe i kao hrana i kao sklonište. Radeći u svojoj bašti, nisam mogla da ne primetim da, ukoliko primetimo neke bubice na određenoj kulturi, i odlučimo da biljku ne trujemo nikakvim preparatima, većina biljaka bude unakažena i na kraju daju plod shodno stanju u kome se nalaze. Ipak, nađe se poneka biljka koja je sazrela na istom mestu gde i te druge, pod istim uslovima, ali je ipak ostala zdrava i dala obilan plod. Postalo mi je zanimljivo da pratim šta se dešava u prirodi. Tako sam spoznala da mnogo toga zavisi od načina povređivanja biljaka. Ako joj neka životinja napadnje listove, na primer, ona je u stanju da i dalje bude ono što jeste, samo u drugačijem obliku. Nekad dopusti da joj se napadnuti listovi osuše, te ih odbaci da bi sačuvala one zdrave. Nekad bude pod invazijom raznoraznih stvorenja, a ona i dalje cveta i buja i da više ploda nego što smo mogli u najluđim snovima da zamislimo. Da bi biljku spasili od korova, mi smo (ne ja konkretno, ali ljudi..) u stanju poprskati zemljište otrovom. Ono o čemu ne mislimo je da, baš taj otrov, kad posadimo biljku koju želimo, postaje deo iste i raste sa njom i onda nam se otrov vrati kroz plod koji smo tako posvećeno gajili. Nekako se u prirodi sve svodi na opstanak. Koliko smo mi ubeđeni da držimo stvari u svojim rukama je smešno, ponekad. Sećam se jedne prilike, kad je vetar srušio sve kočiće kojima smo vezali paradajz. Te godine je kiša toliko padala, da nam je bilo apsolutno onemogućeno da radimo bilo šta u bašti dosta dugo. A kad je sunce najzad odlučilo da nam podari svoje atribute, priroda je sve posložila onako kako treba da bude. Silne padavine su prouzrokovale ubzan rast korova, koji se toliko rasprostranio da smo imale problem pronaći stabljike paradajza. Isti taj korov je proširio svoje listove svuda po blatnjavoj zemlji, praveći mekani krevet plodu paradajza koji se tako lako prepoznavao zbog svoje veličine i divne, crvene boje. Zaista, isti onaj korov koji je smetao tom istom paradajzu dok je bio u razvoju i sprečavao njegov životni put, sad mu je davalo zaštitu od svega. Bilo je divno gledati tu simbiozu, naizgled potpuno nespojivih kultura. Ali baš ta raznovrsnost, baš ta suprotnost, kad se spoji na taj divni, prirodni način, daje lepotu življenja kakva bi trebala da postoji i među nama, ljudima. Kakve veze ima ako ja ne mogu da shvatim ljude koji ne žele da rade na sebi? Kakve veze ima što ja ne bih mogla da živim dalje, a ne tražim svoj životni smisao, dok drugima to itekako dobro polazi za rukom? Zašto se ne bi družili mi, koji smo toliko različiti, da nas nikad niko ne bi spojio u istu prostoriju, kamoli u skladan razgovor? Nije li poenta baš u tome, deliti svoju različitost i prihvatati tuđu i na taj način sagledavati život iz različitih uglova? Da li je bitno jesam li plodonosna biljka ili korov koji joj drži preteške grane i brani je od svega što mogu? U svkom slučaju, bilo ko da jesam, imam mesta u svetu, baš tamo gde jesam i kakva jesam. Naravno, trudim se da ne budem onaj korov koji će biljku da napadne u startu njenog života, dajući joj minimalne šanse za opstanak. Isto tako, trudiću se da ne budem predator koji će joj preseći koren u bilo kom stadijumu, jer to dovodi do njene sigurne smrti. Ali, da li mogu da dozvolim različitim ljudima da ordiniraju mojim životom, ne menjajući moju suštinu, samo je dopunjujući ili zvati na još jednu spoznaju? A onda ono što se svi pitamo, jesam li biljka ili korov? Jesam li bubica na biljki, koja je prisutna, ali