Ako smo preuzeli odgovornost za sopstveni život, onda moramo negde znati da smo prizvali, prouzrokovali ili dobili za lekciju sve ono što smo preživeli do sada, uključujući i ovaj momenat koji zovemo sadašnjost. Pod punom odgovornosti za sve što je bilo i sve što jeste, trebali bi apsolutno sve prihvatiti kao nešto što jeste. Postoje učenja putovanja kroz vreme i razrešavanja, pa čak i menjanja situacija koja smo proživeli, ali smatram da je sasvim dovoljno prosto prihvatiti sve. Znam da deluje zaista nebulozno kad čujete da se treba pomiriti sa svim nepravdama koje ste doživeli. Ali baš to je potrebno za dalje korake. Ako ćemo obrnuti situaciju, šta je sa nepravdama koje ste vi nekome naneli, svesno ili nesvesno? Da, iako nam ne mogu duboki uzroci biti poznati, dok ne dođemo do tog stadijuma, preko je potrebno prestati kopati po onome što je bilo i držati se čvrsto tih bolnih situacija koje su nam već oduzele dobar deo vremena i energije.
Pre nego odemo na sledeći korak, zaista bi trebali posmatrati život iz tri dela. Onaj koji je bio, onaj koji jeste i onaj koji možda bude. Kad napravimo takvu podelu, lakše je baratati sa činjenicama. Dakle, ono što je bilo, već je prošlost. U nama je još uvek samo zato što smo odlučili da se čvrsto držimo emocija koje nas vežu za određene situacije. To je sve. Ništa, apsolutno ništa drugo ne postoji kao razlog zašto živimo gledajući unazad. Kad se priča o tome, valja napomenuti da je isto pogrešno ako gledate u prošlost pokušavajući da oživite lepe emocije iz tih prošlih dešavanja, kao i konstantno gledati u ono što nas je povredilo i bolelo. I za to je razlog isti. Mi živimo SADA. Dok gledamo unazad, upravo sada život koji treba da živimo protiče kraj nas neopaženo, jer mi ga ne živimo, već puštamo da iscuri. Dakle, bacamo najdragocenije što imamo gledajući u ono što smo već proživeli nekoliko puta. Da, nekoliko puta! Prvi put kad se desilo i svaki put kad smo mislili o tome, pričali o tome. Koliko smo puta sažvakali iste situacije, dakle? Previše. Jer da su se trebale desiti više puta, one bi se desile baš toliki broj puta! Ali nije. Mi sve to oživljavamo posvećivanjem svoje pažnje tome.
Zašto nije dobro vraćati se unazad tako? Uzmimo za primer najgore situacije koje su vam se desile. Ja imam da biram nekoliko situacija, koje nisu bile ni malo lagane za preživeti. Ali,uzmimo smrt mog prvog muža za primer. Mnogo godina je prošlo od njegove fizičke smrti, dok nisam odlučila da je dosta redovnog odlaska na groblje i preživljavanje onoga što se desilo pre petnaestak godina, ponovo i ponovo i ponovo. .Istina je da se fizička smrt njemu desila samo jednom jer je tako i trebalo da bude. A ja sam je, iz sopstvene gluposti preživela bar hiljadu puta!!!! Šta sam dobila sa tim? Bilo bi lepo da je odgovor- ništa. Ali nije. Ne postoji ništa za nešto. Sve je razmena. Dakle, nešto sam dobila. Da li je lepo to što sam bar jednom nedeljno petnaest godina preživaljala smrt? Smrt, u tom smislu, ne znači samo ponovno preživljavanje njegove fizičke smrti, već kraj određenih segmenata u mom životu, koji sam trebala da živim punim plućima. Nije bitno što mnogi od vas još ne mogu da shvate dubinu o kojoj pričam, ali ako samo prihvatite mogućnost ispravnosti ovoga, lakše ćete otpustiti svoje bolne momente.
Ako uzmemo da danas ne živimo baš nekim sjajnim živom, a u prošlosti imamo neke blistave momente kojih se rado sećamo i konstantno ih prizivamo u sećanje. Ponovo radimo isto, samo malo drugačije. Zamagljujemo sumornu svakodnevnicu nečim što je prošlo. Umesto da se uhvatimo u koštac sa ovim što jeste i promenimo to. Teško je držati sećanje konstatno u glavi, bilo to lepo ili ružno. Kad- tad u toku dana moramo da se vratimo u realnost. Nakon prisećanja lepih momenata, ostaje gorak ukus u ustima, kad se vratimo u tmurno sada, zar ne? Pa koja je opcija? Ne može biti kao što je bilo, ali možemo se potruditi da i danas bude najbolje moguće. Verovatno sa drugim ljudima, okolnostima, možda i celim drugačijim životom, ali to je to što imamo na raspolaganju.
