Kad sam započinjala pisanje bloga, interesantno je to što sam loše stvari pisala u vreme kad sam bila izuzetno dobrog raspoloženja i obrnuto. Smatram da nisam dovoljno dobar emotivni utisak ostavila u pričama koje sam ispričala, ali isto tako znam da mnoge teške teme koje su se odigrale, ionako pričam kao činjenično stanje, bez prevelikih emocija. Razlog tome je što se čovek, verujem, u nekom momentu pomiri sa tim što se desilo, nauči nešto i ide dalje. Ako idemo kroz život konstatno se držeći prethodnih događaja, smatram da možemo ići napred gledajući put pred nama krajičkom oka, jer sve vreme gledamo u ono što je prošlo.
Do ne tako davno, bila sam ubeđenja da sami stvaramo sopstvena ubeđenja i da ih se često držimo i ne shvatajući čemu služe više. Ta ubeđenja nam, zapravo, ne dozvoljavaju da vidimo šta je iza. A to iza je posebno bitno, jer upravo to je naša srž. To smo oni čisti mi, čistog srca, duše, bića. I to je taj deo nas koji treba da negujemo. Ubeđenje da će moja deca jednog dana, kad porastu, kad ja ne budem veliki deo njihovih života kao što sam bila dok su bile jako male, uvek biti tu jedna za drugu, te moje čvrsto držanje za taj ideal, odveo me je u potpuno slepilo. Nisam ni primetila da su moja deca duboko u toj priči već nekoliko godina. Nisam to videla jer nisam želela da se odreknem svog ubeđenja da će se to desiti mnogo kasnije. To je prosto bio moj nacrt koji je postao moja slika, kreacija koje sam se toliko slepo držala, da nisam videla realnost. A ko zna koliko toga još ima, da nisam spremna da pogledam, preispitam, sklonim u stranu i vratim mir svojoj duši i srcu, jer je to san koji je ostvaren? Na ta ubeđenja gledam kao na predmete. Zamislite da ste vi prazna kuća. To je sve što vam je potrebno da živite. Kad vam je potrebna voda, ona se jednostavno pojavi iz mesta koje vam je najbliže. Isto je i sa krevetom i svim što vam je potrebno. Dakle, vi ste prazna kuća. Naša ubeđenja od divne, čiste, prazne kuće prave čuda. Razmišljajući dovoljno dugo o nečemu, mi stvorimo određeni odgovarajući oblik i on ostane na mestu na koje smo bili najviše fokusirani dok smo mislili o tome. Tako smo našu kuću napunili glupostima. Tu su avioni, dok smo smišljali kako bi bilo lepo biti pilot. Danas se provlačimo ispod nikad upotrebljenih krila istog tog aviona, zapinjemo za njegove točkove, udaramo u propeler, samo zato što smo zaboravili da ga odbacimo kao dečiji san. A u isto vreme, taj avion je toliko dugo tu i mi toliko dugo imamo naviku njegovog zaobilaženja, da više ni ne primećujemo da je tu. Niti da postoji. Ironija je u tome što mnoga ubeđenja koja krijemo u našoj kući, zapravo nisu naša. Dok gledamo reklame, prisvajamo nekoliko puta izrečene izjave. Uzeću samo neke za primer: "Vaše kosti izgledaju ovako! Vremenom počinju da gube...", o gasovima, grčevima, bolnim i obilnim menstruacijama, pomoći za potenciju, ispadajućim zubima, naduvenim stomacima, itd itd itd neću ni da pričam. Nakon nekog vremena, sve to što nam se servira, postaje naša prihvaćena misao i, ne shvatajući šta nam se dešava, počinjemo imati problem koji nismo imali ranije. Zašto? Usvojili smo nametnuti koncept da nam nešto fali. Čestitam! Dobro mislite. To se dešava sa svakodnevnim kukanjem, sa konstantnim slušanjem istih pesama, sa čitanjem iste srceparajuće knjige i svim sa čim dođemo u kontakt. Koliko toga je, zapravo, vaše? Svaka domaćica zna da, ako redovno ne pomera nameštaj, ispod njega se stvori prašina. Mi tako stvaramo prašinu i prekrivamo naše biće, našu suštinu svim što nam je prvo apsolutno nepotrebno, i drugo čini nam neminovnu štetu.
