Osmog dana osmog meseca tamo neke davne devetsto devedeset i osme godine, na silu svega što ja jesam, otišla sam tražiti pomoć za celokupnu situaciju u kojoj sam se nalazila. Znala sam oduvek da život nije med i mleko, ali mi je prosto bilo neshvatljivo da u mom životu nema uspona, ni malih, samo ravna linija i padovi. Jedina razlika je bila u tome koliki će biti pad. To mi nije bilo normalno, stoga sam odlučila da preduzmem nešto po tom pitanju. Dešavalo se da slušam priče o ljudima koji vide sudbinu i čitaju je iz ne znam čega, ali me ni jedna priča nije privukla kao ta, od komšinice koja nam je ispričala svoju. U njenom slučaju, nije mogla da spava više od dvadeset godina, od kako se udala za svog muža, a otišla je kod čoveka koji joj je objasnio šta se dešava sa njom i šta da uradi i posle joj je bilo dobro. Iz nekog razloga, poverovala sam tom čoveku, preko nje i poželela da ga vidim. Stoga sam tog osmog dana osmog meseca devetsto devedeset i osme, odlučila da ga vidim, pod obavezno. Problem je bio u tome što sam u to vreme od primanja imala i platu, i dečiji dodatak, i penziju porodičnu moje J. od njenog pokojnog oca, ali sam sve novce morala dati roditeljima sa kojima sam stanovala. Nakupila sam neke sitnine koja mi je ostajala od kusura za kartu, ali mi je falilo dvadeset dinara. Odlučila sam da pozajmim taj novac, a jedina osoba kojoj sam mislila da mogu da se obratim za pomoć je bila moja polusestra. I tako, otišla sam po tih dvadeset dinara, da bi me ona ispred njene kapije toliko ispitivala o tome za čega će mi, gde ja to idem, zašto idem i slično, da sam uzela taj novac, koji mi je priseo, a koji ću joj vratiti za najviše pet dana, i rekla joj da bi mi bilo lakše da sam prosila ispred Maxi prodavnice, dobila bih i više, a ne bih prolazila kroz ovu torturu, za sitne novce. Tad nisam razumela mnoge stvari, koje su mi mnogo kasnije bile drugačije objašnjene.
Otišla sam po sestru od tetke, zatim nam se i zajednička tetka pridružila na našem putešestviju, pa smo sve tri otišle da vidimo čoveka koji može da nam pomogne. To je bilo nekih dvadesetak dana, nakon što sam ubila sina u sebi. Nisam pomirila sa tom činjenicom, koja me je pekla kao vatra iz pakla. I dalje, malo je ljudi znalo za to. A on? Otkud bi on mogao da zna? Čovek živi stotinjak kilometara od mog grada! Ali, prva rečenica koju je izgovorio je bila dovoljna da me kupi i da mu poverujem sve ostalo što je rekao, mada su mi od brzine njegove priče, neke stvari ostale u magli. "A da, abortus u maloj sredini je strašna stvar, pogotovo kad su roditelji okrenuti u potpunosti onome- šta će ljudi reći!" Ostala sam u šoku, nakon te rečenice. Da nisam sedela, pala bih, čini mi se. Onda mi je pričao o tome kako je kod nas došlo do razdora iz mnogo razloga, od prokletstva koje nosim sa strane babe, do toga da se karma svih mojih predaka sa strane oba roditelja, lomi na meni. Stoga imam duplo težu sudbinu od mnogih, a povrh svega, imamo neku tamo komšinicu koja nam radi o glavi, od kako sam se rodila. Čak i pre, i to u društvu onih koje nisam spremna da čujem, video je da ću se udati još jednom za crnog, visokog čoveka, da to neće biti sjajno baš, ali će proći, a iz tog braka ću izaći sa još dve ćerke, a tamo negde daleko, kasnije, imaću pravi brak i sina. Kad mi je rekao za sina, pomislila sam da priča o detetu koje sam pre samo nekoliko dana, ubila, nespremna za život udovice sa detetom i sinom koji je nastao kao posledica gnusnog čina nekog ko mi je bio prijatelj tolike godine. Volela bih ja to dete, znam sebe. Nikad mu ništa ne bih prebacila o njegovom nastanku. Ali, nisam mogla psihički da podnesem staranje o mojoj J, koja nema oca, o njemu o čijem ocu nikad ne bih mogla da pričam, sa roditeljima i svim ostalim što mi je život pripremio. To bi bilo zaista previše za mene. Pošto je video da su mi misli odlutale, čovek je rekao da ćemo se videti još dva do tri puta u životu, ne skoro, ali ne ni tako daleko. A onda me, iz vedra neba počeo kinjiti zbog stvari, robe koju sam pozajmila drugarici! Ništa nisam razumela, zašto je bio problem da drugarici dam poneku majicu da obuče? A onda mi je postavio zanimljivo pitanje. "Šta bi ti uradila kada bi ti ja rekao da znam čime se baviš?" Svašta, naravno da bih pitala čime se ja to bavim! Onda mi je rekao da ću kad se vratim kući, sresti tu komšinicu koja uvek nešto traži od nas, kafu, šećer, jaja, so, na kapiji sledećeg dana od mog povratka i da joj kažem tu rečenicu i nikad nam više kućni prag neće preći! A to bi trebalo umnogome da pomogne situaciji u kojoj se nalazimo. To je bilo to! Otišla sam u neverici, zapravo. Koliko sam mu verovala u početku, toliko mu sad nisam verovala. Pričao mi je još o energiji grada iz kog potičem, kako je pun negativne energije, kako mu nije jasno kako ja mogu da živim tamo, uopšte, kad kod mene ne vidi ni zavist, ni ljubomoru, ni ništa što bi pripadalo tome. A šta raditi tako, kad si rođen tamo? Pričao mi je o tome kako je udruženje bioenergetičara htelo da isceli moj grad od toga, ali je izbio rat, pa su radili na nekim drugim projektima. Rekao mi je još neke stvari, kojih se ne mogu setiti sad, ali mi padnu na pamet i dan-danas.