može da živi uprkos mog bitisanja na njoj? Ono što me fascinira u prirodi je da, bez obzira kako izgledale biljke, da li su savšene u svojoj lepoti ili pak naružene uticajem okoline, svaka nam se ogoljeno predstavlja u najlepšem mogućem obliku. Još nisam naišla na neku za koju bih mogla ustvrditi da je ružna, da ne prija da je gledam. Ni jedna se ne stidi onoga što jest, svaka svoje rane ponosno nosi i pokazuje drugima. Zar i mi ne bi trebali biti takvi? Deliti naša iskustva koja smo preživeli, ne bi li neko od nas naučio lekciju koja mu je potrebna? Iz nekih loših iskustava učimo kako ne treba, dok nam sve drugo daje smernice za ono što treba da uradimo? Ako se sakrivamo od sebe samih, kako ćemo podeliti bilo šta? Zamišljam svet u kome svi drže u sebi sve što znaju. Komunikacija bi se tamo odvijala isključivo u smislu rešavanja trenutnih zadaka. Koliko bi ljudi bili u stanju da gledamo druge koji prolaze kroz identična iskustva u kojima smo i sami bili, a da ne priskočimo makar i savetom u pomoć? Nekako mi se ta ideja ni malo nije dopadala. Tad sam shvatila da volim otvorenost, onu pravu iskrenu otvorenost da mogu da pričam o svim stvarima sa svima. I bila zahvalna na tome, jer sam do tad bila takva, ali su mi uvek mamina upozorenja prolazila kroz glavu, kako ne trebaju svi sve da znaju, dok bih joj ja uvek odgovarala istu rečenicu koja je sad dobila potpuno novi smisao: "Ja se svoje istine ne bojim!"
Očekivala sam spoznaju kao neko veliko otkrovenje koje će me u trenu promeniti, ali sam shvatila da, zapravo, uživam u samom istraživanju sveprisutnih odnosa i traženju određenih tačaka prepoznavanja sebe u svemu. Priču sam proširila na samu planetu. Naša planeta, ta divna Majka Zemlja je idealan primer bezuslovne ljubavi. Bez obzira na sve što smo mi njoj radili i radimo svakodnevno mnogi niz godina, nikad nas nije izneverila. Ona nikad nije prestala da nam daje vodu, hranu, vazduh, sklonište, zaštitu, ljubav. Sve što nam treba. Ona nikad nije rekla da moramo biti ovakvi ili onakvi da bi nam uzvratila ljubavlju. Ona prosto jeste upravo ta bezuslovna ljubav. Ona se samoobnavlja, samoisceljuje, ona se voli toliko da može nas, predatore, nametnike na njenoj površini, da voli bezuslovno. Baš to je nešto što je meni bilo potrebno da shvatim, da sam se, delom, i ja osećala tako. I da sam bez obzira na grickanje korena, lomljenje stabla, jedenje listova, zagrizanje plodova, moja suština je uvek ostala nepromenjena. Jedina stvar je bila u mojoj percepciji iste. Prihvatila sam mišljenje okoline o tome koliko vredim i vrednosti kojima su merili nečiju vrednost, samim tim predala kontrolu nad sobom u tuđe ruke, a to je način na koji život može da vam vrati upravo tim- tuđim stvarima. Na taj način, bilo je potrebno da prihvatim sebe, uprkos svemu i zavolim svoju apsolutnu istinu, da bih mogla da nastavim svojim putem, promenjena u smislu odbacivanja svega tuđeg, naklonjena samoj srži svog bića. Tad sam u potpunosti prihvatila ono što sam do tad znala samo teoretski- da je sve povezano i svi zavisimo jedni od drugih i svi pripadamo jednom, onom što jeste, stoga smo svi jedno. Ako je tebi loše, i meni je. Zato mi je stalo da meni bude dobro, da od mene nikom ne bude loše. I na to se svodi čitava filozofija našeg postojanja. Da naučimo da nama bude dobro, da bi svima bilo dobro. Da bi mogli da delimo sve što imamo, jer nismo ovde da bi bili sami. Ta spona mene prema meni je bila najteža stvar za učiniti. I dalje sam mrzila sebe. Zbog svega.
