Prihvatimo, na trenutak bar, činjenicu da smo sami krojači naše sreće, da mislima kreiramo i našu i sudbinu cele planete. Da bi oblikovali bilo šta što treba da bude negde manifestovano, potrebna je misao. Ona je prvobitna snaga koja se usmerava, koncentriše i drži u svesti dovoljno dugo da bi uopšte mogla da dobije snagu koja je potrebna za manifestovanje. Neću isključiti mogućnost da neke misli prosto u trenutku bljesnu daju momentalnu snagu za manifestaciju. Isto tako znamo šta je istoj potrebno za tako nešto. Ono što često nije jasno je da svaka naša misao jeste kreacija. Pošto smo svi na zemlji jedno, nije bitno što naša misao nije dobila svoje ostvarenje u našem životu. Možemo biti apsolutno sigurni da je naša misao odaslana negde, neko prihvatio i ostvario, ako već nismo mi. Isto tako, ne postoji ništa što već nije stvoreno, imajući u vidu bogatstvo istorije čoveka, poznatu i nepoznatu. Da li zaista i dalje možemo živeti u ubeđenjima da naše misli niko do sad nije pomislio? Da nikom do sad nije palo na pamet da uradi nešto što je za nas, u tom trenutku bilo apsolutna novost? Moderna istorija, kojoj apsolutno ne verujem, nas uči da smo nastali od majmuna, da su svi naši preci bili blede senke onoga što smo mi danas, a da smo mi ostvarenje svega što ljudski um može da dosegne. Vrhunac! U pravu su. Naš mozak zaista ne može da osmisli ništa bolje od čamotinje u kojoj smo se našli danas.
Vrhunac današnjeg života bi bio imati što lepšu kutiju za stanovanje. Kutija, s razlogom. Možete je zvati stanom, kućom, vilom ili kako god, sve se svodi na isto, ostalo su nijanse. Svodi se na to da imamo što više mašinerije raznih oblika, kojiima beskrajno robujemo. Šta mislim pod tim? Veliki deo života provedemo pripremajući se da budemo nečiji robovi, dobri radnici ili samostalni delatnici. Svejedno, robovi. Bilo da radimo za neku poznatu svotu novca zvanu plata, ili kao neki preduzetnici manje ili više uspešni, po odbijanju svega što nam zakon nalaže, nikad nismo načisto koliko ostaje nama. Dalje, taj isti novac, za koji smo se toliko godina pripremali i ulagali sve naše darove, za koji radimo minimum osam sati dnevno, plus vreme koje nam je potrebno da odemo i vratimo se s posla, dajemo na kutije sa mašinerijama. Njih dalje otplaćujemo uz silne kamate godinama i godinama, i taman kad ih otplatimo, potrebno ih je zameniti ili remontovati. .Dakle, Sizifov posao. Pri tom, šta smo dobili? Olakšavajuće okolnosti pri nazovi svakodnevnom životu. Šta to znači? Lakše je staviti suđe u mašinu i pritisnuti dugme koje će da ga opere. Isto se dešava i sa vešom. I dalje nam je potrebno mnogo vremena da ga stavimo u iste mašine, izvadimo iz njih i posložimo na mesto. Pri tom, koristimo istu tu mašineriju da skuvamo lepe ručkove, napravimo torte, kolače, peciva itd.. Šta zapravo radimo? Pošto je to načešće posao žena, koje isto tako danas najčešće rade, pogledajmo to drugačije. Prosečna današnja žena provede oko deset sati na radnom mestu, uključujući u to i put do posla i kuće, kao i usputnu nabavku potrebnih namirnica. Po dolasku kući, provede još tri, četiri, pa i više sati pri pripremi obroka i sređivanju kuće, tj kutije. To je već oduzelo fantastičnih šesnaest sati, od svakog dana. Ostaje taman toliko da se još više umori pri komunikaciji, ma kako kvalitetna ona bila, sa svojim najbližima. I tako ukrug, godinama. Zašto se to dešava?
