Zašto smo nekad bili ljudi, a danas smo neko ko posmatra sve uokolo, ne čineći ništa? Da, mnogi od nas ne čine ništa kad vide oko sebe ružne stvari. A zašto? Koliko puta smo čuli priče naših baka i starijih, da su sakrivali kod sebe ženu koju bi muž tukao, zajedno sa decom? Da su se kod komšija sakrivale dok se ovaj ne bi otreznio? Da su ih primale u sred noći, u bilo koje doba dana, ne mareći za sopstvenu zonu udobnosti? Koliko puta ste čuli priče da su svakodnevno hranili one koji nisu imali dovoljno? To se podrazumevalo! Bili smo ljudi! Šta se promenilo?
Nije krivo društvo, krivi smo mi! Isključivo mi! Ove nove filozofije koje pokušavaju da zauzmu mesto nekim starim, dobrim vrednostima jesu ušle u naš život na velika vrata. I mnoge od tih novih učenja nas uče da smo mi bitni. I jesmo! To je apsolutna činjenica! Ako mi ne možemo da vladamo sobom, da pomognemo sebi, ne možemo ni drugima! Zato smo prvo bitni mi! Ali, te filozofije idu tako daleko da nas uče kako svi imamo svoju karmu i da svako nosi svoju, te da se ne treba mešati! Da je svako napravio svoje izbore i da treba da trpe posledice za to! Lepo zvuči, jel da? Samo vi razmišljajte pozitivno i sve će život urediti da vama bude dobro, a kad tako svi budu radili, biće raj na zemlji! Lepo, zaista jeste! I onda, taj stadijum, kad si uljuljkan u lažno dobro jer osetiš mir, kroz vežbe koje ti daju, kroz afirmacije, meditacije, autosugestije i ko zna kakve sve alate ne, nazivaju to buđenjem! Čestitaju ti na upravo pređenim pragovima, koje nas dele od životinjskih i nižih ljudskih nivoa! I šta se dešava onda? Ponoviću, kad smo u tom lažnom miru za koji smo se tako grčevito borili, ubeđuju nas da smo savršeni baš ovakvi kakvi jesmo! I sve je to lepo, zaista lepo zvuči. U redu je biti kost i koža, u redu je biti abnormalno debeo, iako tvoj organizam vrišti da ne može da nosi sve te kilograme! U redu je ne biti savršen, zato što ti već jesi onakav kakav treba da budeš! Zaboga, takav si se rodio! I onda dolazimo do onoga što želim reći....
Priroda je ono što se menja, raste, razvija se, odbacuje ono što joj više ne koristi, da bi dobila ono što je potrebno za nove cikluse. To je priroda. Mi smo deo prirode. Nije prirodno da budemo uvek isti! Naši životi se umnogome razlikuju od svih drugih vrsta. Posebno po tome što bi trebali da je pratimo prvi. Da slušamo njene cikluse, da idemo u korak sa njima. Ali, ne! Mi znamo bolje! Šta mislite šta bi se desilo kad bi svo drveće ovog sveta prestalo da se menja? Teško da bi se to desilo kad je još zeleno lišće posuto po granama. Uzmimo da je svo drveće odlučilo za Novu Godinu da ne želi više promene, te zauvek ostalo tako, golih grana! Ili žitarice u sred leta? Mi bi ih, prirodno iskoristili i? One su svoje uradile, ni jedna više ne želi da se menja, stoga ne postoje više! Voće, povrće, sve što živi? Da li je to prirodno? Da li su ta učenja prirodna? A oni koji se priklanjaju takvom načinu razmišljanja? Najluđa reč i vrlo često upotrebljavana u poslednje vreme je taj famozni vorteks. Samo vi uskočite i sve će biti u najboljem redu! Zatvorite oči da ne gledate tuđe muke, kad ste već svoje odlučili da ne gledate, uskočite u pozitivu, jer to je jedino bitno i uđite u vorteks. On će skloniti od vas ljude koji vam po vibraciji, jer to je danas jedino bitno, ne pripadaju! Stoga ćete biti srećni i ispunjeni ljudi kojima će sve ići od ruke! Sve što poželite, jer vi ste kokreatori svog života!
