Marija Namerno Drugačija

   Pre nekog vremena sam slučajno čula deo priče o tome kako je naš Nole izgubio motiv za osvajanje daljih medalja. Razumljivo. Svaka njegova odluka je apsolutno razumljiva. Sa moje strane gledišta, mogu reći da mi je žao da neko ko je prošao sve što je prošao, dođe u tu fazu. Ispoštovao je svoje roditelje, dao čitavoj naciji razlog za slavlje. Dokazao sebi i svima da ima na šta da bude ponosan. I njegovi čukununuci će biti ponosni na njega. Mi mu nismo Bog zna kako vratili. Ima s čime da se ponosi i sasvim je u redu da izgubi motiv da ide dalje. Verovatno će ga sutra nešto veliko vratiti na mesto koje je tako mukotrpno osvojio i dati mu motiv da ne odustane dok god ima šta da pruži, koju medalju da osvoji. A ima. Ima mnogo. Nisu tu bitne samo medalje koje osvaja, već i način na koji živi dok dolazi do njih, osvaja ih ili ne. On je prosto veličina koja je dokazana i kao takav, uvek dobrodošao u svačiji svet. Apsolutno zasluženo. Ne osvojenim medaljama, ponavljam, već ponašanj...

   Kad sam započinjala pisanje bloga, interesantno je to što sam loše stvari pisala u vreme kad sam bila izuzetno dobrog raspoloženja i obrnuto. Smatram da nisam dovoljno dobar emotivni utisak ostavila u pričama koje sam ispričala, ali isto tako znam da mnoge teške teme koje su se odigrale,  ionako pričam kao činjenično stanje, bez prevelikih emocija. Razlog tome je što se čovek, verujem, u nekom momentu pomiri sa tim što se desilo, nauči nešto i ide dalje. Ako idemo kroz život konstatno se držeći prethodnih događaja, smatram da možemo ići napred gledajući put pred nama krajičkom oka, jer sve vreme gledamo u ono što je prošlo.   Do ne tako davno, bila sam ubeđenja da sami stvaramo sopstvena ubeđenja i da ih se često držimo i ne shvatajući čemu služe više. Ta ubeđenja nam, zapravo, ne dozvoljavaju da vidimo šta je iza. A to iza je posebno bitno, jer upravo to je naša srž. To smo oni čisti mi, čistog srca, duše, bića. I to je taj deo nas koji treba da negujemo. Ubeđen...

  Razumljivo, svako od nas voli da čuje o sebi lepe stvari, pogotovo od ljudi koje smatramo bliskima. Ali, šta ako to nije slučaj? Šta ako se susrećemo sa potpunim nerazumevanjem okoline, do te mere da se pitamo ko je u pravu, jer nam se čini da se borimo po principu- sam protiv svih? Gde je ta granica koja nam kaže da smo mi preterali? Da možda, ipak, nismo u pravu? Da li je lako prihvatiti činjenicu da nismo u pravu?    Mene smatraju za izuzetno tvrdoglavu osobu. Verovatno to i jesam. Mislim da sam morala biti, da bih mogla uraditi stvari koje su bile potrebne u određenim momentima. Da nisam uporna, tvrdoglava, ne bih izdržavala na poslu temperature od minus dvadeset i sedam, dok satima moram da stojim napolju po vejavici. Da nisam ovakva, ne bih nakon pređenih oko trideset i pet kilometara za osam sati radnog vremena, hoda po zaleđenoj zemlji i ogromnim jezercima vode koja je ostala tu nakon velikih padavina, mogla doći kući i nastaviti sa drugim aktivnostima, kao da...

    Mnogi od nas dođu u situaciju kad ne vidimo ništa lepo u okolini. Ili ništa dovoljno lepo što bi nam pomoglo da vidimo dalje od lošeg. Nekome se to dešava retko, nekome s vremena na vreme, a neko je veći deo svog života u tom stanju. Bitno je znati da niste sami. Iako vam se čini da ste jedini na ovom svetu kome je breme toliko teško, da već postaje nepodnošljivo, zasigurno znajte da niste jedini. Pre je moguće da od tmurnih oblaka, ne vidite da je zapravo, savršeno sunčan dan napolju. I to je u redu. To je vaša perspektiva i imate apsolutno pravo na to. Ali, zašto se takve situacije dešavaju? Čemu služe? Čemu nas vode?    Poznavajući neke aspekte života i načine po kojima funkcionišu, pre bih volela da me neko ko je prošao kroz slično iskustvo i prebrodio ga, nauči koracima ka napred, nego neko koga je to naučio neko ko je o tome čitao iz knjiga. Isto kao što bih volela da me bogat čovek koji je sam stekao svoje bogatstvo uči kako da dođem do toga, pre nego bo...

