Oduvek sam ubeđenja da se ništa ne dešava bez razloga. Meni je apsolutno nezamisliva činjenica da neki ljudi prolaze kroz izuzetno teške momente, bez ikakve poente! Isto tako mi je nezamislivo da to prolaze ljudi koji žive savršeno izbalansiran život. Pod izbalansiran mislim da im je sve u ravnoteži, te da vole i život u kući, na poslu, svoju rodbinu, prijatelje, uopšteno život. Zanimljivo je da i jedni i drugi imaju svoje mesto na ovom svetu i da ni jedni ni drugi ne prolaze to bez razloga. Ono što me iznenađuje je reakcija ljudi. Možda ja spadam u neke procepe u generacijama, te se slažem sa onima koji vide slično, a kojih je nekolicina. Možda treba reagovati kako se danas reaguje. Možda mi nismo bili u pravu pre toliko godina? Ne znam, možda, ali...
Pre dosta godina, kad je bilo više ljudi na ovoj planeti, a mnogi se još toga sećaju, mnogo smo pričali o ekscesima koji bi se desili, s vremena na vreme. Zašto? Zato što su bili retki! Nije tačno da ih nije bilo, ali ih definitivno nije bilo u ovolikom broju. Zašto? Zato što biti čovek, između ostalog, znači imati obraz. I iako se desi da uradiš nešto loše, okaljaš obraz, ali onda ceo svoj život posvetiš tome da to loše nekako ispeglaš. I nakon sto godina, iako znaš da bi ti sam nekom tamo već odavno oprostio,a možda čak i zaboravio tu stvar, da je tebi bila urađena, ti i dalje misliš da si dužan da uradiš više i bolje, jer... možda nije dovoljno. To se zove savest! Radeći dobre stvari da bi opeglali jednu lošu, stekli biste i upornost, znači jaku volju i želju da uradite nešto više, nešto bolje. Postoji nebrojeno mnogo faktora koji su pozitivni kad takav čovek, sa obrazom i savesti čini dobra dela. Na kraju, jednom je pogrešio, ali je bio dobar čovek! I to se može reći sa punim pravom.
Ne znam kako vama, ali meni mnogo smeta kad se tako iščuđavamo nekim naslovima u novinama gde je neko, zamislite, pomogao nekome! Stvarno?!? Svašta! U današnje vreme, čini mi se, žele da mislimo kako je pomoć nešto što se tako retko dobija, da se to po medijima saopštava kao da je taj kome se pomoglo izvukao premiju! E pa, ne slažem se sa tim, ali nikako! Želim da verujem da, iako je to predstavljeno drugačije, ljudi i dalje pomažu jedni drugima. Da, manje vide nego što smo mi nekad, jer se danas više gleda u mobilne telefone, nego u oči, ali vide.
Mislim da samo trebamo pogledati u drugom smeru, preusmeriti fokus. A pošto mediji to neće uraditi za nas, moramo mi sami. Osmisliti način kako da lepe stvari dolaze do nas, one koje se svakodnevno dešavaju svima nama i podeliti ih sa drugima. To donosi brojne benefite i za same aktere i za one koji to dele sa mnogima i onima koji to sve gledaju ili čitaju. Zašto ne bi pokušali? Šta nas košta? Znam da ljude, generalno, više privlači tuđa nesreća, od tih stvari, ali.. neka tamo nauka je dokazala da je potrebno oko četrdeset do šezdeset dana da novonastalu aktivnost mozak prihvati kao naviku. Zarad toliko dobrih benefita, što se ne bi potrudili? Ja sam odlučila da vidim dobro u svakom danu koji me jutrom dočeka sa svim tim novim prilikama. Odlučila sam i da ću to dobro deliti sa svima. Onima koji su spremni da vide i onima koji to teško prihvataju. Svejedno, ako nastave, stvoriće naviku, pa će za par nedelja oni biti ti koji će tražiti nešto dobro. Moramo krenuti od nečega, a zašto da čekamo da to uradi neko tamo, kad možemo mi?
Pre dosta godina, kad je bilo više ljudi na ovoj planeti, a mnogi se još toga sećaju, mnogo smo pričali o ekscesima koji bi se desili, s vremena na vreme. Zašto? Zato što su bili retki! Nije tačno da ih nije bilo, ali ih definitivno nije bilo u ovolikom broju. Zašto? Zato što biti čovek, između ostalog, znači imati obraz. I iako se desi da uradiš nešto loše, okaljaš obraz, ali onda ceo svoj život posvetiš tome da to loše nekako ispeglaš. I nakon sto godina, iako znaš da bi ti sam nekom tamo već odavno oprostio,a možda čak i zaboravio tu stvar, da je tebi bila urađena, ti i dalje misliš da si dužan da uradiš više i bolje, jer... možda nije dovoljno. To se zove savest! Radeći dobre stvari da bi opeglali jednu lošu, stekli biste i upornost, znači jaku volju i želju da uradite nešto više, nešto bolje. Postoji nebrojeno mnogo faktora koji su pozitivni kad takav čovek, sa obrazom i savesti čini dobra dela. Na kraju, jednom je pogrešio, ali je bio dobar čovek! I to se može reći sa punim pravom.
Ne znam kako vama, ali meni mnogo smeta kad se tako iščuđavamo nekim naslovima u novinama gde je neko, zamislite, pomogao nekome! Stvarno?!? Svašta! U današnje vreme, čini mi se, žele da mislimo kako je pomoć nešto što se tako retko dobija, da se to po medijima saopštava kao da je taj kome se pomoglo izvukao premiju! E pa, ne slažem se sa tim, ali nikako! Želim da verujem da, iako je to predstavljeno drugačije, ljudi i dalje pomažu jedni drugima. Da, manje vide nego što smo mi nekad, jer se danas više gleda u mobilne telefone, nego u oči, ali vide.
Mislim da samo trebamo pogledati u drugom smeru, preusmeriti fokus. A pošto mediji to neće uraditi za nas, moramo mi sami. Osmisliti način kako da lepe stvari dolaze do nas, one koje se svakodnevno dešavaju svima nama i podeliti ih sa drugima. To donosi brojne benefite i za same aktere i za one koji to dele sa mnogima i onima koji to sve gledaju ili čitaju. Zašto ne bi pokušali? Šta nas košta? Znam da ljude, generalno, više privlači tuđa nesreća, od tih stvari, ali.. neka tamo nauka je dokazala da je potrebno oko četrdeset do šezdeset dana da novonastalu aktivnost mozak prihvati kao naviku. Zarad toliko dobrih benefita, što se ne bi potrudili? Ja sam odlučila da vidim dobro u svakom danu koji me jutrom dočeka sa svim tim novim prilikama. Odlučila sam i da ću to dobro deliti sa svima. Onima koji su spremni da vide i onima koji to teško prihvataju. Svejedno, ako nastave, stvoriće naviku, pa će za par nedelja oni biti ti koji će tražiti nešto dobro. Moramo krenuti od nečega, a zašto da čekamo da to uradi neko tamo, kad možemo mi?
Comments
Post a Comment