Svaki taj predmet u našoj kući možda u početku i doprinosi nekom ugođaju, recimo modnom. Neki od njih nam zaista prijaju. Ali šta ćemo sa onima koje više ne primećujemo a uveliko smetaju? Kao neko ko se jedno dobro parče vremena odvojio od televizije, muzike i reči koje sa sobom nose, mogu pričati o nekoj vrsti slobode koju čovek dobije tada. Recimo da se tada suočavamo sa svim slonovima, majmunima, zebrama, žirafama koje smo hteli usvojiti iz daleke Afrike, kad smo bili mali. Isto tako sa svim stvarima koje smo hteli posedovati neko vreme. Uključujući sve igračke koje smo ili nismo imali, odevne predmete, segmente tuđih života, likova iz knjiga, filmova, priča, pesama... Razumete o čemu pričam? Kad sklonite što više toga što više ne služi ničemu, ostaje gomila prašine koja se ne da tako lako ukloniti, jer smo mi te predmete faktički zalepili za naše podove, zidove, plafone, štokove, prozore, vrata, šta god. Sve je naše i sve nam je drago, jer je naše. Stoga čuvamo i dobro i loše, potrebno i nepotrebno. Dakle, zasučemo rukave i sastružemo sve što smo zalepili između nas i tog predmeta. Onda ispoliramo ravne površine i voila! Vratili smo delić sebe. Verovali ili ne- zapravo je to taj deo koji volimo! Ne onaj deo koji je krčio put do nas. To je zabluda. I opet idemo u rubriku verovali ili ne, ali mi zaista ne volimo ništa što nas blokira. Ma koliko lep komad nameštaja stajao u nekom ćošku, na kraju će nam zasmetati njegova težina, oblik, boja ili već nešto. A razlog za to je što svi težimo da budemo ono što jesmo. Samo to. I zašto se onda sklanjamo iza oklopa, koji nam često i ne pripada?
Do ne tako davno, bila sam ubeđenja da sami stvaramo sopstvena ubeđenja i da ih se često držimo i ne shvatajući čemu služe više. Ta ubeđenja nam, zapravo, ne dozvoljavaju da vidimo šta je iza. A to iza je posebno bitno, jer upravo to je naša srž. To smo oni čisti mi, čistog srca, duše, bića. I to je taj deo nas koji treba da negujemo. Ubeđenje da će moja deca jednog dana, kad porastu, kad ja ne budem veliki deo njihovih života kao što sam bila dok su bile jako male, uvek biti tu jedna za drugu, te moje čvrsto držanje za taj ideal, odveo me je u potpuno slepilo. Nisam ni primetila da su moja deca duboko u toj priči već nekoliko godina. Nisam to videla jer nisam želela da se odreknem svog ubeđenja da će se to desiti mnogo kasnije. To je prosto bio moj nacrt koji je postao moja slika, kreacija koje sam se toliko slepo držala, da nisam videla realnost. A ko zna koliko toga još ima, da nisam spremna da pogledam, preispitam, sklonim u stranu i vratim mir svojoj duši i srcu, jer je to san koji je ostvaren? Na ta ubeđenja gledam kao na predmete. Zamislite da ste vi prazna kuća. To je sve što vam je potrebno da živite. Kad vam je potrebna voda, ona se jednostavno pojavi iz mesta koje vam je najbliže. Isto je i sa krevetom i svim što vam je potrebno. Dakle, vi ste prazna kuća. Naša ubeđenja od divne, čiste, prazne kuće prave čuda. Razmišljajući dovoljno dugo o nečemu, mi stvorimo određeni odgovarajući oblik i on ostane na mestu na koje smo bili najviše fokusirani dok smo mislili