Čisto mislim da je ceo sistem današnjeg življenja osmišljen silama koje ne žele da ljudi budu srećni. Zbog sjaja kutija u kojima živimo i svega što unutra postoji, kao i auta i svega što nam takav život nudi, svi smo poleteli ka tom putu, misleći da će nam doneti ono unutrašnje zadovoljstvo, kome mislim, da većina ljudi teži. Osećaju ispunjenja, zadovoljstva i sreće. Nakon toliko godina istovetnog življenja, šta smo dobili? Jedva imamo vremena da preživljavamo, kamoli živimo. Pomenuh ranije da je osmišljen sistem. Trenutno nije bitno od koga, bitne su posledice i razlozi. Posledice vidimo, deca nam se igraju svim veštačkim u tim kutijama, koje domovima zovemo. Sve oko nas je veštačko, jer smo toliko otišli od izvora, prirode, sopstvenim naporima. Bitan je razlog.
Smatram da je glavni razlog što sile koje stoje iza tako osmišljenog programa života imaju dobar uvid i užasavajuć strah od upravo te iskonske stvari vezane za svakog čoveka- sposobnosti da misli. Oni dobro znaju da će svaka misao dovoljno dugo usmerena ka jednoj stvari doneti plodove. Oni dobro znaju da istovetne misli grupe ljudi, postaje nezaustavljiva u ostvarenju, tj manifestaciji istih. To je ona iskonska moć da stvara mislima. Ništa novo. Samo sputano danas. Sputano robovanjem svakodnevici u nameri da se onesposobimo da radimo ono za čega smo rođeni. Sistem je namerno osmišljen baš iz tog razloga, a smatram da svi mi kao pojedinci ili deo grupe, moramo da uradimo nešto po tom pitanju. Isto tako mislim da nam je krajnje vreme. Zašto? Mnogi od nas nisu zadovoljni zaveštanjem naših predaka. Bliskih predaka. Ko bi bio zadovoljan skupljanjem delića iza toliko ratova koji su poharali naša područja samo u proteklih sto godina? Logično je da je vreme potrebno da se sve dovede u nekakav red. Mi smo ti koji smo skupljali ostatke naših predaka, učestvovali u nekim novim razaranjima. Mi smo ti koje će sutra naša deca pitati šta smo mi to njima ostavili? Imamo li obraza iz generacije u generaciju gurati našu decu u sakupljanje đubreta koje smo ostavili za nama? Kad ćemo se promeniti? Kad ćemo stati i reći STOP svim sistemima i napraviti naš, koji će biti blagorodan i nama i našim pokolenjima? Ako se rodi želja, ako se stvori dovoljan broj ljudi, moguće je. Treba samo krenuti.
S druge stane, s kim to ostvariti, kad mnogi ljudi danas nisu u stanju da prate običan razgovor o dubljim stvarima? Prosto ga prenebegnu, ili daju neke nesuvisle komentare i nastave svojim putem. Ako znamo da je misao, čvrsta, stabilna, poletna, duga, nadahnuta, misao potrebna da se bilo šta promeni, kako očekivati bilo kakvu promenu od onih koji ne mogu da misle? To misleno promišljanje, kreativno stvaranje, takođe iziskuje vreme, koje nam je oduzeto. Kako rešiti taj problem? Na kraju, pitam se, koliko smo svesni u ovim okolnostima, snage pojedinca, moći koju svi neumitno posedujemo, da bi uradili tu, preko potrebnu prekretnicu za nas, našu decu, unuke i njihove unuke? Kako se postaviti prema onima koji ne mogu da prate ni sopstvene misli, ni razgovor, kamoli da se odvaže na stvaranje nekog novog sveta? U meni želja, potreba za promenom živi toliko jaka, da se, na momente uplašim siline i načina na koji počinje da upravlja mnome. Znam da vodi na dobro. Ali, postoji stvar koju uradiš, koja ima posledice i za ljude koji te okružuju, te treba naći smisao u dobrobiti za sve. Da bih bila jasnija, reći ću primer: kad smo se selili u Novi Sad, moje ćerke su bile podeljene. Neke su se radovale prelasku, neke bojale, ali je sve iznenadila brzina kojom smo to uradili. Kad smo već napravili taj korak, ispostavilo se da je bio dobar u jednu ruku, ne tako dobar u drugu. Sad opet, valja promotriti način koji bi bio dobar za sve, prihvatljiv za sve, a promišljen za sva buduća pokolenja. Počnimo, najzad da mislimo! Da stvaramo! Da budemo Čovek, ono što smo oduvek, da svojim prirodnim darovima upravljamo za našu dobrobit, samim tim za celo čovečanstvo, ne za sisteme i one koji stoje iza njih. Ja glasam za Život!
