Odakle mi snaga da živim i funkcionišem dalje, zaista ne znam. Ceo moj život je srušen u deliću sekunde. Sve što sam bila je razbijeno na najsitnije komadiće koji se nikad više neće sastaviti u celinu. Dok me je bol razdirao, nisam mogla da mislim o ničemu. Prosto su se stvari dešavale jedna za drugom, ne dajući mi vremena da zaronim u bol. Policija je došla i morala sam da im pomognem da napišu izveštaj mesta uviđaja ili kako se to već zove. Sećam se da sam otišla do stana, polusestra mi je pomogla da operem krv koja se slivala sa stepenica do ciglica na dvorištu, napravivši popriličnu lokvu. Ona je otišla kući, a ja sam ostala sa policajcima. Pričala sam im, to znam. Ali šta, to već ne znam. Sećam se obeleženih "dokaza", koje sam viđala samo na filmu. Tri čaure, koliko sam zapamtila. Ustanovili su da se desio "nesrećan slučaj" i otišli.
Sećam se da sam to veče otišla kod svekra i svekrve, pošto su se ljudi i rodbina tamo okupljali. Šta sam radila, šta pričala, pojma nemam. Naveče sam se vratila kod mojih, gde me je čekala ćerka. suočavanje sa njom je bilo više nego strašno. Kako da joj, tako maloj stanem pred oči i kažem da više nema tatu? Znam da ga se ne seća, znam da će ga pamtiti samo po priči i malobrojnim slikama koje su ostale iza njega. Ali kako da joj objasnim da ovaj bol koji mi je zgrčio telo, srce, dušu potiče od gubitka njenog oca? Kako da joj popunim prazninu koju osećam u sebi? Kako da joj budem i otac i majka? Nekako sam je uspavala, kasno iza ponoći. Sva u suzama, u tihom jecaju, jer nisam mogla da plačem pred mojima.
A kod njih, dve nedelje pre nego što je moj muž nastradao, doselili su se muž i žena sa ćerkom. On iz Bugarske, ona iz Ukrajine, živeli su u Ukrajini, a došli u Srbiju da kao preprodavci rade na pijacama. Moji su im prepustili moju devojačku sobu, dok sam ja živela na stanu. Sada, kad sam se vratila kod njih sa ćerkom, njih smo prebacili u dnevni boravak, dok smo se mama, tata, ćerka i ja uselili u moju devojačku sobu. Pred njima nisam mogla da plačem, smetalo im je. Pred njima nisam mogla da tugujem, smetalo im je. Oni su mog muža okarakterisali kao alkoholičara i bilo koja emocija bola za njih je bila nedostojna. On nije zaslužio da neko žali za njim. Možda je to bio način na koji su se oni borili sa novonastalom situacijom. Kako god, njihovo ponašanje je doprinosilo bolu koji me je bacio u očaj.
Nedelju sam provela što na groblju, što kod njegovih, što u kući mojih roditelja, koja je opet postala moj dom. U ponedeljak je bila sahrana. Tuga, mrak, bol, očaj... Pre nego što smo otišli na groblje, došli su iz Doma zdravlja, kao što su to tad radili kad umre neko mlad, da daju inekcije za smirenje kome je bila potrebna. Pitali su i mene, ali ja sam, naravno, bila jaka. Odlučila da moram sve sama. U svoje i njegovo ime, a za našu ćerku. Ja ću joj biti sve. Moram. Nema ko. Samo ja. Ne, meni ne treba inekcija za smirenje. Onda će me uspavati toliko da, kad se vratim sa sahrane, neću moći biti sa ćerkom. A to ne mogu. Ne smem. Otišli smo na groblje. Ljudi su dolazili, masa ljudi, izjavljivali saučešće. Ne sećam se nikoga. Baš nikoga. Samo silueta koje su prolazile kao reka bez kraja, i svako od njih se zaustavio da kaže pokoju reč. Grobari su dali znak da je sve spremno. Sanduk je zatvoren, stavili su ga na kolica. Mi smo stali iza njih, ispred kapele. Kojim redom i kako? Ne znam, bitno li je? Znam da smo stajali dugo, ali šta je dugo u trenutku kad si pokidan i vreme stoji? Grobari su došli da nam jave da su iskopali pogrešnu raku!