Nekada davno sam trenirala mnogo, pa se udala, ostala trudna jednom, pa drugi put. Posle tog drugog puta se ugojila dvadeset i sedam kilograma! Ja, koja sam nekad imala pločice na stomaku, sad sam imala stomak koji mi je skoro dodirivao kolena, ako sednem na neku nižu stolicu. Bilo je logično da ne volim to što sam postala i bilo mi je jako teško da odlučim odakle ću krenuti da volim sebe, baš takvu kakva sam. Ja, koja je rođena sa deformitetom, obolela od alopecije, ugojila se do krajnjih granica izdržljivosti sopstvenog tela, morala sam pronaći ono nešto za šta ću se uhvatiti što je dobro kod mene, a da nije fraza. Ono, kad vidite nekog ko vam se ne sviđa fizički, pa kažete kako ima lepe oči, ili frizuru. Ovaj put pričam sama sa sobom i tu nema laganja. Iovako sam samoj sebi najveći neprijatelj, ne treba mi još neka situacija u kojoj ću se izgrditi zbog gluposti. Kad sam obavila poslove, otišla sam u kupatilo da se istuširam. Moje kupatilo je bilo takvo da čim izađete iz kade, naspram vas su vrata sa velikim ogledalom, te morate da se vidite, hteli ne hteli. Tad sam shvatila koliko puta sam iz iste te kade izlazila pogledom uprtog u bilo šta drugo, sem sopstvenog odraza. Bar dok se ne obučem. Taj put, sela sam na ivicu kade, pogledala se u ogledalo i videla ženu- kita kako me gleda. Nešto ogromno, tri sloja sala, koje tako jako volimo kod beba i zovemo ih sarmicama, ali tako ružno izgledaju na meni. Bebe.. pa u mom stomaku su bile tri bebe, tri predivne devojke koje mi krase svaki dan, ceo moj život. Tri moje najveće ljubavi, koje se ne mogu rečima opisati. Tri života su začeta i boravila mesecima upravo tu, u mom stomaku. Bože, pa taj moj stomak je heroj kad je podneo sve to na tako divan način da se nije bunio, nije pravio probleme, već držao moje bebe u svom toplom zagrljaju sve vreme dok su živeli kao jedno, pazio ih i mazio i štitio od svega što je trebao. Dok sam pričala tako samoj sebi, nisam ni primetila da su mi ruke same već bile na tom velikom divnom stomaku, osmeh mi obasjao lice, a toplina razlila po srcu. Ljubav, prvi tračak ljubavi prema sebi! Ah, kako je to bilo divno. Kako se samo topila sva ona napetost koja mi je stezala ramena! Kako je divno voleti taj, tada najupečatljiviji deo mog tela. Ali, ja ne volim samo svoj stomak, ja volim i sve ono što ja jesam u ulozi majke. Sve te kvalitete koje proizilaze iz te uloge su sve ono što ja volim. Onaj majčinski osećaj kad voliš nekog bezuslovno. I znaš da taj neko može da uradi bilo šta u životu, ti ćeš uvek imati ljubavi za njih. Volim da brinem o njima, spremam im hranu koju vole, odeću, ugađam im koliko god je to, za mene, normalno. Volim da ih slušam dok pričaju, dok se igraju, kad uče, volim da im pomažem da savladaju sve što treba, da bi im sutra bilo lakše. Volim da ih negujem, da ih usmeravam, volim ih pustim da isprobavaju nove načine, volim da .. volim i ovo kod