U šesnaestoj godini, zapravo na taj rođendan, bilo mi je ponuđeno da će me lokalni muzičar naučiti da sviram gitaru. To sam želela više od... ne znam čega. Bilo mi je zabranjeno, zato što se mogu prokurvati sa njim, a čovek je oženjen komšinicom. Nema veze što bi i njegova žena prisustvovala časovima. U njihovim glavama, to je bilo tako. Kasnije, napisala sam knjigu. Za dve nedelje sam napisala roman, zapravo. To je bila moja prva od mnogih napisanih knjiga. Pisala sam o narkomanima. Bliži rođak mi je ušao u te vode, nekih dvanaest godina pre nego što sam odlučila da ispričam njegovu priču. Dve nedelje sam bila u njihovom društvu, zadobila poverenje svih prisutnih koji su mi ispričali svoje početke, razloge, osećajima koji ih obuzimaju dok konzumiraju itd. Moja profesorica srpskog jezika je pročitala, oduševila se, htela da je izda, ali moji nisu dali. Prokurvaću se, ako krenem da promovišem napisano. Na kraju, knjiga je završila u vatri bačene bombe jednog od članova društva.
Umorna od svega, želela sam nešto svoje. Neki svoj kutak, koji bi mi dao neku osnovu za pronalaženje onoga što želim. Vreme tada, te devedeset i treće je bilo suviše sumorno za planiranje ružičaste budućnosti. Sve firme su se počele redom zatvarati. Prvi talas izbeglica je došao kod nas, politika predsednika opštine mesta u kome sam živela se i danas nije promenila. Prvenstvo imaju izbegla lica, tek onda mi, lokalci. Gledajući to, slušajući granate koje su padale preko Dunava, nisam bila spremna žrtvovati svoje godine za neko buduće dobro vreme, kad je bilo svejedno imaš li osnovnu, srednju školu ili fakultet. Svi rade zajedno. Sumorno vreme, baš.
Počela sam da se zabavljam sa njim, komšijom. Ja sedamnaest, on dvadeset i pet godina. Ne znam ni kako smo krenuli u tu priču. Ja, koja sam bila puna tih nekih moralnih opaski o životu i strogo ih se pridržavala, našla sam se u vezi sa toliko starijim čovekom. Zabavljali smo se od kraja avgusta do kraja oktobra. Sa prekidima. Nisam brojala koliko. Taj četvrtak, bila sam na poslednjem zakazanom terminu kod zubara. Izlazim napolje, on me čeka sa njegovim kumom. Pojma nemam kako, znam samo da smo bili kod njegovih i slavili početak našeg zajedničkog života. U neko doba noći, otišli smo kod mojih da im saopštimo novost. On je radio, imao dobru platu, stalno radno mesto. Sve su to moji ispitali. Naravno da su vikali, naravno da su bili ljuti. Mama mi je toliko puta za ta dva meseca pretila da raskinem sa njim, inače... a ja se sad udadoh baš za njega.
Kad smo otišli kod njega i svi gosti otišli, sećam se da sam videla recke iznad njegovog kreveta. One, kao kad vojnici broje dane pred dolazak kući ili zatvorenici izlazak iz zatvora. Bile su grupisane u dva reda. U jednom ih je bilo dvadeset i pet, a u drugom osam. Pitala sam ga šta mu je to, misleći na devojke koje su protutnjale kroz tu sobu. A on mi je objasnio da je to dvadeset i pet dana koliko se mi zabavljamo, a osam puta smo raskidali za to vreme! Bože, zar ja, koja kad nešto prekinem, ne okrećem se više ni da pogledam, ni zavirim šta sam ostavila za sobom? Ali da, baš tako je naša veza funkcionisala.
