Mnogi od nas dođu u situaciju kad ne vidimo ništa lepo u okolini. Ili ništa dovoljno lepo što bi nam pomoglo da vidimo dalje od lošeg. Nekome se to dešava retko, nekome s vremena na vreme, a neko je veći deo svog života u tom stanju. Bitno je znati da niste sami. Iako vam se čini da ste jedini na ovom svetu kome je breme toliko teško, da već postaje nepodnošljivo, zasigurno znajte da niste jedini. Pre je moguće da od tmurnih oblaka, ne vidite da je zapravo, savršeno sunčan dan napolju. I to je u redu. To je vaša perspektiva i imate apsolutno pravo na to. Ali, zašto se takve situacije dešavaju? Čemu služe? Čemu nas vode?
Poznavajući neke aspekte života i načine po kojima funkcionišu, pre bih volela da me neko ko je prošao kroz slično iskustvo i prebrodio ga, nauči koracima ka napred, nego neko koga je to naučio neko ko je o tome čitao iz knjiga. Isto kao što bih volela da me bogat čovek koji je sam stekao svoje bogatstvo uči kako da dođem do toga, pre nego bogati naslednik. Isto tako smatram da nam takva iskustva nisu došla bez razloga. Svako ko ih je preživeo, očigledno je našao način da se izbori sa, naizgled nemogućom situacijom. Zato ste svi vi važni. Da pružite ruku nekome ko se nađe u sličnoj situaciji posle vas. Ništa nije uzalud. I ništa se ne dešava bez razloga.
Lično smatram da iz beznađa činimo mnoge stvari zbog kojih se posle kajemo. Tačnije, iz straha iza kojeg stoji beznađe. Čitav sistem nam je stvoren da nas baci u očaj ukoliko se ne uklopimo u određene normative koje su drugi nametnuli. Sasvim je u redu da radimo stvari uobičajene za većinu. Ali, ako krenemo svojim putem, naići ćemo na prepreke koje najčešće nismo očekivali. Od ljudi od kojih nismo očekivali. I to nas umnogome sputava. Mnogi se ne odluče da naprave taj korak, da budu svoji, jer je neprimereno. Onda se vraćaju u tuđe normative i žive neispunjene živote ploveći u sopstvenom bespuću neispunjenosti.
Imam primere u neposrednoj blizini. Žena rodila nekoliko dece, živela u braku u kome se trudila da zameni dugogodišnji san nekim profitabilnim. Iako se trudila do maksimuma, tu nije ostvarila ono što je želela. Mnoge svađe u kući su bile podstaknute sputavanjem njene želje od strane muža da bude ono što najviše voli. Prošlo je preko dvadeset godina. Sakrivanje turobnog osećanja koje je nosila sve te godine iza gomile šminke, uzele su danak. Iako u ranim četrdesetim, zgodna poput devojke nerotkinje, na licu joj se urezale bore od zlostavljanja koje je šminkom radila koži lica, u nameri da sakrije ožiljke na duši. Danas, po ko zna koji put, njen zamenski posao je propao. Trudi se da ga digne na noge, imala je nekoliko operacija zbog sumnje na najgore. Ali ono što se pomerilo sa mesta je njena upornost da po cenu svega uspe u svom snu. Pravom snu. Neću ga ovde napisati, ali ću reći da i danas žene koje se bave tim poslom, mnogi smatraju lakim ženama. Poput konobarica ili kafanskih pevačica. Govorim bez namere da uvredim nikoga, već prosto iz ugla i njenog muža, kojem je upravo to razlog zašto ne dozvoljava njoj da ispuni ono što najviše voli, pored majčinstva. S druge strane, pitamo se ko joj brani? Zašto to ne uradi, jer je takav brak očigledno veoma poguban po nju. Da, tako deluje svima sa strane. Ali, možemo li razmišljati o tome sa nekolicinom male dece i nepodržavanjem muža u istom? Dakle, naš život je podređen potomstvu. Što ga više imamo, veći je vremenski raspon u