Možda ću da zvučim neubedljivo, ali.. Imala sam šesnaest godina, a on je bio dve godine stariji. Tad sam bila u onom velikom društvu, u bilijar klubu blizu škole. On je ušao na vrata, poput najlepšeg bića koje je hodalo ovom našom lepom zemljom. Visok, crn, pravilnih crta lica, zelenook. A kad se nasmeje, red belih bisera obasja celu prostoriju. Pojma nemam kako smo se upoznali i ko nas je upoznao. Znam samo da je rekao da se preziva kao moja baka, tatina mama, pa sam pomislila da smo možda rod. A to ne bi bilo čudno, pošto sam rodbine imala baš mnogo i obično su tako lepi.. dobro, ne baš tako lepi, ali lepi momci su obično bili moja krv.
Prišla sam mu uskoro da ga pitam za rodbinske odnose i da razjasnimo odmah na početku tu dilemu, potpuno spremna da mi saopšti da mu dođem neka tamo sestra koju nije imao prilike da upozna do sad. Međutim, on je bio "druge loze rod". Ha! Zanimljivo, naravno, ali sam mu ležerno zahvalila na informaciji i nastavila da igram bilijar sa društvom. On je tu pričao sa nekim momcima i krenuo ka izlazu. Onda se vratio i pitao me hoću li sa njim do prodavnice da kupi ćumur. Pa, kao je dosadno bilo igrati bilijar, stoga sam pristala. Isto tako sam bila mudra da mu ne kažem odmah da ne znam šta je, za Boga miloga, ćumur! I tako, dok smo šetali do prodavnice ja i mister fantazija, pričao mi je kako je u vezi u kojoj nije baš našao sebe. Nisu bili dugo zajedno, nekih mesec i po dana, od kojih su desetak proveli zajedno. Ne sećam se detalja priče, sećam se da nisam mogla da se nagledam njegove lepote. Ni unutrašnje, ni spoljašnje. Zar je moguće da je neko ovako divan? Da se ne pretvara? Nekako me je otpratio nazad do bilijar sale, a ja sam ušla opijena nepoznatim osećajem. Do tada, sve moje simpatije su bile oni koji su oku ugodni, zapravo. Ovo je bilo daleko od toga, ali nisam mogla objasniti šta. Tu noć nisam mogla da spavam, ovaj put od tog osećaja koji je zavladao sa mnom.
Sutradan, rutina. Škola, obaveze, obaveze, obaveze, beg u bilijar bar. Juče se On prvi put pojavio tamo. Ko mi garantuje da će se opet pojaviti? A i zašto bi? Samo smo kupili ćumur. Igrala sam bilijar sa svojima, kad se pojavio na vratima. Videla sam po pogledu da me je tražio. Brzo mi je prišao i zvao me da odemo u šetnju. Čini mi se da je počeo da priča čim smo izašli. Ni on nije spavao celu noć. Juče nije hteo ništa da pokreće sa mnom, zato što je prvo hteo da reši status sa njom, ali se ona danas nije pojavila u školi, pa mu je neugodno, ali on bi mene pitao nešto, pa ako pristanem, bio bi najsrećniji čovek na svetu... Gledala sam u čudu i smišljala kakav ćumur bi sad bio u pitanju, kad me ovoliko priprema? Ali on me je pitao da mu budem devojka, a on će sa njom raskinuti čim je prvi put vidi. Malo sam se ustezala, razmišljala kako bi meni bilo da meni to neko uradi, ali on je bio uporan u objašnjavanju kako su oni, zapravo, u vezi. Da to nije ništa ozbiljno i slično. Poznavajući sebe do tad, to bi bila nemoguća misija, ali nešto mi je govorilo da pristanem. I jesam. I zaista, čim je sreo nju, raskinuo je. On je bio čovek za primer. Od strogih roditelja nasledio je želju da se iškoluje i što pre postane svoj čovek. Imao je radne navike, imao je moralne okvire koji su mi se jako dopadali. Imao je pogled na život jednog divnog, toplog, porodičnog života. Krojio je svaki naš dan, sat, minut i sekund koji smo provodili zajedno ljubavlju i planovima za budućnost.
