Pretpostavljam da je razlog u tome što sam sve preživljavala na vrlo intenzivan način i bilo mi je strašno teško da pričam o bilo čemu dok su se takve stvari dešavale. A kasnije, kad sam počela da pričam o tome, bilo je teško ljudima da poveruju da je tako nešto moguće i da se dešava u kući ljudi koje oni poznaju kao potpuno drugačije i mene koja sam uvek bila nasmejana i poznata po svojim humorističnim ispadima. Zato sam , kao verovatno većina ljudi koja je živela u sličnim uslovima, bila prinuđena da preživim sve to sama. Ali sad, kad pogledam unazad, svaka teškoća koja je postojala u mom životu, vodila je nečemu drugom. Oduvek sam verovala da neke velike događaje kroz koje prolazimo u životu, možemo nazvati sudbinom. Ne kao nešto što nam se slučajno uplelo u život, nego kao iskustva koja smo hteli da prođemo, pre nego što smo se rodili. Ali su, uglavnom, nepromenljiva. Dakle, za te stvari možemo da se borimo rukama i nogama, da bežimo od njih koliko nas noge nose, da uradimo bilo šta što nam padne na pamet, one će se ipak desiti. Pri tom ne mislim da nemamo pravo izbora, slobodnu volju i bilo šta što se podrazumeva pod našim pravom da biramo. Jednostavno, neki plan mora da postoji. Kao što planiramo svaki dan, svaki događaj, sve što radimo, radimo planski, tako smatram da smo isplanirali i sopstvene živote. Poučena tim razmišljanjem i iskustvima koja su mi se uplela u život, danas sam naišla na jedan problem koji me je naterao da se, po ko zna koji put, zamislim nad prošlim odlukama. Desile su se dve situacije. Od jedne sam pobegla, jer je previše bolela da bi se mogla suočiti sa njom. A druga je bila prestrašna da bi se realizovala, tako da me je naterala da živim u potpunom strahu od posledica. Te dve situacije, spojene u jednu, nadvile su se nada mnom u pokušaju da budu još jedna koju treba rešiti na drugačiji način. U nameri da maturiram ono od čega sam bežala, razložila sam sve, kao što uvek radim, na sve moguće činioce koji su mi pali na pamet. Bilo je bolno podsećati se onoga što je bilo, a od čega sam bežala i bojala se. Danas je još teže, jer je opasnost u prošlosti završena priča, a današnja je vrlo aktivna i živa. Stoga sam odlučila uraditi ono što mi je danas prirodno. Suočila sam se sa prvom situacijom iz prošlosti, pa sa drugom, zatim sa ovom današnjom, koja je spoj prethodne dve i po ko zna koji put shvatila da od ničega ne možeš pobeći. Možeš samo biti dovoljno jak da oprostiš, zaboraviš ako možeš i ideš dalje. I shvatam da ću kroz život imati još takvih situacija, koje sam davno ostavila po strani, misleći da su rešene samo zato što su prošle, ali će mi se vratiti kroz nova iskustva, zato što ih nisam rešila.
To je bio slučaj i sa begom od roditelja. Koliko god neverovatno zvučalo, ne tako davno sam se jedanaesti put selila u životu i znam da to nije i poslednji put. A od toliko selidbi, pet puta sam se vraćala kod mojih. Peti put smo živeli u odvojenim stanovima, ali istom dvorištu, što je bilo dovoljno teško. Tek kad sam odlučila da više neću bežati, već otići zato što tako želim i tako treba, sve su se kockice složile da tako i bude. Danas prosto posmatram opcije koje imamo kad se suočimo sa nekim stvarima koje nam nisu prijatne. I shvatam da, kad god se nisam suočila sa njima, ista iskustva su mi dolazila opet i opet i opet i opet, dok ih nisam savladala, maturirala. Kad tako gledam na stvari, lakše mi je da prepoznam obrasce koje još moram da rešim, a sve ih je manje, da bi mogla reći da potpuno slobodno živim život koji sam odabrala. Ti repovi prošlosti koje sam zaboravila rešiti jer sam imala prioritete će mi sami doći u iskustvo, kad bude vreme za njih, i kad budem spremna da ih rešim na novi način, koji sve više upoznajem i savladavam. Lepota toga je u tome što je danas mnogo lakše jer toga ima sve manje, i imam sa kim da delim ono što se dešava. Bez obzira na strah, moguće posledice, nemogućnost potpune kontrole nad budućim događajima, danas znam da je sve to došlo na naplatu radi ranijih propusta, a rešenje dolazi u veri da će sve biti u najboljem redu i otpuštanju svega što je bilo. Najbitniji faktor svega toga je što, po prvi put nisam sama u toj priči, delim je sa mojim voljenim mužem, koji je istu stvar doneo iz svoje prošlosti, te se i on mora izboriti sa njom sad. Spajanje sudbina, preplitanje rešavanja situacija koje smo ostavili za sobom, čišćenje od loših emocija vezanih za te događaje, osmišljavanje narednih koraka, plan svakog trenutka, pretvaranje prvobitnog straha u iskustvo koje donosi nešto dobro, rast na svakom polju... To je život danas, zreli život koji živimo. I bez obzira koliko neke činjenice mogu biti zastrašujuće, lep je sam put kojim prolaziš sa voljenom osobom da bi došao do čistih emocija, koje su bile prisutne pre novih spoznaja. Ma koliko puta ponavljala da bežanje nije rešenje, da je samo suočavanje sa problemima, otpuštanje istih, mirenje sa istim i oproštaj put ka zaboravu i najbolnijih uspomena, nije dovoljno. Jer deluje teško. I jeste teško, dok ne kreneš u tu priču. A kad kreneš, boli, pa bol popusti, na kraju se transformiše u rezistentno osećanje koje opet prelazi u olakšanje, a zatim optimizam i sreću. Radost potpunog ispunjenja. Zato vredi. Vredi svako iskustvo podvrgnuti čišćenju i rešiti se zamke vraćanja istih u našu sadašnjost. Nek danas bude divan dan, a sutra još lepši. Može se, zaista se može. To su samo stari ožiljci koji su zaboravili da prestanu krvariti. Sad ih samo trebamo zašiti do kraja i ostaviti da zacele.
P.S. Ako vam treba organizator selidbe, znate gde možete da me nađete ;)
Comments
Post a Comment