kome neko direktno zavisi isključivo i najčešće samo od nas. Dalje, kad deca porastu dovoljno, vi ste godinama ubeđivani da ćete se prokurvati ukoliko pođete za tim snom, te počinjete zaista da verujete da je vaše vreme prošlo i da više niste dovoljno mladi, lepi, zgodni, sposobni, te verujete da ste majka i da je to sasvim dovoljno. Međutim, izvedete redom decu na njihov put i opet ostajete u takvom braku. I šta onda? Operacije, oporavci i sve što ide posle toga, opet uzima svoj danak. Za to vreme vaš posao trpi, trpi, pa propadne, jer ako ne radiš, ne opstaješ. I onda dolazimo do glavnog razloga za ponovno odlaganje sna- kapital za isti. Obzirom na obzir, niko joj neće pomoći u finansiranju nečega što smatraju nedostojnim, stoga mora sama. I opet treba vremena. Ovo je priča koja je za divljenje, u ovo ludo vreme, po meni. Zato što je trebalo izvesti decu tamo gde su danas ili gde su se uputila. Trebalo je balansirati između tuđih želja i potreba, zanevarivši skoro do krajnosti svoj. I kad sve to obaviš, pored svega, nisi dovoljno jaka da kreneš dalje odmah. Mnoge priče bi bile drugačije da nam je finansijska situacija bolja. Koliko ljudi bi momentalno napustile deo svog života ili kompletne živote, da im je novčanik popunjen dovoljno da ih situacija ne baca nazad gde jesu. " Sedi di si jer kakav si, nisi ni za di si!" -to je bila posprdna rečenica iz mog detinjstva koju smo najčešće koristili kad se smejemo i karikiramo ono što nam je neprijatno. Nisam je doživela u negativnom kontekstu. Ali ona nosi toliko istine i dubine u sebi. Toliko situacija u našim životima nas upravo vrati tamo odakle smo hteli otići, a kompletna rečenica opisuje osećaj koji zatim ostaje. Ono što je pomalo neshvatljivo je, da se mnogi mire sa tim. Malobrojni nešto urade po tom pitanju. A zapravo je jednostavno- želite li živeti tako da se osećate kao žrtva ili ispunjenim životom? Ništa drugo nije bitno.
I ja sam bila u situacijama gde je od drugih zavisilo hoću li ja nešto uraditi od svojih manjih ili većih snova. I svaki put je njihov odgovor bio negativan. Interesantno, malo sam tu zastala da se setim da li je bilo drugačije, ali nije. Shvatam zašto, naravno. Ja sam rođena da sama iskrojim svoj put, da ne zavisim od ničije dobre volje, niti razumevanja mog postojanja i rada. To je nemoguće postići u drugačijim okolnostima, zapravo. Zato je moj put ovakav kakav jeste.
Ako smo mi loše, svima oko nas je loše. Ja imam četvoro dece. Kad meni nije dobro, sve se drži na tankim nitima. I to je normalno. Niko nije ja. Niko ne drži toliko stvari u svojim rukama kao ja u našoj kući. I to je u redu. I zašto onda ja ne bih uradila nešto za sebe? Zašto meni ne bi bilo dobro? Umesto umornog lica, iznuđenog osmeha i šturog razgovora, zašto meni ne bi bilo dobro, pa da bude smeh do suza, kilometarski razgovori i ozarena lica? Ne samo meni, naravno, već svima. Zato što dozvoljavamo iz milion razloga, a najčešće finansijskog, da neko drugi upravlja našim vremenom, prostorom, pa i snovima. Zar nije bolja opcija naći rešenje i izaći iz te situacije? Ne mislim pri tom na konačne krajeve životnih ciklusa, poput razvoda. Već promene u smislu da izdvojimo vreme za sebe i da nam bude dobro? Zašto naš hobi ne bi postao profitabilan? Ako mi nismo dobri trgovci, nađimo nekog ko jeste. Odredimo vrednost našim proizvodima i ostalo prepustimo njima. Sve se svodi upravo na to- da nama bude dobro!