I zaista, otišla sam kući, sutradan se spremila da idem do grada, na kapiji sretnem komšinicu, sa osmehom, zapravo podsmehom na sve to što sam čula, kažem joj ipak tu rečenicu. A onda.... ona se uozbiljila u deliću sekunde, pobelela kao kreč, okrenula se na peti i vratila svojoj kući! Ostala sam zaprepašćena!!! Razočarana, besna, izneverena, ne znam ni opisati taj osećaj. Od tog dana, ta žena nikad nije došla u naše dvorište. Kasnije, od ljudi bliskih njoj sam čula da je i njima nešto radila, ali mi je to samo bila potvrda da je dobro što ne komuniciramo. Iako mi nije jasno zašto neko radi to što radi, nikad je nisam pitala o tome.
Kasnije, sretala sam se sa cigankama iz južne Srbije, sa nekim ženama koje su vidovite na ovaj ili onaj način. Neke gledaju u kafu, neke u Tarot, neke u tebe direkt. Sve su imale neke svoje priče, ali se suština svodila na isto. Oko mene je uvek postojao neki oblak koji je trebalo raščistiti, nešto što je budno bdilo nada mnom i čekalo priliku da mi još više oteža život. Ili je to radilo, a ja toga nisam bila svesna. I svi su me nešto nagovarali da idem da čistim to, ali sam ja, negde duboko u sebi znala da imam način da to rešim zauvek, samo trebam doći do rešenja. A doći ću, taman kad bude bilo vreme.
Pošto sam i sama počela da gledam u šolju kad sam imala trinaest godina, pa se ispostavilo da to nije puko gledanje figurica i životinja, kasnije sam naučila da gledam u Ciganski Tarot, na neki svoj način, a onda i još jedan način, pa još jedan način našla da zavirim u život na taj neki, drugi način. Na kraju, za sad dobila i treći Tarot špil od mog D. na poklon koji jedini odgovara na pitanje KAKO? I radim otvaranja i ide mi i pomažem ljudima i dan danas na taj način, Tražila sam načine da zavirim u svoj životni put, da nađem izlaz iz te tame, da uvidim šta se dešava, kud dalje i kako... A odgovori su došli mnogo godina kasnije....
