Višestruko majčinstvo znači bezbroj sati neopranog suđa, nedovršenog posla, neobavljenih stvari, nezapočetih obaveza, odloženih obaveza. Neke budu odložene zauvek. A sve to u cilju kvalitetno provedenog vremena sa decom. To znači imati bezbroj neostvarenih želja, jer želje su jedno, a život nešto sasvim drugo. Bezmalo svaka naša želja o tome kako mi zamišljamo da bi trebalo da bude vezano za našu decu, okruženje u kome se nalaze i slične stvari, postane čista improvizacija. Svaka naša namera da dobro osmislimo kako bi mi i šta bi uradili u tom momentu, ponovo postaje improvizovani scenario koji se nekad završi dobro, a nekad to dobro čekamo malo duže.
U smislu saveta o roditeljstvu, najviše mi se dopada intervju sa čovekom koji je napisao nekolicinu knjiga o pravilima roditeljstva, a kad je dobio svoje potomstvo, na pitanje koje savete koristi iz svojih knjiga, odgovara sa ni jednim! Apsolutno je u pravu. Roditeljstvo nije učenje koje se može primeniti na svu decu. Ono je individualno, zato se tako moramo i postaviti prema tome. Nekako ne razumem ova silna pravila koja se pokušavaju nametnuti oko svega, pa i roditeljstva. Moraš bebu dojiti na svaka tri sata, davati mu kašičicu vode svakih, mora toliko da spava, toliko obroka dnevno bi trebalo da ima, danju da odmori bar toliko, noću da spava minimum toliko... Da ne nabrajam dalje. Jer, zaboga, ako ne radimo tako, nismo dobri roditelji. Nekako mi sve to liči na reklame. Uzmite bilo koju gde se nešto novo prezentuje. Sve prethodno ne valja, prašak za veš, četkica za zube, sredstva za higijenu, tečnosti za suđe, uzmite šta god. Kad gledam to, prosto se pitam kako smo živeli do sada, kad nismo znali za sve te novitete. Ali, baš taj pristup je sveopšte prisutan i u odnosu na roditeljstvo. Ponašamo se kao da niko nije bio roditelj pre nas, te da ništa ono što je bilo ranije, nije bilo dobro, jer ne sledi pravila koja su nam nametnuta danas. Ako je tako, otkud toliko uspešnih ljudi na koje se baš volimo pozivati i ugledati u tom starom svetu? Toliko genijalaca koji su promenili svet i napravili čuda svojevremeno? Nekako mi je nezamislivo da su oni, koji su sve radili drugačije od nas, napravili toliko toga za celo čovečanstvo!, a mi tako u pravilima i u tajmingu očekujemo od svoje dece-šta?
Zar nije upravo odrastanje po selima, gde su imali svu slobodu da opipaju stare, pokvarene aparate, da ih rastave i čak i poprave, nisu uslovili njihovu težnju da urade još više? Zar nije sloboda upravo platforma za stvaranje? Zašto mi uporno pokušavamo da nametnemo svojoj deci sve, sem upravo te slobode da budu, da se istraže, da urade nešto što je dobro i za njih i za sve ostale? Zar mislimo da je Ajnštanova majka razumela genijalnost njegovu kad je bio mali? Čisto sumnjam. Ali isto tako ne mislim da je išla za njim i terala ga da prati neka ustaljena pravila. Da je tako, imao bi ih zauvek. Ali on je bio baš vanserijski zato što mu je dopušteno da bude. Ne zato što mu je bilo nametnuto nešto drugo. Otud i njegova genijalnost dolazi do izražaja.
Smatram da mi mnoge genijalce današnjice ugušismo našim pravilima. Mi, kao nekada prosečni muzičari, koji smo svoje dobre ocene u muzičkim školama dobijali surovim višečasovnim mukotrpnimi vežbanjem, imamo dete koje je virtuoz po rođenju. I njega teramo da prolazi ista ona gradiva i način učenja koji smo mi prošli, jer samo taj način nam je poznat i u njega verujemo. A gde je nas taj način doveo? Baš tako! Kuda mislimo da će taj način dovesti našeg virtuoza? Oduvek je bilo poznato da stvaraoci imaju impulse inspiracije. Oni dobro znaju kakav je to osećaj i trebamo im pustiti potpunu slobodu da se izraze baš tada, kad "im dođe". Umesto toga, zatrpavamo ih svim ostalim, nama bitnim stvarima, u najboljim namerama, ali... da li smo u pravu? Takvi talenti su kao ljubav, ako ih čvrsto stegneš, ugušiš ih. Ili preoblikuješ u sasvim neku drugačiju formu, koja više nije izvorna genijalnost.
Višestruka majka je prilika da vidimo mnogostruke talente u sopstvenoj deci. To je blagoslov koji nudi širok spektar spoznaja na raznovrsne načine. To je talenat koji svako posvećen svojoj deci razvija u sebi i širi dalje. Biti višestruka majka je večito vaganje između onoga što se mora i onoga što je preče. Suđe se može oprati, veš proširiti, usisati i opeglati i kad deca legnu. Ono što se ne može tada je kvalitetno provesti vreme sa onima koji su nam najveća ljubav i najveća obaveza u životu. Smatram da ne bi trebali birati prioritete tu, već da su oni više nego jasni. Budimo genijalci naših života koji dozvoljavaju drugim genijima da se razviju do bezgraničnih prostranstava. Tada smo učinili dobro i sebi i drugima. Tada smo uspeli.