Beznađe je ono što nas sputava onoliko mi to dozvolimo, da bi probudilo naše uspavane talente koji su potrebni vama, vašoj okolini, a ponekad čitavom svetu. Mnogi misle da je Tesla umro nezadovoljan u siromaštvu. Pitam vas, da li čovek koji je toliko toga ostavio iza sebe, koji je radio dvadeset sati dnevno, može biti sebi nebitan? Ima li on vremena da razmišlja o nezadovoljstvu sobom? Ili je vođen svojim idealima i projektima? Lično mislim da je umro sa još jednim projektom na umu. I zato ga smatram ispunjenim čovekom. Njemu ni manjak sredstava nije bio izgovor da radi ono što voli. Kakav je naš izgovor? Još poneka psihološka fraza koja nam daje izgovor za ostajanje tu gde jesmo? I dokle tako? Radije ću biti neko ko se izborio sa svojim beznađem i ostavio nešto iza sebe. Onima kojima će moj put značiti. Makar tračak svetla u tmini. Dovoljno je. I ja sam se krila iza dece, obaveza oko njih, kuće i svega što sam imala. Na kraju, opet sam suočena sa tim da pokažem svoj identitet. Da izađem iz zaklona i dam ono što imam. Moje sve. Nekome mnogo, nekome beznačajno. I sve je to u redu. Kad dođe moj red da završim svoju priču na Zemlji, moći ću da kažem da sam uradila sve što sam znala i mogla. Mogu to da kažem i danas. Nisu moji snovi ispunjeni. Nikad neće biti. Zato što nikad neću prestati da sanjam. Da li to znači da nisam zadovoljna sada? U toplom sam, suvom, imam ono što mi je potrebno da preživim. Sve više od toga je korak ka ostvarenju onoga što naumim. Nekad ide brzo, nekad sporo. U svakom slučaju, sve se dešava kad mu dođe vreme. Prevazišla sam svaku beznadežnu situaciju u kojoj sam bila. Zašto? Zato što želim da živim onako kako sanjam. Ja sam ta koja je bitna. I svi oko mene, a i šire, naravno. A šta radim u međuvremenu? Pravim neke druge snove. Ne mirujem. I delim sa vama ono što smatram bitnim u datom momentu. I uvek stojim iza one moje- da danas nestanem, otišla bih znajući da sam u svakom trenutku uradila najbolje što sam znala i mogla....
Poznavajući neke aspekte života i načine po kojima funkcionišu, pre bih volela da me neko ko je prošao kroz slično iskustvo i prebrodio ga, nauči koracima ka napred, nego neko koga je to naučio neko ko je o tome čitao iz knjiga. Isto kao što bih volela da me bogat čovek koji je sam stekao svoje bogatstvo uči kako da dođem do toga, pre nego bogati naslednik. Isto tako smatram da nam takva iskustva nisu došla bez razloga. Svako ko ih je preživeo, očigledno je našao način da se izbori sa, naizgled nemogućom situacijom. Zato ste svi vi važni. Da pružite ruku nekome ko se nađe u sličnoj situaciji posle vas. Ništa nije uzalud. I ništa se ne dešava bez razloga.
Lično smatram da iz beznađa činimo mnoge stvari zbog kojih se posle kajemo. Tačnije, iz straha iza kojeg stoji beznađe. Čitav sistem nam je stvoren da nas baci u očaj ukoliko se ne uklopimo u određene normative koje su drugi nametnuli. Sasvim je u redu da radimo stvari uobičajene za većinu. Ali, ako krenemo svojim putem, naići ćemo na prepreke koje najčešće nismo očekivali. Od ljudi od kojih nismo očekivali. I to nas umnogome sputava. Mnogi se ne odluče da naprave taj korak, da budu svoji, jer je neprimereno. Onda se vraćaju u tuđe normative i žive neispunjene živote ploveći u sopstvenom bespuću neispunjenosti.