sebe, volim i ono, volim i ono... Verovali ili ne, to je bio prelomni dan u mom životu, a posledica toga je, iako godinama pre toga nisam jela hleb, baš retko, retko, ako namažem nešto na njega, a nakon tog dana sam jela koliko volim i šta volim, ipak sam za veoma kratko vreme oslabila osam kilograma. I danas mislim da je toliko teško bilo opterećene življenja sa teretom nesavršenosti i nedovoljnosti o sebi. Svoj rad na sebi sam nastavila tako da sam prebirala po sećanju događaje u kojima sam učestvovala, sagledala ih na drugačiji način i čestitala samoj sebi na načinu na koji sam se nosila sa njima. Nikad nisam napadala, nikom nisam želela zlo, nikom se nisam svetila ni za šta, nisam imala potrebe za takvim stvarima.. Ali, išla sam redom, po svemu čega sam se sećala i opraštala svima za sve. Prosto otpuštala na taj način sve što je bilo. I to sam radila svakodnevno, kad god mi se ukazala prilika, bilo mi je drago da se rešavam prošlosti na način koji mi prija. A prijao mi je. Bez obzira koliko bolne bile situacije u kojima sam se nalazila, sve sam otpustila kroz oprost. Iako sam i dalje živela u onom okruženju u kome jesam, sa svim neslaganjima sa kojima sam se suočavala svaki dan, prosto mi je bilo mnogo lakše da koordiniram svim što jeste. Iako sam svaki dan gledala slike koje mi se ni najmanje nisu dopadale, praštala sam sve svaki dan, da ne ležem ljuta, razočarana, besna ili bilo kako negativnog raspoloženja. Često i dalje nisam mogla spavati, ali sam ovaj put koristila to vreme za pozitivno posmatranje stvari. Nema više ničega što me je sprečavalo da radim to. Zatim sam počela meditirati, što mi je dosta bilo teško u početku. Tad su mi se javljale te silne tuđe rečenice, kad bih tražila svoj mir. I to sam naučila kako da zaobiđem, a za uzvrat dobila otvorena vrata Neba. Postepeno postajala zahvalnija na svemu što jeste, iako je bilo u neku ruku još teže živeti takav u okruženju sklonom stvaranju konfuznih situacija koje prosto dovode do svađa ili zategnutih odnosa. Međutim, više mi nije toliko smetalo. Ako moji roditelji odluče da nešto nije dovoljno dobro i da je to razlog da jedno vreme pričamo samo službeno, odlično. Više mira za mene. Nema više toliko cimanja, toliko trzavica, toliko razmišljanja o tome koji im je sledeći korak. Isto je važilo i za muža, samo na drugačiji način. Tad sam još bila u dubokoj borbi sa samom sobom oko prekidanja braka koji, dokazano, nije vodio nikuda. I dalje me je mučila misao da smo venčani u crkvi i greh koji bi ostavila svojoj deci zbog tog postupka. Pošto sam bila biljka koja je tek nikla iz semena, dozvolila sam sebi da narastem toliko u svojoj tišini, da mi stablo ojača dovoljno da ga ne mogu pokidati, a granje, lišće i plod ću pustiti samo da se formira. Tad ću videti šta je za ostaviti, a šta treba odbaciti. Najzad je postalo smisleno živeti, duboko smisleno, a to mi je toliko trebalo.