Rekli su da moraju da pripreme novu, tamo gde je kupljena njegova večna kuća. Tad sam klonula. Nisam više mogla da budem baš toliko jaka. Počele su da mi trnu noge, ruke, potiljak, obrazi, vilica.. Nisam mogla da stojim. Polusestra me je odvezla na hitnu. Doktor je progunđao sestri koje inekcije da mi da, a onda mi je rekao da moram da legnem, da ne bi bilo drastičnijih posledica. Pošto nisam mogla da pričam, polusestra mu je rekla da ne mogu, da sahranjujem muža. Onda me je vratila na groblje, gde je ovaj put sve bilo spremno za poslednju stazu koju će proći poslednje što je od njega ostalo, a u kovčeg stalo.
Na podušju, sedeli smo za stolom negde, gde su me smestili. U jednom trenutku, prišao mi je rođak iz Borova Naselja, kod koga smo bili u poseti pre samo nekoliko meseci. Moje dete nosi njegovo ime, kao znak velike ljubavi koju je moj muž imao prema njemu, svom jedinom ujaku. Zagrlio me je jako, mrmljao o svom bolu. Nisam znala šta da mu odgovorim. Pored njih, osećala sam se kao da nemam prava na toliku patnju. Oni su s njim proveli dvadeset i šest godina, a ja manje od godine dana. Ali ja imam dete koje je njegov večni zalog za budućnost. Ono nešto što ću da negujem u svoje i njegovo ime, duplo, da ne oseti ovo što ja sad osećam. Ja to mogu, moram. Zatim su mi prišli ujna i njena deca, pa svi ostali.
Terali su me da jedem, ali sam samo zabrljala tanjir. Nisam mogla ni da živim, kako bih onda jela bilo šta? Nedugo zatim, čula sam kako neko komentariše da je muževljev ujak, zapravo moj švaler!! Nisam mogla da verujem šta čujem, niti sam imala snage da se borim sa tim, niti potrebu da pravdam nešto što ne postoji. Ali je odzvonilo negde u dubini mene. Dubini koja će kasnije da izađe na površinu.
Narednih četrdeset dana smo proveli tako što sam pokušavala da zamenim tatu mojoj bebi. Ne znajući kako se to radi, zapravo, pokušavala sam da joj pevam dečije pesmice tiho, na uvce,da ne čuju oni koji veruju da do godine dana nakon nečije smrti, ne sme da se peva, sluša muzika, gleda tv.. Da ne čuje zlo. Ali, kad god bih počela da pevam, samo jedna pesmica mi je padala na pamet: "Tata, kupi mi auto..", zatim bih trčala u kupatilo, sa rukom na ustima, zaustavljajući jecaj koji bi izlazio iz mene, svaki put. Bez greške. Zatim bi me mama dočekala na vratima kupatila, vičući na mene kako ne mogu tako da živim, kako moram da se saberem i slične stvari. Brisala bih suze, gutala ih, suzbijala, samo da ne slušam to više. Ali kako, kad je bol sve što jesi? Dok bi sedeli za ručkom, u mrtvoj tišini, iz meni nepoznatog razloga, kao da priča o nekom siročiću koga je usput videla, mama bi iz vedra neba progovorila: "a bio je on dobar čovek!" Ja bih počela da plačem, tata bi bacio u tanjir pribor za jelo, nekad bi i razbio tanjir, slučajno. I opet ispočetka. Ja u kupatilu, sa rukama na ustima, pokušavam da se ne čuje moj bol. Njih dvoje se svađaju iza tih vrata. Mama me dočekuje pred vratima, opet ista priča. I tako ukrug.
Sa gazdaricom stana smo dogovorili da ćemo iseliti dok ne prođe četrdeset dana. To mi je bio jedini izlazak iz kuće, sama. Toliko sam se nadala da ću tamo imati samo malo mira, da isplačem sve što u kući ne mogu. Ali, čim bih izašla iz kuće, mama bi nazvala polusestru, koja je stanovala preko puta, a ova bi odmah došla da nastavi maminu torturu. Ni malo prijatnim tonom, požurivala me je da spakujem stvari, da idem kući, dete me čeka i slično. Molila sam je da me pusti da se isplačem, ali je galamila na mene: "Jesi normalna? Da odem, pa da se ubiješ?!?!" Tako sam iznela sve naše stvari, sem velikih, na svojim rukama u zadatom roku, bez trunčice mira i mesta gde mogu da izbacim suze koje su me gušile. Na kraju, tata je organizovao prevoz da se krupne stvari iznesu iz stana. Tako se završila moja priča sa prvim odlaskom iz kuće.
