Drugi brak plus roditelji

  Čudno je kako čovek, kad se nađe u neprijatnim okolnostima duži period, prvo počne da se opire promeni, zatim počne da traži rešenje za dobrobit svih, ako to ne uspe, onda za sebe. Ako ni to ne uspe, pokušava živeti u toj situaciji najbolje što može, na kraju pokuša da pobegne. A kad spojite dve takve situacije u jednu, dobijete kuršlus u kome se najteže snaći. A ja sam, naravno, baš to uradila.
  Onog momenta kad je moja najmlađa ćerka imala godinu i po dana, i kad smo trebali da se preselimo u tu kuću koju su moji roditelji kupili za sve nas, molila sam mog muža da, ako ništa drugo, ispoštuje njihove godine i želju da promene svoje živote iz korena, radi nas. Znala sam da je ta kuća imponovala mom tati više nego bilo šta drugo, ali to tad nije bilo bitno. Molila sam muža da pomogne mojim roditeljima najviše moguće, jer nije bitno kakvi su, spašavaju nas od kirije koja bi nam svaki mesec odnela nekih stotinjak eura, što nam je puno značilo. I sve smo mi lepo dogovorili, dok nismo prešli u kuću. Tamo smo raskopali dvorište, da spojimo sva tri stana u jednu septičku, koju ćemo uskoro priključiti na gradsku kanalizaciju. Ja sam sa decom spavala kod mojih u maminoj sobi, dok je on imao zadatak da raskopa zidove i oslobodi kablove za struju. Tad bi majstori došli, za dan promenili sve instalacije i onda bi mi mogli da krečimo i sredimo naš stan. Ali, on je, iz nekog sebi znanog razloga, mesec i po dana kopao po zidovima! Za to vreme, tona džakova sa našom robom je stajala napolju, na terasi, dok sam ja odande uzimala što je potrebno da se obučemo. Za to vreme, kuvali smo kod mojih, kupali se tamo i živeli tamo. Ni to ne bi bio problem toliko veliki, koliki je bio, da situacija nije bila takva da sam ja bila kurir između svih njih. Moj muž nije hteo da priča sa mojima, samo bi nešto promrljao kad bi ga nešto pitali i otišao svojim putem. Ili bi kukao i vikao kako on ima hiljadu poslova da uradi i ne može stići sve, a kao se sve od njega traži! Moji roditelji ludili oko toga, sve me terali da ja pričam sa njim, a on sa mnom još gori. Lakše mu bilo odreagovati na mene. Pa probaj lepo sa jednom i drugom stranom, pa probaj postaviti granice, pa probaj ovako, pa onako... Kako god, svi nezadovoljni i za sve ja kriva. Što imam takve roditelje i što imam takvog muža. Tako smo se uselili u kuću. Ako se po jutru dan poznaje, čekala nas je duga i teška godina. Zapravo, narednih deset godina! Kad je on završio sa kopanjem, majstori se čudom nisu mogli načuditi što je toliko velike kanale kopao, ali njemu nikad nije bilo jasno šta on to nije napravio kako treba. Elem, za mesec i po dana, sve stvari koje sam tako brižno oprala od mišjeg izmeta u stanu u kom smo bili zaposednuti njima, ponovo su bila od istih takvih tragova, jer je u dvorištu ponovo bilo more miševa. Naravno, brzo smo nabavili mačke, ali mene to nije spasilo od pranja sve i jedne najmanje stvarčice koju smo imali.