Vrhunac današnjeg života bi bio imati što lepšu kutiju za stanovanje. Kutija, s razlogom. Možete je zvati stanom, kućom, vilom ili kako god, sve se svodi na isto, ostalo su nijanse. Svodi se na to da imamo što više mašinerije raznih oblika, kojiima beskrajno robujemo. Šta mislim pod tim? Veliki deo života provedemo pripremajući se da budemo nečiji robovi, dobri radnici ili samostalni delatnici. Svejedno, robovi. Bilo da radimo za neku poznatu svotu novca zvanu plata, ili kao neki preduzetnici manje ili više uspešni, po odbijanju svega što nam zakon nalaže, nikad nismo načisto koliko ostaje nama. Dalje, taj isti novac, za koji smo se toliko godina pripremali i ulagali sve naše darove, za koji radimo minimum osam sati dnevno, plus vreme koje nam je potrebno da odemo i vratimo se s posla, dajemo na kutije sa mašinerijama. Njih dalje otplaćujemo uz silne kamate godinama i godinama, i taman kad ih otplatimo, potrebno ih je zameniti ili remontovati. .Dakle, Sizifov posao. Pri tom, šta smo dobili? Olakšavajuće okolnosti pri nazovi svakodnevnom životu. Šta to znači? Lakše je staviti suđe u mašinu i pritisnuti dugme koje će da ga opere. Isto se dešava i sa vešom. I dalje nam je potrebno mnogo vremena da ga stavimo u iste mašine, izvadimo iz njih i posložimo na mesto. Pri tom, koristimo istu tu mašineriju da skuvamo lepe ručkove, napravimo torte, kolače, peciva itd.. Šta zapravo radimo? Pošto je to načešće posao žena, koje isto tako danas najčešće rade, pogledajmo to drugačije. Prosečna današnja žena provede oko deset sati na radnom mestu, uključujući u to i put do posla i kuće, kao i usputnu nabavku potrebnih namirnica. Po dolasku kući, provede još tri, četiri, pa i više sati pri pripremi obroka i sređivanju kuće, tj kutije. To je već oduzelo fantastičnih šesnaest sati, od svakog dana. Ostaje taman toliko da se još više umori pri komunikaciji, ma kako kvalitetna ona bila, sa svojim najbližima. I tako ukrug, godinama. Zašto se to dešava?
Čisto mislim da je ceo sistem današnjeg življenja osmišljen silama koje ne žele da ljudi budu srećni. Zbog sjaja kutija u kojima živimo i svega što unutra postoji, kao i auta i svega što nam takav život nudi, svi smo poleteli ka tom putu, misleći da će nam doneti ono unutrašnje zadovoljstvo, kome mislim, da većina ljudi teži. Osećaju ispunjenja, zadovoljstva i sreće. Nakon toliko godina istovetnog življenja, šta smo dobili? Jedva imamo vremena da preživljavamo, kamoli živimo. Pomenuh ranije da je osmišljen sistem. Trenutno nije bitno od koga, bitne su posledice i razlozi. Posledice vidimo, deca nam se igraju svim veštačkim u tim kutijama, koje domovima zovemo. Sve oko nas je veštačko, jer smo toliko otišli od izvora, prirode, sopstvenim naporima. Bitan je razlog.