Budući da je dve godine stariji od mene, on će završiti srednju i biti treća godina fakulteta kad ja budem došla kod njega da i ja studiram. .Vreme provedeno sa njim je bio najlepši period mog života do tada. I dugo nakon toga. Nemoguće je opisati te trenutke. Prosto nas je bilo dovoljno videti i znate da ljubav vlada nama. Kad ga pogledam, znam šta misli. I obrnuto. Prosto smo upili jedno drugo do tih granica za jako kratko vreme. Stopili se, prepoznali i uživali. Zbog naše veze sam izašla iz društva. Zapravo, sve moje drugarice su postale ljubomorne. Neke, koje sam smatrala najboljim, su mu se udvarale preda mnom. Bez zadrške. Nama je to bilo smešno. Zapravo žalosno. Ni on ni ja to ne bi uradili nikome koga smatramo poznanicima, kamoli prijateljima. Jednostavno govoreći, on je bio ono što sam sanjala. Ono na šta sam mislila kad bih u svojim snovima krojila život kraj nekog muškarca. On je bio ostvarenje svih snova. I danas mislim da je jedan od malobrojnih vrednih ljudi. Što bih ja i sad rekla-pera mu ne možeš odbiti. Što se ticalo nas dvoje , sve je bilo idealno. Uskoro smo ušli u rutinu, upoznali se sa roditeljima. On je bio prvi momak koji je smeo da dođe kod mene. Svaki dan je odlazio do reke na trčanje. Na putu ka tamo, svratio bi da ostavi trenerku kod mene i da me vidi. Onda bi se na povratku malo zadržao kod mene. Zatim bi odlazio kući da večera i istušira se, pa bi ponovo dolazio po mene da idemo u grad. Tako bi prolazili dani sa njim. Sa njim, u razmišljanju o njemu, u planiranju života sa njim. Sve sa njim je bilo idealno.
Zapravo, tražila sam mu mane. Kopala ih, kopala, naviknuta da ne postoji savršenstvo u ljudskom obliku. Našla sam je, znao je ujutru popiti čašicu rakije. To je bilo to- on će se pretvoriti u alkoholičara! Logično, kad sa osamnaest popije jednu ujutru, sa dvadeset i nekom će to preći na nekoliko, a u tridesetim se neće trezniti! To je nešto na čemu se mora poraditi, naravno. Tako je, sigurno i moj tata, pošto je u tridesetim dosta pio. Da, to je to nepisano pravilo o alkoholu! I nije umeo da pleše, pa smo u diskoteci samo sedeli i mazili se. Da, i to je bilo nešto što ću ga naučiti, pa možemo da plešemo na svadbi. To su teško iskopane njegove mane! Ništa više. Danas znam da nikad nije postao alkoholičar. Ne znam da li popije tu jednu jutarnju.
Njegova mama me nikako nije volela. Mislila je da će on, zbog mene, napustiti sve i učauriti se sa mnom, u njihovom stanu, verovatno. Bili smo kod njih sa društvom samo na njegovom rođendanu i jedva čekali da odemo, koliko je bila napeta atmosfera. Zapravo, meni to nije bilo ništa novo, ali drugi su je osetili, pa smo osetili. Od tog dana je njegova mama stalno nešto bila grozna prema meni. Opet, nije mogla biti ništa što moja nije bila.
Jedan letnji dan, sve je bilo isto kao i do tad. On je došao, ostavio trenerku, otišao na trčanje. Ja sam ga nestrpljivo čekala, a pošto nisam smela da zapalim pred mojima, odlučila sam da odem do komšinice. Ona nije bila tu, pa mi je njena mama skuvala kafu. Popile smo na brzinu. Vratila sam se kući. Kad je on došao, ja više nisam bila ja. Jednostavno, nešto se promenilo. Nisam mogla očima da ga vidim. Srce kao led, ne oseća ništa. A glava vrišti da nešto nije u redu. Nešto debelo. Samo šta? Nisam mogla da prepoznam šta se desilo. Kao kad vas neko zarobi, okuje, uvuče u kavez, a neki vaš klon pusti da se predstavlja kao vi. I vi to sve gledate iz tog kaveza, ali ne možete da reagujete. Prosto, možete samo da gledate šta vaš klon radi i da vrištite na sav glas šta vi mislite o tome, ali se vaš glas odbija o zidove i vraća vama. Samo vama. Prosto, to je najrealnije objašnjenje kojeg mogu da se setim da bih opisala taj osećaj. To veče sam pokušala da se ponašam kao da je sve u redu, ali je on primetio razliku. Stalno me ispitivao šta nije u redu, ali nisam znala da mu objasnim. Nisam ni sebi. Sledeće veče sam raskinula sa njim. Ne zato što postoji razlog za to. Nego zato što sam iz mog novog kaveza pokušavala da razaznam zašto više ne mogu da ga pogledam, da osetim bilo šta prema njemu? Zašto ne mogu da ga volim i dalje? Plakao je kao dete do ko zna koje doba noći. Najgore od svega je bilo što znam da bih i ja plakala. Da sam bila normalna. Suzu nisam pustila. Bila sam led. Bez ikakvih emocija, bez potrebe da ih tražim, iskusim, imam.