  Tu smo, moj muž i ja, krenuli ispočetka. Probali krenuti. Zapravo, ja sam išla, on je stajao. On je čekao, a ja tražila. Ne znam kako bih opisala taj period, zapravo. Bilo je to tako da je J. išla u školu, V. u zabavište, a S. je bila jako mala. Ja sam se zaposlila u prodavnici blizu naše kuće, dok je moj muž tad bio u fazi da ne može da radi, jer mu smeta zračenje, a varioc je po struci. Nije bilo posla ni da radi kao moler. Tako da smo živeli od moje plate i penzije moje J. Dečiji nismo imali jer je njemu bio problem da, nakon što ja izvijam sve papire, on ode da da izjavu od čega živimo sa njegove strane. Zatim sam ja prešla u pekaru i radila u tri smene, nekako sam najčešće prelazila u drugu iz noćne, pa sam više provodila vremena van kuće i spavajući, nego što sam bila prisutna u kući. Tad mi je došla rođaka u posetu i nikad neću zaboraviti jednog mog slobodnog popodneva. Ona je skočila da mi pomogne oko spremanja kuće, jer je moj muž samo prao sudove. I to za sobom, jer su, kad ja nisam kući, deca jela kod mojih. I tako, nas dve spremamo, a ona mi kaže kako su kod mene prljavi ćoškovi u sobi! Nikad je nisam pitala jel razmislila o vremenu koje imam da spremim išta, sem kad imam slobodan dan? Tri smene, svake druge nedelje slobodan dan. Ujutru mi se smena završava u pet, ali dok završimo šta imamo posle noćne, išle smo kući oko sedam. Taman dođem da probudim decu za školu i vrtić, skuvam ručak i stavim veš u mašinu. Nit mogu sređivati po sobama, dok ovo dvoje preostalih spavaju, nit imam snage za to, jer u jedan moram biti ponovo na poslu! To je bio takođe pakleni deo života. Pri tom, moja mama je mesecima govorila kako nešto ne štima, i da trebam da pričam sa mužem o tome, ali kad njega pitam o čemu se radi, on pojma nema. Probala sam i da ih suočim, bez uspeha. Otkud ja znam šta se dešava dok nisam tu, a niko neće da mi kaže? Ne znam jel iko može da sredi situaciju za koju ne zna da postoji? Tek mesecima kasnije, mama mi se žalila kako deca stalno dolaze kod njih da doručkuju, jer on J. pošalje u prodavnicu po potrepštine, a onda ih, valjda, ne ponudi da jedu, već sam doručkuje. Nisam bila tamo, pa ne znam ko je šta i koliko jeo. Ali sam mami rekla, pošto joj je bio problem u hrani koju daje mojoj deci, iako su njih dvoje imali više nego duplo veća primanja od nas petoro tada i još dosta pomoći od tatinih sestara, da ako se ta situacija ponovi, dođe i uzme iz našeg frižidera šta treba i nahrani ih, ali da mi ne prebacuje nešto što se može tako rešiti. Nikad nije to htela, pa sam joj ja, jedno vreme nosila hranu za moju decu. Sa mužem sam se svađala oko njegovog posla. Ta svađa nije više imala smisla. Na kraju, jedino kako sam uspela je da mu dam ultimatum ili rad ili razvod. Tako je odlučio da ide u Nemačku. Iako su nekoliko naših poznanika već par meseci bili tamo i govorili mu da su gladni i da nemaju nikakvu isplatu, on je pozajmio sedamsto pedeset eura da bi im se pridružio! Kad se vratio, doneo je kući dvestotine i pedeset eura! Pošto je deci strogo obećao da će im kupiti računar kad se vrati, seli smo i imali ozbiljan razgovor na tu temu. Pitala sam ga lepo koliko je dužan i na koliko mesta. Na nekoliko. Ni jedan kompletan dug ne rešava sa novcem koji je doneo. Zato sam ih uzela i kupila obećano. To je rezultiralo njegovim odlaskom na teren u Crnu Goru. Od tada, do kraja našeg braka, odlazio je tamo na mesec-dva-tri, a dolazio kući na petnaestak dana, nekad malo duže, nekad kraće. Za to vreme, ja sam radila po prodavnicama, držala piliće, radila baštu, imala komision na pijaci, pravila neke otirače, prodavala robu preko interneta.... jednom rečju- svašta.