Imam primere u neposrednoj blizini. Žena rodila nekoliko dece, živela u braku u kome se trudila da zameni dugogodišnji san nekim profitabilnim. Iako se trudila do maksimuma, tu nije ostvarila ono što je želela. Mnoge svađe u kući su bile podstaknute sputavanjem njene želje od strane muža da bude ono što najviše voli. Prošlo je preko dvadeset godina. Sakrivanje turobnog osećanja koje je nosila sve te godine iza gomile šminke, uzele su danak. Iako u ranim četrdesetim, zgodna poput devojke nerotkinje, na licu joj se urezale bore od zlostavljanja koje je šminkom radila koži lica, u nameri da sakrije ožiljke na duši. Danas, po ko zna koji put, njen zamenski posao je propao. Trudi se da ga digne na noge, imala je nekoliko operacija zbog sumnje na najgore. Ali ono što se pomerilo sa mesta je njena upornost da po cenu svega uspe u svom snu. Pravom snu. Neću ga ovde napisati, ali ću reći da i danas žene koje se bave tim poslom, mnogi smatraju lakim ženama. Poput konobarica ili kafanskih pevačica. Govorim bez namere da uvredim nikoga, već prosto iz ugla i njenog muža, kojem je upravo to razlog zašto ne dozvoljava njoj da ispuni ono što najviše voli, pored majčinstva. S druge strane, pitamo se ko joj brani? Zašto to ne uradi, jer je takav brak očigledno veoma poguban po nju. Da, tako deluje svima sa strane. Ali, možemo li razmišljati o tome sa nekolicinom male dece i nepodržavanjem muža u istom? Dakle, naš život je podređen potomstvu. Što ga više imamo, veći je vremenski raspon u kome neko direktno zavisi isključivo i najčešće samo od nas. Dalje, kad deca porastu dovoljno, vi ste godinama ubeđivani da ćete se prokurvati ukoliko pođete za tim snom, te počinjete zaista da verujete da je vaše vreme prošlo i da više niste dovoljno mladi, lepi, zgodni, sposobni, te verujete da ste majka i da je to sasvim dovoljno. Međutim, izvedete redom decu na njihov put i opet ostajete u takvom braku. I šta onda? Operacije, oporavci i sve što ide posle toga, opet uzima svoj danak. Za to vreme vaš posao trpi, trpi, pa propadne, jer ako ne radiš, ne opstaješ. I onda dolazimo do glavnog razloga za ponovno odlaganje sna- kapital za isti. Obzirom na obzir, niko joj neće pomoći u finansiranju nečega što smatraju nedostojnim, stoga mora sama. I opet treba vremena. Ovo je priča koja je za divljenje, u ovo ludo vreme, po meni. Zato što je trebalo izvesti decu tamo gde su danas ili gde su se uputila. Trebalo je balansirati između tuđih želja i potreba, zanevarivši skoro do krajnosti svoj. I kad sve to obaviš, pored svega, nisi dovoljno jaka da kreneš dalje odmah. Mnoge priče bi bile drugačije da nam je finansijska situacija bolja. Koliko ljudi bi momentalno napustile deo svog života ili kompletne živote, da im je novčanik popunjen dovoljno da ih situacija ne baca nazad gde jesu. " Sedi di si jer kakav si, nisi ni za di si!" -to je bila posprdna rečenica iz mog detinjstva koju smo najčešće koristili kad se smejemo i karikiramo ono što nam je neprijatno. Nisam je doživela u negativnom kontekstu. Ali ona nosi toliko istine i dubine u sebi. Toliko situacija u našim životima nas upravo vrati tamo odakle smo hteli otići, a kompletna rečenica opisuje osećaj koji zatim ostaje. Ono što je pomalo neshvatljivo je, da se mnogi mire sa tim. Malobrojni nešto urade po tom pitanju. A zapravo je jednostavno- želite li živeti tako da se osećate kao žrtva ili ispunjenim životom? Ništa drugo nije bitno.