Najzad, hajmo u primer. Komšija tuče svoje dete, svoje šestogodišnje dete jer je nervozan. Tuče ga do te mere, da ga zakuca u zid. Zid je tanak između vas i vi sve to čujete! Duša vas boli, srce brže kuca jer je to prirodna reakcija na takve slučajeve. Ali neeeeee, učili su vas da su to njihove karme, da karmu ima i mala beba, čim se rodi, te da vi samo zatvorite oči i uđete u vaš vorteks, jer ste vi to zaslužili! I najzad, samo to je i bitno, zar ne? DA VAMA BUDE DOBRO! E tu je nestala sva empatija, sve ono što je, zapravo prirodno. Jer, drugi nisu bitni, samo vi. A onda, kad upadnete u situacije u kojima bi vam pomoć dobrodošla, onako odistinski, onda se pitamo gde su svi ljudi koji su do juče bili tu, oko nas? Pa, bili ste im potrebni, ali ste bili u svom svetu, te niste videli da im trebate! To su njihova posla, njihova karma! Ne trebate vi svoju dušu prljati tuđim poslovima! A bilo bi lepo da vama neko uskoči, ipak, jel da? Ovakav način razmišljanja nas vodi u robotizaciju, potpunu neosetljivost za druge ljude, jer smo toliko radili na sebi da, zapravo, isključimo potrebe koje bi nas, inače, naterale da zovemo policiju koja će da zaustavi onog čoveka da tako krvnički tuče svoje dete! Postali smo roboti koji sami sebe ubeđuju da postupaju ispravno, a sama ta činjenica nam treba reći nešto. Dok god postoji preispitivanje tog tipa u nama, znači da nismo na pravom putu! Mir, onaj odistinski nema u sebi takva previranja. Niti svesno ignorisanje činjenica koje smo videli u toku dana, a izostavili to u nekom delu mozga koji to nikad neće zaboraviti, jer funkcioniše kao računar. A onda, jednog dana, nam sve to što smo trebali uraditi, a nismo, servira kao pravu karmu na naša vrata! Možda taj paket bude imao i neku mašnicu, tek da se ne uplašimo koliko smo ljudskosti negde usput propustili!
Ovo pišem zato što poznajem takve ljude koji misle da ih ništa više ne dotiče, kao što je pogibija poznanice i njenog deteta! Da ne pričam o onim, manje tragičnim stvarima u kojima niko zapravo ne umire, ali gubi deo sebe svaki dan. Jednostavno, danas je dan kad sam to trebala da izbacim u ove redove i poželim svima koji se dotaknu ovog mog pisanjija da porazmisle i prihvate da jeste karma ako ste se baš vi u određenom trenutku pronašli u to vreme na tom mestu. Ne zato da biste ignorisali, već da bi nešto dobro učinili! Nadam se da ćemo se, vremenom, vratiti ljudskom rodu i da će poneke komšije otvoriti svoja vrata. Kao nekad.....
Nije krivo društvo, krivi smo mi! Isključivo mi! Ove nove filozofije koje pokušavaju da zauzmu mesto nekim starim, dobrim vrednostima jesu ušle u naš život na velika vrata. I mnoge od tih novih učenja nas uče da smo mi bitni. I jesmo! To je apsolutna činjenica! Ako mi ne možemo da vladamo sobom, da pomognemo sebi, ne možemo ni drugima! Zato smo prvo bitni mi! Ali, te filozofije idu tako daleko da nas uče kako svi imamo svoju karmu i da svako nosi svoju, te da se ne treba mešati! Da je svako napravio svoje izbore i da treba da trpe posledice za to! Lepo zvuči, jel da? Samo vi razmišljajte pozitivno i sve će život urediti da vama bude dobro, a kad tako svi budu radili, biće raj na zemlji! Lepo, zaista jeste! I onda, taj stadijum, kad si uljuljkan u lažno dobro jer osetiš mir, kroz vežbe koje ti daju, kroz afirmacije, meditacije, autosugestije i ko zna kakve sve alate ne, nazivaju to buđenjem! Čestitaju ti na upravo pređenim pragovima, koje nas dele od životinjskih i nižih ljudskih nivoa! I šta se dešava onda? Ponoviću, kad smo u tom lažnom miru za koji smo se tako grčevito borili, ubeđuju nas da smo savršeni baš ovakvi kakvi jesmo! I sve je to lepo, zaista lepo zvuči. U redu je biti kost i koža, u redu je biti abnormalno debeo, iako tvoj organizam vrišti da ne može da nosi sve te kilograme! U redu je ne biti savršen, zato što ti već jesi onakav kakav treba da budeš! Zaboga, takav si se rodio! I onda dolazimo do onoga što želim reći....
