Neću dugo, jer ne mogu. Uhvatio me virus, prehlada, šta li je. Groznica, temperatura i sve što uz to ide. A ja, realno, tek počela da radim i... ne bojim se! Po prvi put se ne bojim da ću dobiti otkaz zato što sam tek počela da radim, a razbolela se. Po prvi put ne moram da zovem koleginicu i menjam smenu zato što sam pod temperaturom. Po prvi put ne moram da radim ovakva. Po prvi put se ne bojim da posao neće biti urađen, jer nisam tamo. Po prvi put mogu da radim od kuće, jer je takva priroda ovog posla.
I ne mogu da se ne zapitam, nije li baš ovakvo stanje, da živiš bez straha od života, jer život nisu samo lepe stvari, trebalo uvek i zauvek biti normalne u našem društvu? Društvu u celini, mislim. Ne mogu da se ne setim svih muka koje sam imala ranije, dok sam radila za druge. Bilo da su mi deca bolesna ili ja, nikad nisam dobila pravo na odmor. Samo na promenu smene, da bih naveče bila sa decom. A ja sam išla na posao u svim stanjima. To je bilo normalno.
A sada? Ehhh, lepote. Uz sve ostalo što se desava lepo vezano za Udruženje, dobili smo pravo na dostojanstven život u svim uslovima. Ne, ne moram da se pojavim u kancelariji sa gomilom maramica šireći svoje stanje svima koji me pogledaju. Ne moram raditi jedva držeći glavu na ramenima. O daaa, nemam baš mira, pa sam od kuće, kad mi je bilo dovoljno dobro, uradila neke dobre stvari. I nastavila da odmaram. Lepo li je! Smatram da svi treba da imaju ovakav tretman, ovakve mogućnosti i ovakvu saradnju sa kolegama-prijateljima. Zato sam duboko ubeđena da je način za to u zajednici sličnomišljenika. Odoh sada, da spustim glavu da odmara na jastuku. Sutra je novi dan. A u ponedeljak dan za nova stvaranja na poslu!
I ne mogu da se ne zapitam, nije li baš ovakvo stanje, da živiš bez straha od života, jer život nisu samo lepe stvari, trebalo uvek i zauvek biti normalne u našem društvu? Društvu u celini, mislim. Ne mogu da se ne setim svih muka koje sam imala ranije, dok sam radila za druge. Bilo da su mi deca bolesna ili ja, nikad nisam dobila pravo na odmor. Samo na promenu smene, da bih naveče bila sa decom. A ja sam išla na posao u svim stanjima. To je bilo normalno.
A sada? Ehhh, lepote. Uz sve ostalo što se desava lepo vezano za Udruženje, dobili smo pravo na dostojanstven život u svim uslovima. Ne, ne moram da se pojavim u kancelariji sa gomilom maramica šireći svoje stanje svima koji me pogledaju. Ne moram raditi jedva držeći glavu na ramenima. O daaa, nemam baš mira, pa sam od kuće, kad mi je bilo dovoljno dobro, uradila neke dobre stvari. I nastavila da odmaram. Lepo li je! Smatram da svi treba da imaju ovakav tretman, ovakve mogućnosti i ovakvu saradnju sa kolegama-prijateljima. Zato sam duboko ubeđena da je način za to u zajednici sličnomišljenika. Odoh sada, da spustim glavu da odmara na jastuku. Sutra je novi dan. A u ponedeljak dan za nova stvaranja na poslu!
Comments
Post a Comment