Očekivala sam spoznaju kao neko veliko otkrovenje koje će me u trenu promeniti, ali sam shvatila da, zapravo, uživam u samom istraživanju sveprisutnih odnosa i traženju određenih tačaka prepoznavanja sebe u svemu. Priču sam proširila na samu planetu. Naša planeta, ta divna Majka Zemlja je idealan primer bezuslovne ljubavi. Bez obzira na sve što smo mi njoj radili i radimo svakodnevno mnogi niz godina, nikad nas nije izneverila. Ona nikad nije prestala da nam daje vodu, hranu, vazduh, sklonište, zaštitu, ljubav. Sve što nam treba. Ona nikad nije rekla da moramo biti ovakvi ili onakvi da bi nam uzvratila ljubavlju. Ona prosto jeste upravo ta bezuslovna ljubav. Ona se samoobnavlja, samoisceljuje, ona se voli toliko da može nas, predatore, nametnike na njenoj površini, da voli bezuslovno. Baš to je nešto što je meni bilo potrebno da shvatim, da sam se, delom, i ja osećala tako. I da sam bez obzira na grickanje korena, lomljenje stabla, jedenje listova, zagrizanje plodova, moja suština je uvek ostala nepromenjena. Jedina stvar je bila u mojoj percepciji iste. Prihvatila sam mišljenje okoline o tome koliko vredim i vrednosti kojima su merili nečiju vrednost, samim tim predala kontrolu nad sobom u tuđe ruke, a to je način na koji život može da vam vrati upravo tim- tuđim stvarima. Na taj način, bilo je potrebno da prihvatim sebe, uprkos svemu i zavolim svoju apsolutnu istinu, da bih mogla da nastavim svojim putem, promenjena u smislu odbacivanja svega tuđeg, naklonjena samoj srži svog bića. Tad sam u potpunosti prihvatila ono što sam do tad znala samo teoretski- da je sve povezano i svi zavisimo jedni od drugih i svi pripadamo jednom, onom što jeste, stoga smo svi jedno. Ako je tebi loše, i meni je. Zato mi je stalo da meni bude dobro, da od mene nikom ne bude loše. I na to se svodi čitava filozofija našeg postojanja. Da naučimo da nama bude dobro, da bi svima bilo dobro. Da bi mogli da delimo sve što imamo, jer nismo ovde da bi bili sami. Ta spona mene prema meni je bila najteža stvar za učiniti. I dalje sam mrzila sebe. Zbog svega.
Nekada davno sam trenirala mnogo, pa se udala, ostala trudna jednom, pa drugi put. Posle tog drugog puta se ugojila dvadeset i sedam kilograma! Ja, koja sam nekad imala pločice na stomaku, sad sam imala stomak koji mi je skoro dodirivao kolena, ako sednem na neku nižu stolicu. Bilo je logično da ne volim to što sam postala i bilo mi je jako teško da odlučim odakle ću krenuti da volim sebe, baš takvu kakva sam. Ja, koja je rođena sa deformitetom, obolela od alopecije, ugojila se do krajnjih granica izdržljivosti sopstvenog tela, morala sam pronaći ono nešto za šta ću se uhvatiti što je dobro kod mene, a da nije fraza. Ono, kad vidite nekog ko vam se ne sviđa fizički, pa kažete kako ima lepe oči, ili frizuru. Ovaj put pričam sama sa sobom i tu nema laganja. Iovako sam samoj sebi najveći neprijatelj, ne treba mi još neka situacija u kojoj ću se izgrditi zbog gluposti. Kad sam obavila poslove, otišla sam u kupatilo da se istuširam. Moje kupatilo je bilo takvo da čim izađete iz kade, naspram vas su vrata sa velikim ogledalom, te morate da se vidite, hteli ne hteli. Tad sam shvatila koliko puta sam iz iste te kade izlazila pogledom uprtog u bilo šta drugo, sem sopstvenog odraza. Bar dok se ne obučem. Taj put, sela sam na ivicu kade, pogledala se u ogledalo i videla ženu- kita kako me gleda. Nešto ogromno, tri sloja sala, koje tako jako volimo kod beba i zovemo ih sarmicama, ali tako ružno izgledaju na meni. Bebe.. pa u mom stomaku su bile tri bebe, tri predivne devojke koje mi krase svaki dan, ceo moj život. Tri moje najveće ljubavi, koje se ne mogu rečima opisati. Tri života su začeta i boravila mesecima upravo tu, u mom stomaku. Bože, pa taj moj stomak je heroj kad je podneo sve to na tako divan način da se nije bunio, nije pravio probleme, već držao moje bebe u svom toplom zagrljaju sve vreme dok su živeli kao jedno, pazio ih i mazio i