  Nije bio problem samo u tome što se mi nismo mogli dogovoriti oko ničega, što sam ja bila ta koja je sve rešavala, problem su bili i moji roditelji, koji su uvek davali sebi za pravo da upravljaju mojim životom. Čim smo se uselili, živeli smo tih mesec i po dana kod njih. Moje cure i ja. Naravno da ništa nije štimalo. U toj kući, u dvorištu, postoje ruže koje su ostale od prethodne gazdarice. Od tih ruža, moja se deca nikad nisu mogla igrati loptom. Postojao je jedan odvojeni deo dvorišta za koji je moj tata obećavao devojkama, da će im napraviti igralište, da će im postaviti ljuljaške na tri ogromne jele koje su postojale tu, pa kupiti tobogan i slično. Ubrzo zatim, kad smo se vratile iz jedne šetnje, moje devojke i ja smo zatekle golo dvorište, jer je moja mama posekla sve tri jele. Tako je ostala pustinja u tom delu. Dok je dvorište bilo raskopano, a moja S. jako mala, stalno sam morala da pazim da ne upadne u rupu, a bilo je raskopano dobrih dva meseca. Pored svega, još dve tako male komšinice su stalno bile kod nas, da se igraju sa S. A kad bi meni došle drugarice na kafu, toliko scena ni jedan pisac nekog scenarija ne bi izmislio. Tokom stanovanja u bivšem stanu, upoznala sam se sa tri komšinice, sa kojima bih ponekad popila kafu. Jedna od njih mi je, kad mi četiri dana nismo imali šta da jedemo, dala kiflu mojoj deci i ponudila sve što je imala da podelimo. A imala je tek jedva dovoljno za nju, njenu ćerku i unuku, sa kojima je živela. Da sam mogla, toj bi ženi, u znak zahvalnosti kuću kupila. Da, zbog te kifle! Ali, kad je došla kod mene na kafu, moja mama je došla i pred njom počela da priča kako se ja sa svakim družim, kako ne biram društvo, kako se kod mene okuplja sami šljam od ljudi i slično. Naravno, ta žena nikad više nije došla kod mene, samo se uvek lepo sa mnom ispričala svaki put kad se sretnemo, dok se nije odselila. A i tad, kad bi navratila do našeg malog mesta, uvek bi došla kod mene da mi priča o novom životu i koliko je ispunjava. Drugom nekom prilikom, druga bivša komšinica kad je došla, i mama i tata su u doba kad inače odmaraju popodne, izašli iz njihove kuće i počeli da psuju i galame kako se sa mnom ništa ne može planirati, kako su oni hteli da mi neke stvari ispremeštamo, da napravimo da bude svima lepo i slično, al se sa mnom ne može, ja samo kafenišem i slično. Naravno, ni ta žena nikad više nije došla i lepo mi je rekla: "Marija, ti si stvarno super i žena i osoba, ali meni ovo u životu ne treba!" I nju sam razumela. I ja bih isto postupila. I nije bilo bitno koliko sam puta pokušavala da im kažem da mi planove tog tipa trebaju reći unapred, da me moraju pustiti da imam neki socijalni život i slično, dugo je vode Dunavom proteklo, dok se situacija nije malo slegla. Samo malo, nikad do kraja.
  Pošto smo imali skoro jutro veliku baštu iza kuće, prirodno je bilo da ja pomažem mami oko svega, jer ona nije htela da prepusti meni rad na zemlji. Ona zna najbolje. Nekako smo se izborili sa njom, da nam da komad zemlje dvadeset metara dug i pet metara širok, da napravimo plastenik, pa da imamo svoje proizvode pre nego drugi. Sve je bilo super, dok se plastenik nije postavio. Momentalno ga je preuzela. A o tome koliko zna raditi u njemu, govori činjenica da je sve plodove brala u isto vreme kad i svi ostali u redovnim baštama. Ali, nju to nije sprečilo da mi ne da da imam svoju polovinu bašte. Onda sam htela da dignem kredit i počnem da radim papriku ajvarku. Otišla i raspitala se, pošto kuća nije moja, trebao mi je papir na kome piše da meni roditelji daju zemlju u arendu i sa tim papirom bih mogla sve. Tata me je poslao da pitam može li mi tako dati u arendu parcelu tog parčeta zemlje, manjeg od jutra! I otišla sam i pitala, ali su mi rekli da se zemlja ne parcela! Kad sam došla kod tate da mu kažem za to, očekujući podršku,  dobila sam bujicu epiteta u lice, kako sam nesposobna, kako ja nisam ništa, ni žena, ni majka, ni čovek, ni radnik, ni ...ni.. ni... za bor da se uhvatim, osušio bi se i svašta nešto u tom kontekstu. Ostala sam zatečena, jer sam u to vreme, pored troje dece, radila sa mamom tu veliku baštu i radila po prodavnicama i pekarama, tovila piliće, prodavala.... No, to su bila samo još jedna zatvorena vrata sa njihove strane.