U tih četrdeset dana, naši stanari su nekako otišli na put, ostala je samo njihova ćerka kod nas, koja je bila godinu dana mlađa od mene. Ona je spavala u mojoj sobi, sa mnom i mojom ćerkom, dok su se moji vratili u dnevni boravak, koji je i inače bio njihova spavaća soba.
Došlo je četrdeset dana. Kod nas je običaj da se na groblje ide dan posle sahrane, sledeću subotu nakon toga, što predstavlja nedelju dana od sahrane i na četrdeset dana, kad se smatra da je duša napustila telo. Između toga se ne ide nikako, jer smetaš duši pokojnika. Kakve besmislice, ali neke stvari poštuješ. Iz straha da ne pogrešiš, pretpostavljam, dok ne saznaš za drugačije. Obavili smo sve što smo trebali na groblju, onda smo otišli do njegovih kući, a zatim je deo njegove familije hteo da dođu kod mene, da vide moju ćerku. Moji su znali da pušim, našalili su se pred gostima kako mi je tata nešto kupio. Pa je mama donela kutiju cigareta. A ja mogu život na panj da stavim da on meni nije kupio ništa. Pogotovo ne cigarete. Tu su svi počeli da navaljuju da zapalim pred njim, misleći da kad se led probije, onda je lakše posle. A ja sam znala da je sve ovo farsa. Maskarada pred drugima, zarad ne znam čega. Ubrzo, gosti su otišli, a dok smo ih pratili, tata mi je rekao da mora da priča sa mnom čim se vratim. Na putu do kapije, svašta mi je padalo na pamet.
Možda mu je žao što je sve ovo ispalo kako je ispalo, možda želi da stane na moju stranu i da mi do znanja da mogu da računam na njega, da će mi pomoći da stanem na svoje noge, sad kad imam dete. Možda će povući svoje silne veze i zaposliti me negde, odakle ću moći da gradim svoj život ispočetka, ovaj put sa detetom. Možda....
Ušla sam u kuhinju, gde me je on već čekao. Smrknut, ljut. Sela sam očekujući neko možda... A onda je on počeo da priča monolog koji je trajao više od četiri sata. Reći ću vam sve čega se sećam;"Marija, ti moraš da računaš da je tvoj život od danas završen! Nema više drugarica ni kafenisanja! Ne može ti niko dolaziti ovde, niti ti možeš da ideš bilo gde! Ti imaš dete i moraš da se brineš o njemu......"
Sećam se da sam to veče otišla kod svekra i svekrve, pošto su se ljudi i rodbina tamo okupljali. Šta sam radila, šta pričala, pojma nemam. Naveče sam se vratila kod mojih, gde me je čekala ćerka. suočavanje sa njom je bilo više nego strašno. Kako da joj, tako maloj stanem pred oči i kažem da više nema tatu? Znam da ga se ne seća, znam da će ga pamtiti samo po priči i malobrojnim slikama koje su ostale iza njega. Ali kako da joj objasnim da ovaj bol koji mi je zgrčio telo, srce, dušu potiče od gubitka njenog oca? Kako da joj popunim prazninu koju osećam u sebi? Kako da joj budem i otac i majka? Nekako sam je uspavala, kasno iza ponoći. Sva u suzama, u tihom jecaju, jer nisam mogla da plačem pred mojima.
A kod njih, dve nedelje pre nego što je moj muž nastradao, doselili su se muž i žena sa ćerkom. On iz Bugarske, ona iz Ukrajine, živeli su u Ukrajini, a došli u Srbiju da kao preprodavci rade na pijacama. Moji su im prepustili moju devojačku sobu, dok sam ja živela na stanu. Sada, kad sam se vratila kod njih sa ćerkom, njih smo prebacili u dnevni boravak, dok smo se mama, tata, ćerka i ja uselili u moju devojačku sobu. Pred njima nisam mogla da plačem, smetalo im je. Pred njima nisam mogla da tugujem, smetalo im je. Oni su mog muža okarakterisali kao alkoholičara i bilo koja emocija bola za njih je bila nedostojna. On nije zaslužio da neko žali za njim. Možda je to bio način na koji su se oni borili sa novonastalom situacijom. Kako god, njihovo ponašanje je doprinosilo bolu koji me je bacio u očaj.