I ja sam bila u situacijama gde je od drugih zavisilo hoću li ja nešto uraditi od svojih manjih ili većih snova. I svaki put je njihov odgovor bio negativan. Interesantno, malo sam tu zastala da se setim da li je bilo drugačije, ali nije. Shvatam zašto, naravno. Ja sam rođena da sama iskrojim svoj put, da ne zavisim od ničije dobre volje, niti razumevanja mog postojanja i rada. To je nemoguće postići u drugačijim okolnostima, zapravo. Zato je moj put ovakav kakav jeste.
Ako smo mi loše, svima oko nas je loše. Ja imam četvoro dece. Kad meni nije dobro, sve se drži na tankim nitima. I to je normalno. Niko nije ja. Niko ne drži toliko stvari u svojim rukama kao ja u našoj kući. I to je u redu. I zašto onda ja ne bih uradila nešto za sebe? Zašto meni ne bi bilo dobro? Umesto umornog lica, iznuđenog osmeha i šturog razgovora, zašto meni ne bi bilo dobro, pa da bude smeh do suza, kilometarski razgovori i ozarena lica? Ne samo meni, naravno, već svima. Zato što dozvoljavamo iz milion razloga, a najčešće finansijskog, da neko drugi upravlja našim vremenom, prostorom, pa i snovima. Zar nije bolja opcija naći rešenje i izaći iz te situacije? Ne mislim pri tom na konačne krajeve životnih ciklusa, poput razvoda. Već promene u smislu da izdvojimo vreme za sebe i da nam bude dobro? Zašto naš hobi ne bi postao profitabilan? Ako mi nismo dobri trgovci, nađimo nekog ko jeste. Odredimo vrednost našim proizvodima i ostalo prepustimo njima. Sve se svodi upravo na to- da nama bude dobro!
Beznađe je ono što nas sputava onoliko mi to dozvolimo, da bi probudilo naše uspavane talente koji su potrebni vama, vašoj okolini, a ponekad čitavom svetu. Mnogi misle da je Tesla umro nezadovoljan u siromaštvu. Pitam vas, da li čovek koji je toliko toga ostavio iza sebe, koji je radio dvadeset sati dnevno, može biti sebi nebitan? Ima li on vremena da razmišlja o nezadovoljstvu sobom? Ili je vođen svojim idealima i projektima? Lično mislim da je umro sa još jednim projektom na umu. I zato ga smatram ispunjenim čovekom. Njemu ni manjak sredstava nije bio izgovor da radi ono što voli. Kakav je naš izgovor? Još poneka psihološka fraza koja nam daje izgovor za ostajanje tu gde jesmo? I dokle tako? Radije ću biti neko ko se izborio sa svojim beznađem i ostavio nešto iza sebe. Onima kojima će moj put značiti. Makar tračak svetla u tmini. Dovoljno je. I ja sam se krila iza dece, obaveza oko njih, kuće i svega što sam imala. Na kraju, opet sam suočena sa tim da pokažem svoj identitet. Da izađem iz zaklona i dam ono što imam. Moje sve. Nekome mnogo, nekome beznačajno. I sve je to u redu. Kad dođe moj red da završim svoju priču na Zemlji, moći ću da kažem da sam uradila sve što sam znala i mogla. Mogu to da kažem i danas. Nisu moji snovi ispunjeni. Nikad neće biti. Zato što nikad neću prestati da sanjam. Da li to znači da nisam zadovoljna sada? U toplom sam, suvom, imam ono što mi je potrebno da preživim. Sve više od toga je korak ka ostvarenju onoga što naumim. Nekad ide brzo, nekad sporo. U svakom slučaju, sve se dešava kad mu dođe vreme. Prevazišla sam svaku beznadežnu situaciju u kojoj sam bila. Zašto? Zato što želim da živim onako kako sanjam. Ja sam ta koja je bitna. I svi oko mene, a i šire, naravno. A šta radim u međuvremenu? Pravim neke druge snove. Ne mirujem. I delim sa vama ono što smatram bitnim u datom momentu. I uvek stojim iza one moje- da danas nestanem, otišla bih znajući da sam u svakom trenutku uradila najbolje što sam znala i mogla....
Comments
Post a Comment