Pre nego što sam se rastala, punih sedam godina sam znala da živim sa čovekom sa kojim apsolutno ne treba da budem. Zašto sam onda ostala toliko dugo sa njim uprkos tom saznanju? Pa, bila sam mlada, mislila sam da treba da probam sve opcije pre nego što konačno udarim tačku na tu priču. Mislila sam da ću patiti ceo život zbog svoje dece zato što sam im rasturila porodicu, jedinu za koju su znale da postoji. Mislila sam da ću na njih navući greh Boga oca, jer raskidam ono što je u crkvi spojeno, pred Njim. Mislila sam... Probala sam sve što sam znala i mogla, ali nije bilo pomaka. Danas znam da, ukoliko postoji volja, želja i pokušaj samo sa jedne strane, to treba odbaciti bez razmišljanja. Jer onaj koji ne želi ili ne može ( u ovo ne verujem, da ne možemo da se promenimo, al hajde..) da se menja, ostaje konstanta koja ruši sve što narušava njenu zonu sigurnosti. A to je baš uzaludan trud.
Mislim da postoji mnogo ljudi koji su toliko užasno tvrdoglavi i rade stvari na svoju ruku, dok pri tom povređuju sve koje makar i okrznu svojim pokušajima da bude dobro. Volela bih da znam način kako njih naterati da pogledaju svoje postupke iz drugog ugla, te da uvide koliko to nije vredno. Kad je naš ugao zaista za dobrobit svih, onda se svi osećaju lepo, veseli su, u miru i radosti, opušteni. Kad nije tako, onda je to kavez. Razmislite da li su ljudi oko vas slobodni ili u kavezu. Oni koji stvaraju kaveze, najčešće ga sami ne vide. Vide neku svoju idealnu ili kakvu već sliku i guraju je, bez obzira na sve. To je ta konstanta koja je zapravo rušilačka. Ako se stvari trebaju menjati agresivno, pod pritiskom, konstantnom tenzijom i to pakovati u dobrobit svih, dobijamo jednu realnu sliku koja kaže da odatle svi žele pobeći. A to nije kreiranje ili građenje svoje budućnosti u miru, već apsolutni beg od stega, kaveza.
Mnogo me iritira i pomisao na sve one ljude koji to trpe u braku, te se nekako uspeju osloboditi svega toga, a onda shvate da njihovi bivši supružnici koriste iste te stege na sve moguće načine i gde god mogu i nakon razvoda. Kad je tome kraj? Kad ti nasilnici shvate da su nasilnici i počnu da rade na sebi, umesto da kroje svet po svojoj meri? Da li je to, uopšte, moguće? Poznajem nekolicinu takvih ljudi. Ničija priča, normalno, nije ista. Interesantno mi je da neke žene odluče da ostanu sa njima do kraja, iako znaju da im je život ništa drugo, do nijansirane patnje. Mnoge sam videla kako ostanu sami. Jednostavno, toliko su ispovređivali ljude oko sebe, u znanju ili neznanju, da ih više niko ne želi blizu. Neki skaču u nove živote, ne puštajući stari. Dok traje, traje. Pa ispočetka. Nema pravila. Ali ima to jedno- kad je dosta? To im je svima zajedničko!
Kod takvih parova, po pravilu su deca ta koja se napate i dok žive zajedno. Te nastave patnju, jer takvo dvoje nije u stanju da "ne lomi koplja" preko dece. Umesto neke harmonije i blagostanja, ta večita stega tipa "isteraću ja iz tebe" nešto što, možda ni ne postoji, ali je samo osveta supružniku ili bivšem supružniku, da je to zastrašujuće. Neki dan čujem razgovor ćerke i majke, razvedene žene baš u tom životnom razdoblju, bivše ali nikad ostavljene na miru. Ćerka joj govori kako primećuje da joj tata toliko loših stvari izgovara samo zato što ona apsolutno liči na svoju majku! Smatram da takvim ljudima ništa nije sveto, pa ni sopstvena deca, koju koriste za neke svoje prezentacije. Ali se pitam, postoji li način da se zaštite deca od takvih ljudi? Znam da sam ovde pisala o muškom rodu, ali trenutno su mi oni u blizini takvi. Poznajem i majke koje to nikako nisu, te koje su ostavile svoju decu iz ovog ili onog razloga, stoga ne pričam samo o očevima, već uopšteno. Da li je moguće zaštititi decu, bila ona maloletna ili punoletna, kad već upadneš u takvu priču? Ono što je nekako još teže je, kad su ti ljudi pripadnici nekih državnih sila, tipa vojske, policije, državnih službi. Šta te žene da rade i kome da se obrate, kad su im svi koji treba da odreaguju kolege?