Možda, da se napregnem iz nekih petnih žila i pokrenem svoju duboku podsvest, bih i mogla da vam pišem o njemu. Ali, ono čega se sećam je boja njegove kose, kože, način na koji je hodao, gestikulisao rukama. Način na koji se zezao, prilazio ljudima. Znam prepoznati njegov rukopis. Znam da je voleo biti uredan, ispeglan, u košuljama i svetlim pantalonama. Znam da nije voleo nikakva variva pre nego što smo počeli živeti zajedno. Sa mnom je jeo sve. Bio je veseljak. Uz njega niko nije ostao ozbiljan. U isto vreme, ako je bilo potrebe za ozbiljnim razgovorom, bio je i za to. Sećam se da je njegov kolega nešto debelo zeznuo u firmi i bio pred otkazom, a on je preuzeo krivicu na sebe, zato što nije nikad bio na disciplinskoj pre toga, pa bi ga kaznili drugačije, ali posao ne bi izgubio. Još čuvam poziv za ročište na sudu na koje nije otišao. Pamtim njegov trud oko toga da meni bude sve potaman. Znao je da sam mlada, da sam preko noći postala žena. Odbacila drugarice i kafenisanje sa njima. Naravno da su mogle doći da pijemo kafu i da sam ja mogla otići kod njih. Ali prosto nije bilo više vremena. Ja sam još neko vreme išla u školu, a one su nastavile. Neke od njih su otišle na fakultete, neke ostale u gradu. Ali kad sam se udala, bila sam žena pre svega. Ne drugarica, ne nešto što bi moglo da ugrozi moj brak. Sećam se koliko smo slični bili moj prvi muž i ja. Kao dve strane jednog medaljona. Isto to, samo malo drugačije. Mislim da je to sve čega se sećam o njemu.
Prvo smo živeli kod njegovih roditelja. Njihova kuća je bila poput naše pre renoviranja, samo u puno boljem stanju. Veliko dvorište iz koga se ulazilo u kuću. Iz predsoblja levo se ulazilo u špajz, desno u kupatilo, a pravo u kuhinju sa trpezarijom. To je ujedno bio i dnevni boravak. Odatle je levo bila soba svekra i svekrve, a desno naša. U to vreme, dever je završavao školu za policajce. Kad se on vratio, mi smo otišli na stan. A dok nismo otišli, gradom su počele priče kako se drogiramo, kako smrdimo, kako smo gladni, žedni, prljavi itd itd itd.. Dugo nisam znala odakle te priče idu, jer me nije bilo briga. A kad sam saznala da to moji roditelji pričaju, verovatno i polusestra, nije mi bilo svejedno. Zaista nije. A oni su nam našli stan baš preko puta moje polusestre i njenog muža i njihovo dvoje dece. Tu smo dočekali sve što se desilo.
Udala sam se tog četvrtka dvadeset i prvog oktobra devedeset i treće. Dvadeset i drugog decembra se dogovorimo da hoćemo dete, a kasnije, kad ono napuni bar godinu i po, planiraćemo putovanja na more ili šta nam već bude interesantno. On je imao zaista veliku platu, iako u ono vreme nismo mogli previše sa njom, radi inflacije. Kasnije, kad se dinar stabilizovao, bilo je sve drugačije. Ali mogli smo planirati dok se situacija ne smiri. Tog decembra sam ostala u drugom stanju.
Kad smo otišli kod doktora, potvrdio je trudnoću i pratio moju reakciju. A ja sam bila više nego srećna. Oduvek sam želela biti mlada majka. To mi je bila jedna od najvećih želja u životu. A sad sam saznala da se to ostvaruje. Nikakvih drugih problema nije bilo, stoga smo izašli napolje da kažemo mojoj mami, koja me je i tad pratila, vest. Kad joj je doktor saopštio, ona se okrenula prema njemu i momentalno pitala mogu li abortirati! Doktor je ostao zatečen na tren, letimično pogledao prema meni, a zatim zauzeo profesionalni izraz lica te joj je objasnio da imam jako slabe pantljike i ako sad abortiram, velike su šanse da nikada više neću imati dece. To je presudilo. Tako je moja ćerka rođena. Zahvalna sam tom doktoru do groba.
Krajem jula sam rodila, pošto je beba bila mala, čekale smo dvadeset jedan dan u porodilištu da napuni dva i po kilograma, koliko je bilo potrebno da dobije BSG vakcinu i da nas otpuste kući. Polovinom avgusta smo izašle. On nas je dočekao sa crnim mercedesom pred porodilištem, jer sam se ja stalno zezala oko toga. Kad god bi neko nešto rekao, na šta bih ja odgovorila sa:" O, Bože!" i nastavila stihove Bore Čorbe: "daj mi crni mercedes..." Zato me je dočekao crni mercedes ispred porodilišta. Proveli smo dva meseca sa bebom, prateći njen svaki pokret. Kad smo izašli iz babina, znali smo otići na piće u kafić, u neku baštu, zbog bebe i uživati. A onda je došlo vreme da planiramo proslavu naše prve godišnjice. To je sve čega se sećam o njemu. Šest dana pre prve godišnjice, on je umro. Te subote, petnaestog oktobra, moje dete je ostalo bez oca, ja bez muža. A ceo svet koji smo počeli graditi se srušio kao kula od peska, kad ga talas zapljusne....
(Nastaviće se...)
Comments
Post a Comment