  U početku, pošto su sve sobe u kući povezane, iz mamine sobe se ulazilo u našu spavaću sobu. Kako je meni S. bila jako mala, svaki put kad bih imala slobodan dan, mi bi spavali duže. Ili ako odem na posao rano, svi ostaju da spavaju, ne mogu da namestim krevete sa decom u njima, jel da? Moji roditelji su se nebrojeno puta hvalili kućom koju su kupili i bez ikakve najave, ranom zorom, najčešće oko pola sedam, jednostavno otvarali vrata i defilovali kroz našu spavaću sobu sa svim tim meni nepoznatim ljudima, prolazili u dečiju sobu, kao da mi ne postojimo, zatim u dnevnu, kuhinju, pa na tu stranu napolje, a onda bi produžili u baštu, da se hvale, galameći toliko da su nas budili. Kad imaš malu decu, potpuno je normalno da ćeš biti često budan noću, da ćeš ih paziti dvadeset četiri sata dnevno ako imaju temperature ili im je bilo šta, a sa toliko male dece, sretan si ako imaš period kad nikome nije ništa. Nije to bilo ništa strašno, ne mislim na neke silne bolesti, ali kad ti je detetu začepljen nos i ono ne može da diše, zapravo pričam u svoje ime, tada ni ja ne mogu najbolje da spavam jer pokušavam da joj pomognem. A posle tako napola prespavanih noći, kad imam slobodan dan, jako volim da odspavam dok se i one ne probude. Međutim, tada je to bila nemoguća misija. I opet pokušavanja da se dogovorimo oko uslova obilaska stana, pa postavljanja granica, na kraju sam stavila veliki trokrilni regal na ta vrata i presekla dotok bilo koga sa te strane. A glavni ulaz u stan sam zaključavala.
   Negde u tom periodu, počela sam da gledam u Tarot karte drugačije. Prvo mi je kuća bila puna ljudi koji su hteli da im gledam u šolju i karte, a kad sam videla da ne mogu da ih se rešim i da mnogi mahom dolaze kod mene samo da me imaju za te aktivnosti, počela sam da naplaćujem. Simbolično, ali ma koliko simbolično bilo, taj moj gest je rasterao sve ljude koji su do juče danjivali i noćivali kod mene. I niko, ali niko od njih, me nije preporučio nekome. Ali o tim "prijateljima" nekom drugom prilikom. Elem, kad se počelo dešavati da imam klijentelu, moja su deca bila naučena da me u to vreme ništa ne pitaju, osim ako je baš  hitno. A to sam isto rekla i preostalim drugaricama, no pre svega, mojim roditeljima. Tata se nije mešao u moj posao dok je neko tu, zato što ga je bilo sramota da radim to što radim. A mama.... mama je znala da uđe namerno, ako vidi da je kod mene neka gospođa, pa još ako je prepozna da radi na nekom položaju, aaauuuuu, nije bilo šanse da je isteram napolje. Ušla bi i sva onako, što Radovan III-i kaže, uspijala bi se dok priča o svom nekom teškom životu, pa bi me tako hvalila, da bi meni grč u stomaku odmah proradio, jer znam šta misli zapravo. A onda bi hvalila moje uspehe na polju alternativne medicine, kojom nekih petnaestak godina lečim i sebe i decu i ko već naiđe. Onda bi se tema, pred mamom, prenela na to lečenje, dok otvoreno pitanje stoji da ga pročitam, a žena cupka i nogama i svim svojim telom, u nadi da će nas moja mama ostaviti na miru, a sa sve ljubaznim osmehom na licu, što je to moja majka i starija žena u pitanju. Ta praksa je prestala, kad sam mami rekla da me sledeći put neće biti briga ko je tu, izgalamiću se na nju kao na bezobraznu osobu. što i jeste, i onda nek ostane, ako je nije sramota. Tad je prestala da ulazi. Ali nikad nije prestala da prisluškuje kad god bi bila u prilici da čuje da imam goste. Neverovatno do koje granice smo i mi išli. Kad vidimo da je u blizini, momentalno prebacujemo normalne teme na temu seksa i onda se najstrašnije sprdamo na sav glas i smejemo do besvesti. Dok mojoj mami ne postane neprijatno i ode skroz nazad u baštu. A onda, kad bi se ta osoba ili osobe ponovo našle kod mene, iskoristila bi priliku da uđe i okolo, naokolo obavesti tu osobu kako se od mene mogu čuti samo budalaštine. Na šta bi se mi ismejali do besvesti, kad mama ode.