o tome. Tako smo našu kuću napunili glupostima. Tu su avioni, dok smo smišljali kako bi bilo lepo biti pilot. Danas se provlačimo ispod nikad upotrebljenih krila istog tog aviona, zapinjemo za njegove točkove, udaramo u propeler, samo zato što smo zaboravili da ga odbacimo kao dečiji san. A u isto vreme, taj avion je toliko dugo tu i mi toliko dugo imamo naviku njegovog zaobilaženja, da više ni ne primećujemo da je tu. Niti da postoji. Ironija je u tome što mnoga ubeđenja koja krijemo u našoj kući, zapravo nisu naša. Dok gledamo reklame, prisvajamo nekoliko puta izrečene izjave. Uzeću samo neke za primer: "Vaše kosti izgledaju ovako! Vremenom počinju da gube...", o gasovima, grčevima, bolnim i obilnim menstruacijama, pomoći za potenciju, ispadajućim zubima, naduvenim stomacima, itd itd itd neću ni da pričam. Nakon nekog vremena, sve to što nam se servira, postaje naša prihvaćena misao i, ne shvatajući šta nam se dešava, počinjemo imati problem koji nismo imali ranije. Zašto? Usvojili smo nametnuti koncept da nam nešto fali. Čestitam! Dobro mislite. To se dešava sa svakodnevnim kukanjem, sa konstantnim slušanjem istih pesama, sa čitanjem iste srceparajuće knjige i svim sa čim dođemo u kontakt. Koliko toga je, zapravo, vaše? Svaka domaćica zna da, ako redovno ne pomera nameštaj, ispod njega se stvori prašina. Mi tako stvaramo prašinu i prekrivamo naše biće, našu suštinu svim što nam je prvo apsolutno nepotrebno, i drugo čini nam neminovnu štetu.
Svaki taj predmet u našoj kući možda u početku i doprinosi nekom ugođaju, recimo modnom. Neki od njih nam zaista prijaju. Ali šta ćemo sa onima koje više ne primećujemo a uveliko smetaju? Kao neko ko se jedno dobro parče vremena odvojio od televizije, muzike i reči koje sa sobom nose, mogu pričati o nekoj vrsti slobode koju čovek dobije tada. Recimo da se tada suočavamo sa svim slonovima, majmunima, zebrama, žirafama koje smo hteli usvojiti iz daleke Afrike, kad smo bili mali. Isto tako sa svim stvarima koje smo hteli posedovati neko vreme. Uključujući sve igračke koje smo ili nismo imali, odevne predmete, segmente tuđih života, likova iz knjiga, filmova, priča, pesama... Razumete o čemu pričam? Kad sklonite što više toga što više ne služi ničemu, ostaje gomila prašine koja se ne da tako lako ukloniti, jer smo mi te predmete faktički zalepili za naše podove, zidove, plafone, štokove, prozore, vrata, šta god. Sve je naše i sve nam je drago, jer je naše. Stoga čuvamo i dobro i loše, potrebno i nepotrebno. Dakle, zasučemo rukave i sastružemo sve što smo zalepili između nas i tog predmeta. Onda ispoliramo ravne površine i voila! Vratili smo delić sebe. Verovali ili ne- zapravo je to taj deo koji volimo! Ne onaj deo koji je krčio put do nas. To je zabluda. I opet idemo u rubriku verovali ili ne, ali mi zaista ne volimo ništa što nas blokira. Ma koliko lep komad nameštaja stajao u nekom ćošku, na kraju će nam zasmetati njegova težina, oblik, boja ili već nešto. A razlog za to je što svi težimo da budemo ono što jesmo. Samo to. I zašto se onda sklanjamo iza oklopa, koji nam često i ne pripada?
Comments
Post a Comment