Smatram da je glavni razlog što sile koje stoje iza tako osmišljenog programa života imaju dobar uvid i užasavajuć strah od upravo te iskonske stvari vezane za svakog čoveka- sposobnosti da misli. Oni dobro znaju da će svaka misao dovoljno dugo usmerena ka jednoj stvari doneti plodove. Oni dobro znaju da istovetne misli grupe ljudi, postaje nezaustavljiva u ostvarenju, tj manifestaciji istih. To je ona iskonska moć da stvara mislima. Ništa novo. Samo sputano danas. Sputano robovanjem svakodnevici u nameri da se onesposobimo da radimo ono za čega smo rođeni. Sistem je namerno osmišljen baš iz tog razloga, a smatram da svi mi kao pojedinci ili deo grupe, moramo da uradimo nešto po tom pitanju. Isto tako mislim da nam je krajnje vreme. Zašto? Mnogi od nas nisu zadovoljni zaveštanjem naših predaka. Bliskih predaka. Ko bi bio zadovoljan skupljanjem delića iza toliko ratova koji su poharali naša područja samo u proteklih sto godina? Logično je da je vreme potrebno da se sve dovede u nekakav red. Mi smo ti koji smo skupljali ostatke naših predaka, učestvovali u nekim novim razaranjima. Mi smo ti koje će sutra naša deca pitati šta smo mi to njima ostavili? Imamo li obraza iz generacije u generaciju gurati našu decu u sakupljanje đubreta koje smo ostavili za nama? Kad ćemo se promeniti? Kad ćemo stati i reći STOP svim sistemima i napraviti naš, koji će biti blagorodan i nama i našim pokolenjima? Ako se rodi želja, ako se stvori dovoljan broj ljudi, moguće je. Treba samo krenuti.
S druge stane, s kim to ostvariti, kad mnogi ljudi danas nisu u stanju da prate običan razgovor o dubljim stvarima? Prosto ga prenebegnu, ili daju neke nesuvisle komentare i nastave svojim putem. Ako znamo da je misao, čvrsta, stabilna, poletna, duga, nadahnuta, misao potrebna da se bilo šta promeni, kako očekivati bilo kakvu promenu od onih koji ne mogu da misle? To misleno promišljanje, kreativno stvaranje, takođe iziskuje vreme, koje nam je oduzeto. Kako rešiti taj problem? Na kraju, pitam se, koliko smo svesni u ovim okolnostima, snage pojedinca, moći koju svi neumitno posedujemo, da bi uradili tu, preko potrebnu prekretnicu za nas, našu decu, unuke i njihove unuke? Kako se postaviti prema onima koji ne mogu da prate ni sopstvene misli, ni razgovor, kamoli da se odvaže na stvaranje nekog novog sveta? U meni želja, potreba za promenom živi toliko jaka, da se, na momente uplašim siline i načina na koji počinje da upravlja mnome. Znam da vodi na dobro. Ali, postoji stvar koju uradiš, koja ima posledice i za ljude koji te okružuju, te treba naći smisao u dobrobiti za sve. Da bih bila jasnija, reći ću primer: kad smo se selili u Novi Sad, moje ćerke su bile podeljene. Neke su se radovale prelasku, neke bojale, ali je sve iznenadila brzina kojom smo to uradili. Kad smo već napravili taj korak, ispostavilo se da je bio dobar u jednu ruku, ne tako dobar u drugu. Sad opet, valja promotriti način koji bi bio dobar za sve, prihvatljiv za sve, a promišljen za sva buduća pokolenja. Počnimo, najzad da mislimo! Da stvaramo! Da budemo Čovek, ono što smo oduvek, da svojim prirodnim darovima upravljamo za našu dobrobit, samim tim za celo čovečanstvo, ne za sisteme i one koji stoje iza njih. Ja glasam za Život!
Comments
Post a Comment