Dugo sam pokušavala da pronađem razlog sopstvene odluke. Bez uspeha. Noći i dane provodila odgonetajući taj tren kad smo se ponovo videli i tu hladnoću koja me je zaledila i ostavila tako ledenu. Bezuspešno. A on? On je toliko patio, da me je njegova mama zaustavljala na ulici i molila da mu se vratim. Nisam mogla. Znam da je to bilo okrutno prema njemu. Bilo je i prema meni. Otišao je da studira u drugi grad. Ostao je tamo. Dugo mi je slao signale da me želi u svom životu. I kad sam ostala sama sa detetom, i tad je hteo da nastavimo sve troje da živimo naše snove. Ni tad nisam mogla. Nisam mogla još narednih nekoliko godina ništa da osetim prema njemu, sve dok... nije bilo prekasno. Danas ne znam kako bih se ponašala u istoj situaciji. Isto tako, ako uzmem u obzir određena objašnjenja koja su mi se nudila kroz život, ako su istinita, ne bih ni volela da on bude deo te priče.
Godinama kasnije, kad sam ja već rodila moje tri ćerke, i bila faktički pred razvodom, desila se zanimljiva situacija. Sedela sam ispred jednog butika i igrala igricu na telefonu. Prišla mi je jedna devojčica da vidi šta to igram. Za njom je došao i mlađi joj brat, dok ih je neko dozivao da požure, čekaju ih. Videla sam tu divnu dečicu, ne znam koje je lepše od koga. A onda sam videla i njegovu mamu kako ih doziva, deda ih čeka tamo, preko puta. Ni malo zadovoljna što su baš meni prišli. Nasmejala sam se, pozdravila je, a oni su tako divni odlepršali do nje, verovatno odlazeći svom ocu u zagrljaj. Poneli su deo moje ljubavi koja je tad ponovo bila otključana za njega. Ovaj put mnogo drugačija od one koju smo delili kao deca. Ovaj put je ta ljubav bila prema onome ko mi je dao najlepšu uspomenu koju imam na moje devojaštvo. Neka mu je život ispunjen iskrenom ljubavlju, nek bude ispunjen svaki dan najlepšim trenucima. Zaslužio je. Puta sto.
Prišla sam mu uskoro da ga pitam za rodbinske odnose i da razjasnimo odmah na početku tu dilemu, potpuno spremna da mi saopšti da mu dođem neka tamo sestra koju nije imao prilike da upozna do sad. Međutim, on je bio "druge loze rod". Ha! Zanimljivo, naravno, ali sam mu ležerno zahvalila na informaciji i nastavila da igram bilijar sa društvom. On je tu pričao sa nekim momcima i krenuo ka izlazu. Onda se vratio i pitao me hoću li sa njim do prodavnice da kupi ćumur. Pa, kao je dosadno bilo igrati bilijar, stoga sam pristala. Isto tako sam bila mudra da mu ne kažem odmah da ne znam šta je, za Boga miloga, ćumur! I tako, dok smo šetali do prodavnice ja i mister fantazija, pričao mi je kako je u vezi u kojoj nije baš našao sebe. Nisu bili dugo zajedno, nekih mesec i po dana, od kojih su desetak proveli zajedno. Ne sećam se detalja priče, sećam se da nisam mogla da se nagledam njegove lepote. Ni unutrašnje, ni spoljašnje. Zar je moguće da je neko ovako divan? Da se ne pretvara? Nekako me je otpratio nazad do bilijar sale, a ja sam ušla opijena nepoznatim osećajem. Do tada, sve moje simpatije su bile oni koji su oku ugodni, zapravo. Ovo je bilo daleko od toga, ali nisam mogla objasniti šta. Tu noć nisam mogla da spavam, ovaj put od tog osećaja koji je zavladao sa mnom.