  Odnos mene i mojih roditelja i mog muža i svih nas zajedno, mogu slobodno da okarakterišem kao haotičan. Svi vuku negde, a ne postoji niko ko zna gde, pritom svi mislimo da smo u pravu. Može li strašnije? Pored svega, ne postoji trenutak u životu mojih roditelja, da sam ja znala za njega i da im nisam priskočila u pomoć. Da li to bilo unošenje drva, da li bio rad u dvorištu, bašti, odlazak po nešto, šta god... Nikad nisam htela biti ona koja će se praviti da ne vidi. Isto tako, svi su znali da mi je treći porođaj ostavio posledice malo drugačije od prva dva, pa sam dugo imala velike bolove za vreme ciklusa, ako radim nešto teško. Mislim da se nije desio mesec, kad sam ja bila u ciklusu, da moja mama nije našla nešto teško za raditi. Jednom sam joj odbila nabijati kolčeve za paradajz u baštu, jer me od tog poteza užasno boli stomak. Svaki drugi put ako nisam njima pomogla, to znači da su tempirali da im dođu drva, dok radim, pa da ih unesu sa komšijama i onda pričaju kako sam svakakva pa neću ja. I tome slične stvari.
  Moji su primili u treći, prazni stan, stanare. Ženicu od devetnaest godina i njenog muža, dve godine mlađeg od mene. Ja sam bila obaveštena o tome, kad su oni već ušli u stan. Da su me pitali, rekla bih im da njega poznajem iz viđenja i da ga ne želim u svom prisustvu, ali mene tamo niko ništa nije pitao. Tamo im se rodio sin. Njihova vrata su na tri metra od mojih. Moja deca i ja smo slušali kako se oni luđački svakodnevno svađaju oko svega. Ali svaki dan. I kad sam govorila mojima to, samo bi mahnuli rukom, nek se svađaju, šta ćemo im mi. To je trajalo skoro tri godine! Dovelo je dotle da bi moja deca krenula napolje, zastala na pragu kuće, čula njih i vratile se u kuću! Za to vreme, nikad nisu počistili dvorište, ništa. Samo bili u tom stanu. Ali su redovno, kad se ja napatim da napunim kantama veliki  bazen mojim curama, dovodili sina da se popiški u njega i onda moje cure nisu htele da se kupaju posle toga, već bi im morala promeniti vodu. Svi nerazumni, svi na svoju stranu, a moje cure male da shvate da je njihov sin beba, da ne zna šta radi. Pri tom, stanarka me je kopirala do besvesti. Ako obučem crnu majicu na V izrez, i ona će, ako sam u plavoj i ona će, ako perem prozore i ona će, ako sam napolju i širim veš, i ona će. To je već bilo toliko uzelo maha, da sam htela reći da nema smisla. Obučem srnu majicu sa egipatskim šarama oko V izreza. Leto, Sunce peče tako da Zemlja gori. Onda se obukla i otišla negde. Vraća se, ulazi u stan i izlazi za koji minut sa detetom u rukama, u istoj majici kao moja, samo dugih rukava!!! Još mi kaže da nije našla kratkih rukava. Pa naravno da nije, kad se te majice već tada nisu nosile nekoliko godina. I opet, sve što sam pokušala reći mojima da nije u redu, da moje devojke doživljavaju stresove od njih, nije urodilo plodom. Čak su i komšije mislile da se to tako luđački ja svađam sa mojim mužem, a onda nas nakon tri minute vide kako idemo kod komšija na kafu. Mislili su da nismo normalni. Dve zime su ti stanari proveli kod nas. Pošto imamo samo jedan glavni sat za struju, obe zime smo imali problema sa visokim računima i obe zime sam ja imala užasne probleme sa mojom mamom. Svaki put kad dođe račun, ona bi kao furija ulazila u moj stan, ne obazirući se ko je tu, da li radim ili se družim, i bukvalno uz psovke i galamu pregledala svaki