Nedelju sam provela što na groblju, što kod njegovih, što u kući mojih roditelja, koja je opet postala moj dom. U ponedeljak je bila sahrana. Tuga, mrak, bol, očaj... Pre nego što smo otišli na groblje, došli su iz Doma zdravlja, kao što su to tad radili kad umre neko mlad, da daju inekcije za smirenje kome je bila potrebna. Pitali su i mene, ali ja sam, naravno, bila jaka. Odlučila da moram sve sama. U svoje i njegovo ime, a za našu ćerku. Ja ću joj biti sve. Moram. Nema ko. Samo ja. Ne, meni ne treba inekcija za smirenje. Onda će me uspavati toliko da, kad se vratim sa sahrane, neću moći biti sa ćerkom. A to ne mogu. Ne smem. Otišli smo na groblje. Ljudi su dolazili, masa ljudi, izjavljivali saučešće. Ne sećam se nikoga. Baš nikoga. Samo silueta koje su prolazile kao reka bez kraja, i svako od njih se zaustavio da kaže pokoju reč. Grobari su dali znak da je sve spremno. Sanduk je zatvoren, stavili su ga na kolica. Mi smo stali iza njih, ispred kapele. Kojim redom i kako? Ne znam, bitno li je? Znam da smo stajali dugo, ali šta je dugo u trenutku kad si pokidan i vreme stoji? Grobari su došli da nam jave da su iskopali pogrešnu raku!
Rekli su da moraju da pripreme novu, tamo gde je kupljena njegova večna kuća. Tad sam klonula. Nisam više mogla da budem baš toliko jaka. Počele su da mi trnu noge, ruke, potiljak, obrazi, vilica.. Nisam mogla da stojim. Polusestra me je odvezla na hitnu. Doktor je progunđao sestri koje inekcije da mi da, a onda mi je rekao da moram da legnem, da ne bi bilo drastičnijih posledica. Pošto nisam mogla da pričam, polusestra mu je rekla da ne mogu, da sahranjujem muža. Onda me je vratila na groblje, gde je ovaj put sve bilo spremno za poslednju stazu koju će proći poslednje što je od njega ostalo, a u kovčeg stalo.
Na podušju, sedeli smo za stolom negde, gde su me smestili. U jednom trenutku, prišao mi je rođak iz Borova Naselja, kod koga smo bili u poseti pre samo nekoliko meseci. Moje dete nosi njegovo ime, kao znak velike ljubavi koju je moj muž imao prema njemu, svom jedinom ujaku. Zagrlio me je jako, mrmljao o svom bolu. Nisam znala šta da mu odgovorim. Pored njih, osećala sam se kao da nemam prava na toliku patnju. Oni su s njim proveli dvadeset i šest godina, a ja manje od godine dana. Ali ja imam dete koje je njegov večni zalog za budućnost. Ono nešto što ću da negujem u svoje i njegovo ime, duplo, da ne oseti ovo što ja sad osećam. Ja to mogu, moram. Zatim su mi prišli ujna i njena deca, pa svi ostali.
Terali su me da jedem, ali sam samo zabrljala tanjir. Nisam mogla ni da živim, kako bih onda jela bilo šta? Nedugo zatim, čula sam kako neko komentariše da je muževljev ujak, zapravo moj švaler!! Nisam mogla da verujem šta čujem, niti sam imala snage da se borim sa tim, niti potrebu da pravdam nešto što ne postoji. Ali je odzvonilo negde u dubini mene. Dubini koja će kasnije da izađe na površinu.