Dakle, pre daljih koraka, bitno je prihvatiti ono što je bilo i ovo što jeste. Bili zapravo pomireni sa tim ili ne skroz, trenutno ništa ne možemo da uradimo već da pustimo da ta tri vremena ostanu tamo gde smo naučili da budu. Prošlost prošlosti, sadašnjost nama, a budućnost..... neki drugi put.
Pre nego odemo na sledeći korak, zaista bi trebali posmatrati život iz tri dela. Onaj koji je bio, onaj koji jeste i onaj koji možda bude. Kad napravimo takvu podelu, lakše je baratati sa činjenicama. Dakle, ono što je bilo, već je prošlost. U nama je još uvek samo zato što smo odlučili da se čvrsto držimo emocija koje nas vežu za određene situacije. To je sve. Ništa, apsolutno ništa drugo ne postoji kao razlog zašto živimo gledajući unazad. Kad se priča o tome, valja napomenuti da je isto pogrešno ako gledate u prošlost pokušavajući da oživite lepe emocije iz tih prošlih dešavanja, kao i konstantno gledati u ono što nas je povredilo i bolelo. I za to je razlog isti. Mi živimo SADA. Dok gledamo unazad, upravo sada život koji treba da živimo protiče kraj nas neopaženo, jer mi ga ne živimo, već puštamo da iscuri. Dakle, bacamo najdragocenije što imamo gledajući u ono što smo već proživeli nekoliko puta. Da, nekoliko puta! Prvi put kad se desilo i svaki put kad smo mislili o tome, pričali o tome. Koliko smo puta sažvakali iste situacije, dakle? Previše. Jer da su se trebale desiti više puta, one bi se desile baš toliki broj puta! Ali nije. Mi sve to oživljavamo posvećivanjem svoje pažnje tome.
Zašto nije dobro vraćati se unazad tako? Uzmimo za primer najgore situacije koje su vam se desile. Ja imam da biram nekoliko situacija, koje nisu bile ni malo lagane za preživeti. Ali,uzmimo smrt mog prvog muža za primer. Mnogo godina je prošlo od njegove fizičke smrti, dok nisam odlučila da je dosta redovnog odlaska na groblje i preživljavanje onoga što se desilo pre petnaestak godina, ponovo i ponovo i ponovo. .Istina je da se fizička smrt njemu desila samo jednom jer je tako i trebalo da bude. A ja sam je, iz sopstvene gluposti preživela bar hiljadu puta!!!! Šta sam dobila sa tim? Bilo bi lepo da je odgovor- ništa. Ali nije. Ne postoji ništa za nešto. Sve je razmena. Dakle, nešto sam dobila. Da li je lepo to što sam bar jednom nedeljno petnaest godina preživaljala smrt? Smrt, u tom smislu, ne znači samo ponovno preživljavanje njegove fizičke smrti, već kraj određenih segmenata u mom životu, koji sam trebala da živim punim plućima. Nije bitno što mnogi od vas još ne mogu da shvate dubinu o kojoj pričam, ali ako samo prihvatite mogućnost ispravnosti ovoga, lakše ćete otpustiti svoje bolne momente.
Ako uzmemo da danas ne živimo baš nekim sjajnim živom, a u prošlosti imamo neke blistave momente kojih se rado sećamo i konstantno ih prizivamo u sećanje. Ponovo radimo isto, samo malo drugačije. Zamagljujemo sumornu svakodnevnicu nečim što je prošlo. Umesto da se uhvatimo u koštac sa ovim što jeste i promenimo to. Teško je držati sećanje konstatno u glavi, bilo to lepo ili ružno. Kad- tad u toku dana moramo da se vratimo u realnost. Nakon prisećanja lepih momenata, ostaje gorak ukus u ustima, kad se vratimo u tmurno sada, zar ne? Pa koja je opcija? Ne može biti kao što je bilo, ali možemo se potruditi da i danas bude najbolje moguće. Verovatno sa drugim ljudima, okolnostima, možda i celim drugačijim životom, ali to je to što imamo na raspolaganju.
Dakle, pre daljih koraka, bitno je prihvatiti ono što je bilo i ovo što jeste. Bili zapravo pomireni sa tim ili ne skroz, trenutno ništa ne možemo da uradimo već da pustimo da ta tri vremena ostanu tamo gde smo naučili da budu. Prošlost prošlosti, sadašnjost nama, a budućnost..... neki drugi put.
Comments
Post a Comment