šteker u kući, da vidi gde ja to trošim struju! Pošto sam u to vreme imala tri kvarcne peći sa po tri grejača, koje su mi služile kao police, dala sam ih njoj, nek stoje kod nje, pošto ih ionako ne koristim, a ona me konstantno napada da nabijam račune. Iako znam da nisam ništa uradila, plaćala sam ono što stanari odbiju kao njihovu potrošenu struju. A oni su videli da sa mojima mogu kako hoće, i da će ovi pre mene napasti, nego njima reći da tu nešto ne štima, pa su to debelo koristili. Ako bi na računu bilo da se plati dvadeset hiljada, oni bi oduzeli najviše hiljadu i osamsto dinara, a ostatak prepustili nama, tj. meni. Moja sigurna primanja u to vreme nisu prelazila petnaest hiljada, ali sam plaćala struju radi mira u kući. Negde s proleća su otkrili da stanarka ne želi ni da loži, ni da kuva, ni da sprema, ništa ne radi, dok joj muž ne dođe s posla. A da im ne bi bilo hladno, palila je svoje dve kvarcne peći. I opet, ništa nisu rekli, ni uradili, već ih ostavili da žive tako dok se nije desila neka krađa maminog jorgana.. E sad, nikad nisam saznala šta se tu desilo, zapravo i da li je mama iscenirala sve to samo da nađe način da ih istera, pojma nemam. Bitno je da su otišli i da se, u tom smislu, vratio neki mir u naše dvorište.
   Kasnije, došla je druga stanarka kod nas. Ona je ostala skoro četiri godine. U početku, moji su uzimali sebi stanarinu i od nje. A kad je umro muž od moje polusestre, onda je mama htela da se stanarina podeli na tri dela! Kad je polusestra odbila ( tu se radilo o nešto više od dvadeset eura), ja sam bila pogođena time, što im nije palo na pamet da dele stanarinu dok se nekom drugom nije desilo da mu treba, pa smo se posvađali oko svega toga i onda sam rekla da je dosta više sprdanja sa mojim životom i da od sad moj deo stanarine odlazi na račun za struju, koji se opet vratio na normalu. Nisam htela da se odreknem tog dela. I rekla sam da sve što prelazi moj deo stanarine, računaju da sam platila, plaćajući račune bivšoj stanarki. Ne mogu reći da se to ispoštovalo, naravno. Opet sam kasnije preuzela plaćanje, kad je stanarka otišla.
  Oboje stanara su za sobom ostavili stan u takvom stanju da mi je žao što nisam slikala. Prvi su bili neverovatni. Dva puta su prekrečili zidove, zapravo ono što se vidi od zidova. Kad su odneli stvari, ostala sam šokirana! Mi smo tamo jedno vreme namerno pili kafu da bi se smejali tom prizoru koji je ostao. Naime, ma koliko neverovatno zvuči, ali oni su krečili samo do- kreveta, stola, police za zid, slike na zidu, tv-a... Svi ti obrisi su ostali kao negativ na zidu, posle njih. I tu su se razaznavale te dve boje u koje su krečili i negde se poklapale, a negde i ne. Druga stanarka... mislim da mogu životom da garantujem da za skoro četiri godine koliko je bila kod nas, ni jednom nije oprala ni prozore, ni vrata, ni kupatilo! Platila je ženu da sredi za njom, a ova je mene zvala da mi saopšti da je to nemoguća misija, da se sve mora prefarbati i okrečiti ponovo, da je uspela da sredi pločice u kupatilu, kadu i lavabo, ali wc šolju, nikako. Pošto smo okrečili i prefarbali stolariju oba puta pre nego smo primili stanare, bilo mi je nezamislivo da neko može tako da živi, niti da ostavi za sobom. Dok nisam videla. A i kad sam videla, morala sam ja da rešim to. Niko ne može da bude dovoljno plaćen za takav posao. To vam garantujem.