Otišla sam po sestru od tetke, zatim nam se i zajednička tetka pridružila na našem putešestviju, pa smo sve tri otišle da vidimo čoveka koji može da nam pomogne. To je bilo nekih dvadesetak dana, nakon što sam ubila sina u sebi. Nisam pomirila sa tom činjenicom, koja me je pekla kao vatra iz pakla. I dalje, malo je ljudi znalo za to. A on? Otkud bi on mogao da zna? Čovek živi stotinjak kilometara od mog grada! Ali, prva rečenica koju je izgovorio je bila dovoljna da me kupi i da mu poverujem sve ostalo što je rekao, mada su mi od brzine njegove priče, neke stvari ostale u magli. "A da, abortus u maloj sredini je strašna stvar, pogotovo kad su roditelji okrenuti u potpunosti onome- šta će ljudi reći!" Ostala sam u šoku, nakon te rečenice. Da nisam sedela, pala bih, čini mi se. Onda mi je pričao o tome kako je kod nas došlo do razdora iz mnogo razloga, od prokletstva koje nosim sa strane babe, do toga da se karma svih mojih predaka sa strane oba roditelja, lomi na meni. Stoga imam duplo težu sudbinu od mnogih, a povrh svega, imamo neku tamo komšinicu koja nam radi o glavi, od kako sam se rodila. Čak i pre, i to u društvu onih koje nisam spremna da čujem, video je da ću se udati još jednom za crnog, visokog čoveka, da to neće biti sjajno baš, ali će proći, a iz tog braka ću izaći sa još dve ćerke, a tamo negde daleko, kasnije, imaću pravi brak i sina. Kad mi je rekao za sina, pomislila sam da priča o detetu koje sam pre samo nekoliko dana, ubila, nespremna za život udovice sa detetom i sinom koji je nastao kao posledica gnusnog čina nekog ko mi je bio prijatelj tolike godine. Volela bih ja to dete, znam sebe. Nikad mu ništa ne bih prebacila o njegovom nastanku. Ali, nisam mogla psihički da podnesem staranje o mojoj J, koja nema oca, o njemu o čijem ocu nikad ne bih mogla da pričam, sa roditeljima i svim ostalim što mi je život pripremio. To bi bilo zaista previše za mene. Pošto je video da su mi misli odlutale, čovek je rekao da ćemo se videti još dva do tri puta u životu, ne skoro, ali ne ni tako daleko. A onda me, iz vedra neba počeo kinjiti zbog stvari, robe koju sam pozajmila drugarici! Ništa nisam razumela, zašto je bio problem da drugarici dam poneku majicu da obuče? A onda mi je postavio zanimljivo pitanje. "Šta bi ti uradila kada bi ti ja rekao da znam čime se baviš?" Svašta, naravno da bih pitala čime se ja to bavim! Onda mi je rekao da ću kad se vratim kući, sresti tu komšinicu koja uvek nešto traži od nas, kafu, šećer, jaja, so, na kapiji sledećeg dana od mog povratka i da joj kažem tu rečenicu i nikad nam više kućni prag neće preći! A to bi trebalo umnogome da pomogne situaciji u kojoj se nalazimo. To je bilo to! Otišla sam u neverici, zapravo. Koliko sam mu verovala u početku, toliko mu sad nisam verovala. Pričao mi je još o energiji grada iz kog potičem, kako je pun negativne energije, kako mu nije jasno kako ja mogu da živim tamo, uopšte, kad kod mene ne vidi ni zavist, ni ljubomoru, ni ništa što bi pripadalo tome. A šta raditi tako, kad si rođen tamo? Pričao mi je o tome kako je udruženje bioenergetičara htelo da isceli moj grad od toga, ali je izbio rat, pa su radili na nekim drugim projektima. Rekao mi je još neke stvari, kojih se ne mogu setiti sad, ali mi padnu na pamet i dan-danas.
I zaista, otišla sam kući, sutradan se spremila da idem do grada, na kapiji sretnem komšinicu, sa osmehom, zapravo podsmehom na sve to što sam čula, kažem joj ipak tu rečenicu. A onda.... ona se uozbiljila u deliću sekunde, pobelela kao kreč, okrenula se na peti i vratila svojoj kući! Ostala sam zaprepašćena!!! Razočarana, besna, izneverena, ne znam ni opisati taj osećaj. Od tog dana, ta žena nikad nije došla u naše dvorište. Kasnije, od ljudi bliskih njoj sam čula da je i njima nešto radila, ali mi je to samo bila potvrda da je dobro što ne komuniciramo. Iako mi nije jasno zašto neko radi to što radi, nikad je nisam pitala o tome.
Kasnije, sretala sam se sa cigankama iz južne Srbije, sa nekim ženama koje su vidovite na ovaj ili onaj način. Neke gledaju u kafu, neke u Tarot, neke u tebe direkt. Sve su imale neke svoje priče, ali se suština svodila na isto. Oko mene je uvek postojao neki oblak koji je trebalo raščistiti, nešto što je budno bdilo nada mnom i čekalo priliku da mi još više oteža život. Ili je to radilo, a ja toga nisam bila svesna. I svi su me nešto nagovarali da idem da čistim to, ali sam ja, negde duboko u sebi znala da imam način da to rešim zauvek, samo trebam doći do rešenja. A doći ću, taman kad bude bilo vreme.
Pošto sam i sama počela da gledam u šolju kad sam imala trinaest godina, pa se ispostavilo da to nije puko gledanje figurica i životinja, kasnije sam naučila da gledam u Ciganski Tarot, na neki svoj način, a onda i još jedan način, pa još jedan način našla da zavirim u život na taj neki, drugi način. Na kraju, za sad dobila i treći Tarot špil od mog D. na poklon koji jedini odgovara na pitanje KAKO? I radim otvaranja i ide mi i pomažem ljudima i dan danas na taj način, Tražila sam načine da zavirim u svoj životni put, da nađem izlaz iz te tame, da uvidim šta se dešava, kud dalje i kako... A odgovori su došli mnogo godina kasnije....
Comments
Post a Comment