U smislu saveta o roditeljstvu, najviše mi se dopada intervju sa čovekom koji je napisao nekolicinu knjiga o pravilima roditeljstva, a kad je dobio svoje potomstvo, na pitanje koje savete koristi iz svojih knjiga, odgovara sa ni jednim! Apsolutno je u pravu. Roditeljstvo nije učenje koje se može primeniti na svu decu. Ono je individualno, zato se tako moramo i postaviti prema tome. Nekako ne razumem ova silna pravila koja se pokušavaju nametnuti oko svega, pa i roditeljstva. Moraš bebu dojiti na svaka tri sata, davati mu kašičicu vode svakih, mora toliko da spava, toliko obroka dnevno bi trebalo da ima, danju da odmori bar toliko, noću da spava minimum toliko... Da ne nabrajam dalje. Jer, zaboga, ako ne radimo tako, nismo dobri roditelji. Nekako mi sve to liči na reklame. Uzmite bilo koju gde se nešto novo prezentuje. Sve prethodno ne valja, prašak za veš, četkica za zube, sredstva za higijenu, tečnosti za suđe, uzmite šta god. Kad gledam to, prosto se pitam kako smo živeli do sada, kad nismo znali za sve te novitete. Ali, baš taj pristup je sveopšte prisutan i u odnosu na roditeljstvo. Ponašamo se kao da niko nije bio roditelj pre nas, te da ništa ono što je bilo ranije, nije bilo dobro, jer ne sledi pravila koja su nam nametnuta danas. Ako je tako, otkud toliko uspešnih ljudi na koje se baš volimo pozivati i ugledati u tom starom svetu? Toliko genijalaca koji su promenili svet i napravili čuda svojevremeno? Nekako mi je nezamislivo da su oni, koji su sve radili drugačije od nas, napravili toliko toga za celo čovečanstvo!, a mi tako u pravilima i u tajmingu očekujemo od svoje dece-šta?
Zar nije upravo odrastanje po selima, gde su imali svu slobodu da opipaju stare, pokvarene aparate, da ih rastave i čak i poprave, nisu uslovili njihovu težnju da urade još više? Zar nije sloboda upravo platforma za stvaranje? Zašto mi uporno pokušavamo da nametnemo svojoj deci sve, sem upravo te slobode da budu, da se istraže, da urade nešto što je dobro i za njih i za sve ostale? Zar mislimo da je Ajnštanova majka razumela genijalnost njegovu kad je bio mali? Čisto sumnjam. Ali isto tako ne mislim da je išla za njim i terala ga da prati neka ustaljena pravila. Da je tako, imao bi ih zauvek. Ali on je bio baš vanserijski zato što mu je dopušteno da bude. Ne zato što mu je bilo nametnuto nešto drugo. Otud i njegova genijalnost dolazi do izražaja.
Smatram da mi mnoge genijalce današnjice ugušismo našim pravilima. Mi, kao nekada prosečni muzičari, koji smo svoje dobre ocene u muzičkim školama dobijali surovim višečasovnim mukotrpnimi vežbanjem, imamo dete koje je virtuoz po rođenju. I njega teramo da prolazi ista ona gradiva i način učenja koji smo mi prošli, jer samo taj način nam je poznat i u njega verujemo. A gde je nas taj način doveo? Baš tako! Kuda mislimo da će taj način dovesti našeg virtuoza? Oduvek je bilo poznato da stvaraoci imaju impulse inspiracije. Oni dobro znaju kakav je to osećaj i trebamo im pustiti potpunu slobodu da se izraze baš tada, kad "im dođe". Umesto toga, zatrpavamo ih svim ostalim, nama bitnim stvarima, u najboljim namerama, ali... da li smo u pravu? Takvi talenti su kao ljubav, ako ih čvrsto stegneš, ugušiš ih. Ili preoblikuješ u sasvim neku drugačiju formu, koja više nije izvorna genijalnost.
Višestruka majka je prilika da vidimo mnogostruke talente u sopstvenoj deci. To je blagoslov koji nudi širok spektar spoznaja na raznovrsne načine. To je talenat koji svako posvećen svojoj deci razvija u sebi i širi dalje. Biti višestruka majka je večito vaganje između onoga što se mora i onoga što je preče. Suđe se može oprati, veš proširiti, usisati i opeglati i kad deca legnu. Ono što se ne može tada je kvalitetno provesti vreme sa onima koji su nam najveća ljubav i najveća obaveza u životu. Smatram da ne bi trebali birati prioritete tu, već da su oni više nego jasni. Budimo genijalci naših života koji dozvoljavaju drugim genijima da se razviju do bezgraničnih prostranstava. Tada smo učinili dobro i sebi i drugima. Tada smo uspeli.
Comments
Post a Comment