  Kroz sve to vreme, mislim da mi je, zapravo, najviše smetalo to što nisam htela da svojoj deci uskratim babu i dedu, dok sam u isto vreme doživljavala strašne stvari od njih, kroz moju decu. U početku, devojke su volele petak. Tad bi otišle kod babe i dede na spavanje, a vraćale se u nedelju pred kupanje. Bilo im je zaista lepo. Međutim, vrlo brzo je došlo dotle da odu u petak kasno naveče, a vrate se u subotu rano ujutru. Nikad nisu rekli zašto. Kako je soba moje mame odmah do moje spavaće, a ja bih obično kasnije legala od nje, verovatno nije očekivala da ću čuti, ali... Pošto sam ja počela da meditiram i tražila sam mirno mesto za sebe, odlazila bih baš u spavaću sobu, ranije nego pre. A tamo bi čula moju mamu kako govori mojoj deci kako nema veze što sam ja nešto rekla ili zabranila, to nije bitno, treba da urade, i slično. Vrlo često bi se desila rečenica:"Ma jebeš mamu..." i onda nadovezivanje, kako ja nisam mislila tako, kako to treba onako i slično. Kako su mi deca ulazila u pubertet, meni je bilo sve teže da vratim autoritet nad njima. A šta raditi kad deca strašno pate ako ne odu tamo, a kad odu, vraćaju se zatrovane? Zato sam njih puštala, a pokušavala sa mamom da pričam o tome, naravno, bez uspeha. Za nju sam ja uvek bila i pred mojom decom to nije krila, neko ko je lud, neuračunljiv, na svoju ruku, sa mnom se ne može i slično.
  Od svih, uspela je da moju J. prevuče kod sebe prvi put kad je imala deset godina. Niko nije znao, jer nikog nije bilo briga, ali svih tih sedam meseci sam preplakala svaku noć. Svaku noć! A jutrom se budila kao da je sve u najboljem redu, jer imam još dve ćerke kojima sam preko potrebna. Naveče, kad legnem da spavam, čujem mamu kako u ponoć ustaje, kao nikad, da napravi večeru svojoj J. uz obaveznu primedbu kako joj to mama, jel da, nije u stanju napraviti. Moja J je uživala. Ali, ja znam moju J. bolje od svih. Ona je bila divno dete, zaista za primer, ali si je morao držati pod kontrolom. Ako joj pružiš malo više od malog prsta, kako kažu, ona otkinu celu ruku. Figurativno, naravno. Elem, jedno popodne, vratim se s posla, kraj januara je bio. Neki nemir u meni, a ne znam od čega. Prvo svratim kod mojih, da vidim J. Ona leži! To se dešavalo samo kad spava, al ajde, možda ima nešto zanimljivo na tv-u, pa se zagledala. Odem kod nas u stan, sipam da jedem, ali ne mogu. Otrčim nazad, kad moja J. u tolikim bolovima, da su joj se obe rukice i prstići na rukicama zgrčili u tako nekom ružnom, neprirodnom položaju, da je bilo strašno gledati. Mi nismo imali auto, napolju sneg preko pola metra napadao, naša ulica jednosmerna, nikad je ne čiste, a autom još niko nije prošao, da utaba stazu. Zovemo hitnu službu, ne dolaze kad su deca u pitanju. Jedva nekako se skupimo, ma ja sam nju već počela oblačiti da je odnesem na rukama do Doma zdravlja.. Setiše se da je od polusestre sin stavio nešto teško u auto, pa može da vozi po snegu. Odem sa J. u Dom zdravlja, pošalju nas u bolnicu, a ovi je ostave na ležanje. Kako je bilo slobodnog mesta, kažu mi da mogu ja ili neko blizak nama da ostane sa njom. Ja sam tek promenila radno mesto, malo više od deset dana pre toga, stoga je mama ležala tamo. Za to vreme, tih sedam dana, ja