   Kad stanem par koraka dalje, pa pogledam svoj život, prepoznajem jedan obazac koji dolazi u talasima. Malo, po malo, kao mali talasi, dolaze izazovi koje nekad prepoznam na prvu, nekad ne. Nekad umem da odreagujem odmah i zaustavim dalje talasanje, a često, najčešće reagujem tako da vidim, ali pustim da prođe. Ne znam iz kog razloga, ali svesno pustim. I sledeći. I sledeći. I onda dočekam onaj veliki, poput cunamija, koji ostavlja iza sebe veliku pustoš, ne baš tragične posledice, jer svaki put izađem iz te borbe jača. Ali prolazak kroz sve to, gubljenje vazduha usled tolike navale vode, hvatanje istog, pogledavanje na sve strane u isto vreme, tražeći oslonac, nešto čvrsto za šta bih se uhvatila. Dolazak na čvrsto tlo, uzbuđenje usled preživljene opasnosti i svih izazova koje ono nosi, i na kraju, smirenje. Odlazak dalje obogaćena nezaboravnim iskustvom. Iako smatram da se dobro nosim sa situacijama koje mi se nađu na putu, vidim da mnogi ljudi to rešavaju drugačije. Druga...

  Ne znam odakle toliki strah od smrti, ali je evidentno da postoji. Ne samo od one krajnje, fizičke, već od svake promene koja znači kraj jednom obliku.  Posmatrala sam mnoge situacije gde umremo milion puta u toku jednog dana. I ponovo se rodimo. I ne primetimo da se to desilo. Samo nastavimo dalje, kao da ništa nije bilo. Verovatno nas način života kojim živimo tera da ne obraćamo pažnju na tako sitne detalje koji nam se dešavaju svaki dan. Sve je postalo prebrzo, rutina. Posebno ako imamo mnogo obaveza. Zapravo, sve je osmišljeno tako da nemamo baš previše vremena za sebe. Toliko smo se navikli na tu činjenicu, da to dragoceno vreme oduzimamo od sebe samih i kad ga, zapravo, imamo. Koliko puta smo otišli na kafu sa najboljom prijateljicom, iako nam se u tom trenutku baš i nije išlo? Koliko puta smo umesto vremena za sebe, prebacili program i pronašli film koji već napamet znamo, ali ... samo da još jednom pogledamo ovu scenu? Koliko puta smo se začitali tako, da na kraju ...

Neko nam u život dođe i ode, neko zaluta i ostane, neko je oduvek i zauvek tu... I kod mene su došli i otišli. Malobrojni su ostali. Milion je razloga za to. I nikom nije jasno zašto baš tako. Ni ja nisam uvek znala, ali vremenom sve dođe na svoje. I sve se razume. Imala sam prijateljstva koja su iz neprijateljstva nastajala. I trajala relativno kratko. Danas, kao da ih nikad nije ni bilo, iako su godine prošle u tim druženjima. Iz svih takvih sam naučila da nisu prava. Čak su mi danas, mnoga od tih i besmislena. Prosto nemaju sadržaj. Iz jedne trogodišnje priče upečatljivi su bili početak i kraj. Iz drugog, sedmogodišnjeg druženja, naučila sam da neki ljudi ničemu ne veruju, sem svojim očima. Daljnja neka druženja su bila nametnuta, rodbinskim ili poslovnim vezama najčešće. Nisu trajna     A ono jedno, koje je trajalo dvadeset i pet godina je bilo najkompleksnije od svih. Nakon toliko godina, ja koja sam bila mirna, dok me neko baš ne izbaci iz takta, i ona, prznica iz ko z...