štitio od svega što je trebao. Dok sam pričala tako samoj sebi, nisam ni primetila da su mi ruke same već bile na tom velikom divnom stomaku, osmeh mi obasjao lice, a toplina razlila po srcu. Ljubav, prvi tračak ljubavi prema sebi! Ah, kako je to bilo divno. Kako se samo topila sva ona napetost koja mi je stezala ramena! Kako je divno voleti taj, tada najupečatljiviji deo mog tela. Ali, ja ne volim samo svoj stomak, ja volim i sve ono što ja jesam u ulozi majke. Sve te kvalitete koje proizilaze iz te uloge su sve ono što ja volim. Onaj majčinski osećaj kad voliš nekog bezuslovno. I znaš da taj neko može da uradi bilo šta u životu, ti ćeš uvek imati ljubavi za njih. Volim da brinem o njima, spremam im hranu koju vole, odeću, ugađam im koliko god je to, za mene, normalno. Volim da ih slušam dok pričaju, dok se igraju, kad uče, volim da im pomažem da savladaju sve što treba, da bi im sutra bilo lakše. Volim da ih negujem, da ih usmeravam, volim ih pustim da isprobavaju nove načine, volim da .. volim i ovo kod sebe, volim i ono, volim i ono... Verovali ili ne, to je bio prelomni dan u mom životu, a posledica toga je, iako godinama pre toga nisam jela hleb, baš retko, retko, ako namažem nešto na njega, a nakon tog dana sam jela koliko volim i šta volim, ipak sam za veoma kratko vreme oslabila osam kilograma. I danas mislim da je toliko teško bilo opterećene življenja sa teretom nesavršenosti i nedovoljnosti o sebi. Svoj rad na sebi sam nastavila tako da sam prebirala po sećanju događaje u kojima sam učestvovala, sagledala ih na drugačiji način i čestitala samoj sebi na načinu na koji sam se nosila sa njima. Nikad nisam napadala, nikom nisam želela zlo, nikom se nisam svetila ni za šta, nisam imala potrebe za takvim stvarima.. Ali, išla sam redom, po svemu čega sam se sećala i opraštala svima za sve. Prosto otpuštala na taj način sve što je bilo. I to sam radila svakodnevno, kad god mi se ukazala prilika, bilo mi je drago da se rešavam prošlosti na način koji mi prija. A prijao mi je. Bez obzira koliko bolne bile situacije u kojima sam se nalazila, sve sam otpustila kroz oprost. Iako sam i dalje živela u onom okruženju u kome jesam, sa svim neslaganjima sa kojima sam se suočavala svaki dan, prosto mi je bilo mnogo lakše da koordiniram svim što jeste. Iako sam svaki dan gledala slike koje mi se ni najmanje nisu dopadale, praštala sam sve svaki dan, da ne ležem ljuta, razočarana, besna ili bilo kako negativnog raspoloženja. Često i dalje nisam mogla spavati, ali sam ovaj put koristila to vreme za pozitivno posmatranje stvari. Nema više ničega što me je sprečavalo da radim to. Zatim sam počela meditirati, što mi je dosta bilo teško u početku. Tad su mi se javljale te silne tuđe rečenice, kad bih tražila svoj mir. I to sam naučila kako da zaobiđem, a za uzvrat dobila otvorena vrata Neba. Postepeno postajala zahvalnija na svemu što jeste, iako je bilo u neku ruku još teže živeti takav u okruženju sklonom stvaranju konfuznih situacija koje prosto dovode do svađa ili zategnutih odnosa. Međutim, više mi nije toliko smetalo. Ako moji roditelji odluče da nešto nije dovoljno dobro i da je to razlog da jedno vreme pričamo samo službeno, odlično. Više mira za mene. Nema više toliko cimanja, toliko trzavica, toliko razmišljanja o tome koji im je sledeći korak. Isto je važilo i za muža, samo na drugačiji način. Tad sam još bila u dubokoj borbi sa samom sobom oko prekidanja braka koji, dokazano, nije vodio nikuda. I dalje me je mučila misao da smo venčani u crkvi i greh koji bi ostavila svojoj deci zbog tog postupka. Pošto sam bila biljka koja je tek nikla iz semena, dozvolila sam sebi da narastem toliko u svojoj tišini, da mi stablo ojača dovoljno da ga ne mogu pokidati, a granje, lišće i plod ću pustiti samo da se formira. Tad ću videti šta je za ostaviti, a šta treba odbaciti. Najzad je postalo smisleno živeti, duboko smisleno, a to mi je toliko trebalo.
Comments
Post a Comment