sam radila u dve smene, odlazila u posetu mojoj J. u drugi grad, u bolnicu, vraćala se nazad, sređivala stan kod tate, pa kod nas, kuvala dva ručka, jer je mom tati na rečima smetalo slano, masno, ljuto i slično. Tako da sam njemu pravila nešto na šta se najmanje mogao žaliti. A svaki put kad bih ušla u sobu kod moje J, moja mama bi siktala na mene kako ja ne perem svoju decu, kako treba da vidim šta sam napravila i svakojake gluposti. Pošto u to vreme, jedino kupatilo u kući je bilo kod njih, a mi smo morali proći kroz maminu sobu da bih okupala decu, znala sam da je mama svesna da mi svakodnevno prolazimo tuda i smetamo joj i ponekad je i probudimo kad zadrema uz tv, bila sam svesna da opet igra neku igru i samo sam je ignorisala i pričala sa mojom J. U sobi je bila još jedna devojka koja mi se prvih pet dana jedva javila, kad dođem. Šesti dan, izlazim iz sobe, ta devojka me zaustavlja i počinje da mi se izvinjava, ali meni nije jasno zašto. Onda mi ispriča kako je o meni slušala sve to vreme priče kako ja ne vodim računa o svojoj deci, kako sam moju J. ostavila njoj da je othrani i mnogo toga još, ali su se moja J. i mama veče pre nego što sam ja došla posvađale, pa je istina isplivala na površinu i onda mi cura objašnjava kako je bila luda, jer je videla i mene i druge dve ćerke i vidi se da su čiste i uredne i da nema pomena o tome što priča! Inače, moja J. je izbacila pesak iz bubrega. Zato je bila u bolnici.
  Trebala sam znati da se nešto sprema, ali kad igra predugo traje, prosto ne očekuješ kraj, nego još jednu epizodu, još jednu stvar koju ti nosi dan, noć ili bilo koji tren za koji moraš biti spreman na ovaj ili onaj način. Čim su se vratile iz bolnice, mama je demonstrativno vratila moju J. nazad uz priču kako se više neće mešati, taman da ne znam šta radim, jer je J. baš bezobrazna prema njoj. Istina je da je mama posle sedam meseci iscrpila sve svoje ljubaznosti i snagu za to, da bi izigravala ono što nije, pa je odustala od tog pokušaja. Taj put.
  Inače, mama je imala još jednu dugogodišnju praksu. Kad bih ja došla s posla, ugrijala ili skuvala ručak, ona bi zvala moju decu da dođu ručati kod nje. Redovno bi taj ručak bio za nijansu primamljiviji od onoga što sam ja pripremila. Ili ono što one više vole. I godinama sam se sa njom borila da mi kaže dan unapred da planira i njih da zove, ali ne. Onda bi, kad napravi neki kolač ili šta već, donela tri komada na tanjiru i, iako normalno priča ekavicom, izgovarala naglašavajući to J: "Na, evo dJeci!" A ako bi neko bio kod mene u gostima, onda bi donela pun tanjir, da se pokaže.
  To su već bile situacije koje me nisu interesovale. Zaista sam imala pune ruke posla sa lošim brakom, troje dece od kojih su dve tinejdžerka i samo-što-nije tinejdžerka. Mnogo toga se tu još izdešavalo, čega se ponekad još i setim, ali mislim da sam zaokružila ovu priču najbolje što sam mogla. Sve te okolnosti u kojima sam bila, dovele su me do očaja, bukvalno stanja u kome ne postoji izlaz i ništa nije vredno ničega. A opet, ona mrva želje da vidim svoju decu kako rastu, da budem tu za njih, da uživam u njima kad odrastu i rašire svoja krila, dala mi je snagu da počnem da tražim načine kako izaći iz svega toga.