Sutradan, rutina. Škola, obaveze, obaveze, obaveze, beg u bilijar bar. Juče se On prvi put pojavio tamo. Ko mi garantuje da će se opet pojaviti? A i zašto bi? Samo smo kupili ćumur. Igrala sam bilijar sa svojima, kad se pojavio na vratima. Videla sam po pogledu da me je tražio. Brzo mi je prišao i zvao me da odemo u šetnju. Čini mi se da je počeo da priča čim smo izašli. Ni on nije spavao celu noć. Juče nije hteo ništa da pokreće sa mnom, zato što je prvo hteo da reši status sa njom, ali se ona danas nije pojavila u školi, pa mu je neugodno, ali on bi mene pitao nešto, pa ako pristanem, bio bi najsrećniji čovek na svetu... Gledala sam u čudu i smišljala kakav ćumur bi sad bio u pitanju, kad me ovoliko priprema? Ali on me je pitao da mu budem devojka, a on će sa njom raskinuti čim je prvi put vidi. Malo sam se ustezala, razmišljala kako bi meni bilo da meni to neko uradi, ali on je bio uporan u objašnjavanju kako su oni, zapravo, u vezi. Da to nije ništa ozbiljno i slično. Poznavajući sebe do tad, to bi bila nemoguća misija, ali nešto mi je govorilo da pristanem. I jesam. I zaista, čim je sreo nju, raskinuo je. On je bio čovek za primer. Od strogih roditelja nasledio je želju da se iškoluje i što pre postane svoj čovek. Imao je radne navike, imao je moralne okvire koji su mi se jako dopadali. Imao je pogled na život jednog divnog, toplog, porodičnog života. Krojio je svaki naš dan, sat, minut i sekund koji smo provodili zajedno ljubavlju i planovima za budućnost.
Budući da je dve godine stariji od mene, on će završiti srednju i biti treća godina fakulteta kad ja budem došla kod njega da i ja studiram. .Vreme provedeno sa njim je bio najlepši period mog života do tada. I dugo nakon toga. Nemoguće je opisati te trenutke. Prosto nas je bilo dovoljno videti i znate da ljubav vlada nama. Kad ga pogledam, znam šta misli. I obrnuto. Prosto smo upili jedno drugo do tih granica za jako kratko vreme. Stopili se, prepoznali i uživali. Zbog naše veze sam izašla iz društva. Zapravo, sve moje drugarice su postale ljubomorne. Neke, koje sam smatrala najboljim, su mu se udvarale preda mnom. Bez zadrške. Nama je to bilo smešno. Zapravo žalosno. Ni on ni ja to ne bi uradili nikome koga smatramo poznanicima, kamoli prijateljima. Jednostavno govoreći, on je bio ono što sam sanjala. Ono na šta sam mislila kad bih u svojim snovima krojila život kraj nekog muškarca. On je bio ostvarenje svih snova. I danas mislim da je jedan od malobrojnih vrednih ljudi. Što bih ja i sad rekla-pera mu ne možeš odbiti. Što se ticalo nas dvoje , sve je bilo idealno. Uskoro smo ušli u rutinu, upoznali se sa roditeljima. On je bio prvi momak koji je smeo da dođe kod mene. Svaki dan je odlazio do reke na trčanje. Na putu ka tamo, svratio bi da ostavi trenerku kod mene i da me vidi. Onda bi se na povratku malo zadržao kod mene. Zatim bi odlazio kući da večera i istušira se, pa bi ponovo dolazio po mene da idemo u grad. Tako bi prolazili dani sa njim. Sa njim, u razmišljanju o njemu, u planiranju života sa njim. Sve sa njim je bilo idealno.
Zapravo, tražila sam mu mane. Kopala ih, kopala, naviknuta da ne postoji savršenstvo u ljudskom obliku. Našla sam je, znao je ujutru popiti čašicu rakije. To je bilo to- on će se pretvoriti u alkoholičara! Logično, kad sa osamnaest popije jednu ujutru, sa dvadeset i nekom će to preći na nekoliko, a u tridesetim se neće trezniti! To je nešto na čemu se mora poraditi, naravno. Tako je, sigurno i moj tata, pošto je u tridesetim dosta pio. Da, to je to nepisano pravilo o alkoholu! I nije umeo da pleše, pa smo u diskoteci samo sedeli i mazili se. Da, i to je bilo nešto što ću ga naučiti, pa možemo da plešemo na svadbi. To su teško iskopane njegove mane! Ništa više. Danas znam da nikad nije postao alkoholičar. Ne znam da li popije tu jednu jutarnju.