Narednih četrdeset dana smo proveli tako što sam pokušavala da zamenim tatu mojoj bebi. Ne znajući kako se to radi, zapravo, pokušavala sam da joj pevam dečije pesmice tiho, na uvce,da ne čuju oni koji veruju da do godine dana nakon nečije smrti, ne sme da se peva, sluša muzika, gleda tv.. Da ne čuje zlo. Ali, kad god bih počela da pevam, samo jedna pesmica mi je padala na pamet: "Tata, kupi mi auto..", zatim bih trčala u kupatilo, sa rukom na ustima, zaustavljajući jecaj koji bi izlazio iz mene, svaki put. Bez greške. Zatim bi me mama dočekala na vratima kupatila, vičući na mene kako ne mogu tako da živim, kako moram da se saberem i slične stvari. Brisala bih suze, gutala ih, suzbijala, samo da ne slušam to više. Ali kako, kad je bol sve što jesi? Dok bi sedeli za ručkom, u mrtvoj tišini, iz meni nepoznatog razloga, kao da priča o nekom siročiću koga je usput videla, mama bi iz vedra neba progovorila: "a bio je on dobar čovek!" Ja bih počela da plačem, tata bi bacio u tanjir pribor za jelo, nekad bi i razbio tanjir, slučajno. I opet ispočetka. Ja u kupatilu, sa rukama na ustima, pokušavam da se ne čuje moj bol. Njih dvoje se svađaju iza tih vrata. Mama me dočekuje pred vratima, opet ista priča. I tako ukrug.
Sa gazdaricom stana smo dogovorili da ćemo iseliti dok ne prođe četrdeset dana. To mi je bio jedini izlazak iz kuće, sama. Toliko sam se nadala da ću tamo imati samo malo mira, da isplačem sve što u kući ne mogu. Ali, čim bih izašla iz kuće, mama bi nazvala polusestru, koja je stanovala preko puta, a ova bi odmah došla da nastavi maminu torturu. Ni malo prijatnim tonom, požurivala me je da spakujem stvari, da idem kući, dete me čeka i slično. Molila sam je da me pusti da se isplačem, ali je galamila na mene: "Jesi normalna? Da odem, pa da se ubiješ?!?!" Tako sam iznela sve naše stvari, sem velikih, na svojim rukama u zadatom roku, bez trunčice mira i mesta gde mogu da izbacim suze koje su me gušile. Na kraju, tata je organizovao prevoz da se krupne stvari iznesu iz stana. Tako se završila moja priča sa prvim odlaskom iz kuće.
U tih četrdeset dana, naši stanari su nekako otišli na put, ostala je samo njihova ćerka kod nas, koja je bila godinu dana mlađa od mene. Ona je spavala u mojoj sobi, sa mnom i mojom ćerkom, dok su se moji vratili u dnevni boravak, koji je i inače bio njihova spavaća soba.
Došlo je četrdeset dana. Kod nas je običaj da se na groblje ide dan posle sahrane, sledeću subotu nakon toga, što predstavlja nedelju dana od sahrane i na četrdeset dana, kad se smatra da je duša napustila telo. Između toga se ne ide nikako, jer smetaš duši pokojnika. Kakve besmislice, ali neke stvari poštuješ. Iz straha da ne pogrešiš, pretpostavljam, dok ne saznaš za drugačije. Obavili smo sve što smo trebali na groblju, onda smo otišli do njegovih kući, a zatim je deo njegove familije hteo da dođu kod mene, da vide moju ćerku. Moji su znali da pušim, našalili su se pred gostima kako mi je tata nešto kupio. Pa je mama donela kutiju cigareta. A ja mogu život na panj da stavim da on meni nije kupio ništa. Pogotovo ne cigarete. Tu su svi počeli da navaljuju da zapalim pred njim, misleći da kad se led probije, onda je lakše posle. A ja sam znala da je sve ovo farsa. Maskarada pred drugima, zarad ne znam čega. Ubrzo, gosti su otišli, a dok smo ih pratili, tata mi je rekao da mora da priča sa mnom čim se vratim. Na putu do kapije, svašta mi je padalo na pamet.
Možda mu je žao što je sve ovo ispalo kako je ispalo, možda želi da stane na moju stranu i da mi do znanja da mogu da računam na njega, da će mi pomoći da stanem na svoje noge, sad kad imam dete. Možda će povući svoje silne veze i zaposliti me negde, odakle ću moći da gradim svoj život ispočetka, ovaj put sa detetom. Možda....
Ušla sam u kuhinju, gde me je on već čekao. Smrknut, ljut. Sela sam očekujući neko možda... A onda je on počeo da priča monolog koji je trajao više od četiri sata. Reći ću vam sve čega se sećam;"Marija, ti moraš da računaš da je tvoj život od danas završen! Nema više drugarica ni kafenisanja! Ne može ti niko dolaziti ovde, niti ti možeš da ideš bilo gde! Ti imaš dete i moraš da se brineš o njemu......"
Comments
Post a Comment