Priroda je ono što se menja, raste, razvija se, odbacuje ono što joj više ne koristi, da bi dobila ono što je potrebno za nove cikluse. To je priroda. Mi smo deo prirode. Nije prirodno da budemo uvek isti! Naši životi se umnogome razlikuju od svih drugih vrsta. Posebno po tome što bi trebali da je pratimo prvi. Da slušamo njene cikluse, da idemo u korak sa njima. Ali, ne! Mi znamo bolje! Šta mislite šta bi se desilo kad bi svo drveće ovog sveta prestalo da se menja? Teško da bi se to desilo kad je još zeleno lišće posuto po granama. Uzmimo da je svo drveće odlučilo za Novu Godinu da ne želi više promene, te zauvek ostalo tako, golih grana! Ili žitarice u sred leta? Mi bi ih, prirodno iskoristili i? One su svoje uradile, ni jedna više ne želi da se menja, stoga ne postoje više! Voće, povrće, sve što živi? Da li je to prirodno? Da li su ta učenja prirodna? A oni koji se priklanjaju takvom načinu razmišljanja? Najluđa reč i vrlo često upotrebljavana u poslednje vreme je taj famozni vorteks. Samo vi uskočite i sve će biti u najboljem redu! Zatvorite oči da ne gledate tuđe muke, kad ste već svoje odlučili da ne gledate, uskočite u pozitivu, jer to je jedino bitno i uđite u vorteks. On će skloniti od vas ljude koji vam po vibraciji, jer to je danas jedino bitno, ne pripadaju! Stoga ćete biti srećni i ispunjeni ljudi kojima će sve ići od ruke! Sve što poželite, jer vi ste kokreatori svog života!
Najzad, hajmo u primer. Komšija tuče svoje dete, svoje šestogodišnje dete jer je nervozan. Tuče ga do te mere, da ga zakuca u zid. Zid je tanak između vas i vi sve to čujete! Duša vas boli, srce brže kuca jer je to prirodna reakcija na takve slučajeve. Ali neeeeee, učili su vas da su to njihove karme, da karmu ima i mala beba, čim se rodi, te da vi samo zatvorite oči i uđete u vaš vorteks, jer ste vi to zaslužili! I najzad, samo to je i bitno, zar ne? DA VAMA BUDE DOBRO! E tu je nestala sva empatija, sve ono što je, zapravo prirodno. Jer, drugi nisu bitni, samo vi. A onda, kad upadnete u situacije u kojima bi vam pomoć dobrodošla, onako odistinski, onda se pitamo gde su svi ljudi koji su do juče bili tu, oko nas? Pa, bili ste im potrebni, ali ste bili u svom svetu, te niste videli da im trebate! To su njihova posla, njihova karma! Ne trebate vi svoju dušu prljati tuđim poslovima! A bilo bi lepo da vama neko uskoči, ipak, jel da? Ovakav način razmišljanja nas vodi u robotizaciju, potpunu neosetljivost za druge ljude, jer smo toliko radili na sebi da, zapravo, isključimo potrebe koje bi nas, inače, naterale da zovemo policiju koja će da zaustavi onog čoveka da tako krvnički tuče svoje dete! Postali smo roboti koji sami sebe ubeđuju da postupaju ispravno, a sama ta činjenica nam treba reći nešto. Dok god postoji preispitivanje tog tipa u nama, znači da nismo na pravom putu! Mir, onaj odistinski nema u sebi takva previranja. Niti svesno ignorisanje činjenica koje smo videli u toku dana, a izostavili to u nekom delu mozga koji to nikad neće zaboraviti, jer funkcioniše kao računar. A onda, jednog dana, nam sve to što smo trebali uraditi, a nismo, servira kao pravu karmu na naša vrata! Možda taj paket bude imao i neku mašnicu, tek da se ne uplašimo koliko smo ljudskosti negde usput propustili!
Ovo pišem zato što poznajem takve ljude koji misle da ih ništa više ne dotiče, kao što je pogibija poznanice i njenog deteta! Da ne pričam o onim, manje tragičnim stvarima u kojima niko zapravo ne umire, ali gubi deo sebe svaki dan. Jednostavno, danas je dan kad sam to trebala da izbacim u ove redove i poželim svima koji se dotaknu ovog mog pisanjija da porazmisle i prihvate da jeste karma ako ste se baš vi u određenom trenutku pronašli u to vreme na tom mestu. Ne zato da biste ignorisali, već da bi nešto dobro učinili! Nadam se da ćemo se, vremenom, vratiti ljudskom rodu i da će poneke komšije otvoriti svoja vrata. Kao nekad.....
Comments
Post a Comment