Njegova mama me nikako nije volela. Mislila je da će on, zbog mene, napustiti sve i učauriti se sa mnom, u njihovom stanu, verovatno. Bili smo kod njih sa društvom samo na njegovom rođendanu i jedva čekali da odemo, koliko je bila napeta atmosfera. Zapravo, meni to nije bilo ništa novo, ali drugi su je osetili, pa smo osetili. Od tog dana je njegova mama stalno nešto bila grozna prema meni. Opet, nije mogla biti ništa što moja nije bila.
Jedan letnji dan, sve je bilo isto kao i do tad. On je došao, ostavio trenerku, otišao na trčanje. Ja sam ga nestrpljivo čekala, a pošto nisam smela da zapalim pred mojima, odlučila sam da odem do komšinice. Ona nije bila tu, pa mi je njena mama skuvala kafu. Popile smo na brzinu. Vratila sam se kući. Kad je on došao, ja više nisam bila ja. Jednostavno, nešto se promenilo. Nisam mogla očima da ga vidim. Srce kao led, ne oseća ništa. A glava vrišti da nešto nije u redu. Nešto debelo. Samo šta? Nisam mogla da prepoznam šta se desilo. Kao kad vas neko zarobi, okuje, uvuče u kavez, a neki vaš klon pusti da se predstavlja kao vi. I vi to sve gledate iz tog kaveza, ali ne možete da reagujete. Prosto, možete samo da gledate šta vaš klon radi i da vrištite na sav glas šta vi mislite o tome, ali se vaš glas odbija o zidove i vraća vama. Samo vama. Prosto, to je najrealnije objašnjenje kojeg mogu da se setim da bih opisala taj osećaj. To veče sam pokušala da se ponašam kao da je sve u redu, ali je on primetio razliku. Stalno me ispitivao šta nije u redu, ali nisam znala da mu objasnim. Nisam ni sebi. Sledeće veče sam raskinula sa njim. Ne zato što postoji razlog za to. Nego zato što sam iz mog novog kaveza pokušavala da razaznam zašto više ne mogu da ga pogledam, da osetim bilo šta prema njemu? Zašto ne mogu da ga volim i dalje? Plakao je kao dete do ko zna koje doba noći. Najgore od svega je bilo što znam da bih i ja plakala. Da sam bila normalna. Suzu nisam pustila. Bila sam led. Bez ikakvih emocija, bez potrebe da ih tražim, iskusim, imam.
Dugo sam pokušavala da pronađem razlog sopstvene odluke. Bez uspeha. Noći i dane provodila odgonetajući taj tren kad smo se ponovo videli i tu hladnoću koja me je zaledila i ostavila tako ledenu. Bezuspešno. A on? On je toliko patio, da me je njegova mama zaustavljala na ulici i molila da mu se vratim. Nisam mogla. Znam da je to bilo okrutno prema njemu. Bilo je i prema meni. Otišao je da studira u drugi grad. Ostao je tamo. Dugo mi je slao signale da me želi u svom životu. I kad sam ostala sama sa detetom, i tad je hteo da nastavimo sve troje da živimo naše snove. Ni tad nisam mogla. Nisam mogla još narednih nekoliko godina ništa da osetim prema njemu, sve dok... nije bilo prekasno. Danas ne znam kako bih se ponašala u istoj situaciji. Isto tako, ako uzmem u obzir određena objašnjenja koja su mi se nudila kroz život, ako su istinita, ne bih ni volela da on bude deo te priče.
Godinama kasnije, kad sam ja već rodila moje tri ćerke, i bila faktički pred razvodom, desila se zanimljiva situacija. Sedela sam ispred jednog butika i igrala igricu na telefonu. Prišla mi je jedna devojčica da vidi šta to igram. Za njom je došao i mlađi joj brat, dok ih je neko dozivao da požure, čekaju ih. Videla sam tu divnu dečicu, ne znam koje je lepše od koga. A onda sam videla i njegovu mamu kako ih doziva, deda ih čeka tamo, preko puta. Ni malo zadovoljna što su baš meni prišli. Nasmejala sam se, pozdravila je, a oni su tako divni odlepršali do nje, verovatno odlazeći svom ocu u zagrljaj. Poneli su deo moje ljubavi koja je tad ponovo bila otključana za njega. Ovaj put mnogo drugačija od one koju smo delili kao deca. Ovaj put je ta ljubav bila prema onome ko mi je dao najlepšu uspomenu koju imam na moje devojaštvo. Neka mu je život ispunjen iskrenom ljubavlju, nek bude ispunjen svaki dan najlepšim trenucima. Zaslužio je. Puta sto.
Comments
Post a Comment