Neki dan sam bila prisutna privođenju takvog kolege. Nisam pitala za razloge. Videla sam njen strah i njegovo odbacivanje svih optužbi jer su mu besmislene. To tako ide, jel da? Oni povređuju, a ne žele da vide svoje posledice ili ih zaista nije briga? Šta oni misle o tome? Da su divni, da svi ostali baš to zaslužuju, da su oni jedini merodavni da kroje tuđe živote, da....? Jednostavno, ne mogu da prihvatim da je tolika količina beskonačne agresije normalna i da je to put ka ostvarenju onoga što trebamo biti. Mnogo mi smeta što vidim veliki broj ljudi koji žive baš po tom principu i ubeđeni su da je to baš ono što je potrebno ovom svetu da bi bio bolje mesto! A istina... eh, daleko je to od istine....
Mislim da postoji mnogo ljudi koji su toliko užasno tvrdoglavi i rade stvari na svoju ruku, dok pri tom povređuju sve koje makar i okrznu svojim pokušajima da bude dobro. Volela bih da znam način kako njih naterati da pogledaju svoje postupke iz drugog ugla, te da uvide koliko to nije vredno. Kad je naš ugao zaista za dobrobit svih, onda se svi osećaju lepo, veseli su, u miru i radosti, opušteni. Kad nije tako, onda je to kavez. Razmislite da li su ljudi oko vas slobodni ili u kavezu. Oni koji stvaraju kaveze, najčešće ga sami ne vide. Vide neku svoju idealnu ili kakvu već sliku i guraju je, bez obzira na sve. To je ta konstanta koja je zapravo rušilačka. Ako se stvari trebaju menjati agresivno, pod pritiskom, konstantnom tenzijom i to pakovati u dobrobit svih, dobijamo jednu realnu sliku koja kaže da odatle svi žele pobeći. A to nije kreiranje ili građenje svoje budućnosti u miru, već apsolutni beg od stega, kaveza.
Mnogo me iritira i pomisao na sve one ljude koji to trpe u braku, te se nekako uspeju osloboditi svega toga, a onda shvate da njihovi bivši supružnici koriste iste te stege na sve moguće načine i gde god mogu i nakon razvoda. Kad je tome kraj? Kad ti nasilnici shvate da su nasilnici i počnu da rade na sebi, umesto da kroje svet po svojoj meri? Da li je to, uopšte, moguće? Poznajem nekolicinu takvih ljudi. Ničija priča, normalno, nije ista. Interesantno mi je da neke žene odluče da ostanu sa njima do kraja, iako znaju da im je život ništa drugo, do nijansirane patnje. Mnoge sam videla kako ostanu sami. Jednostavno, toliko su ispovređivali ljude oko sebe, u znanju ili neznanju, da ih više niko ne želi blizu. Neki skaču u nove živote, ne puštajući stari. Dok traje, traje. Pa ispočetka. Nema pravila. Ali ima to jedno- kad je dosta? To im je svima zajedničko!
Kod takvih parova, po pravilu su deca ta koja se napate i dok žive zajedno. Te nastave patnju, jer takvo dvoje nije u stanju da "ne lomi koplja" preko dece. Umesto neke harmonije i blagostanja, ta večita stega tipa "isteraću ja iz tebe" nešto što, možda ni ne postoji, ali je samo osveta supružniku ili bivšem supružniku, da je to zastrašujuće. Neki dan čujem razgovor ćerke i majke, razvedene žene baš u tom životnom razdoblju, bivše ali nikad ostavljene na miru. Ćerka joj govori kako primećuje da joj tata toliko loših stvari izgovara samo zato što ona apsolutno liči na svoju majku! Smatram da takvim ljudima ništa nije sveto, pa ni sopstvena deca, koju koriste za neke svoje prezentacije. Ali se pitam, postoji li način da se zaštite deca od takvih ljudi? Znam da sam ovde pisala o muškom rodu, ali trenutno su mi oni u blizini takvi. Poznajem i majke koje to nikako nisu, te koje su ostavile svoju decu iz ovog ili onog razloga, stoga ne pričam samo o očevima, već uopšteno. Da li je moguće zaštititi decu, bila ona maloletna ili punoletna, kad već upadneš u takvu priču? Ono što je nekako još teže je, kad su ti ljudi pripadnici nekih državnih sila, tipa vojske, policije, državnih službi. Šta te žene da rade i kome da se obrate, kad su im svi koji treba da odreaguju kolege?
Neki dan sam bila prisutna privođenju takvog kolege. Nisam pitala za razloge. Videla sam njen strah i njegovo odbacivanje svih optužbi jer su mu besmislene. To tako ide, jel da? Oni povređuju, a ne žele da vide svoje posledice ili ih zaista nije briga? Šta oni misle o tome? Da su divni, da svi ostali baš to zaslužuju, da su oni jedini merodavni da kroje tuđe živote, da....? Jednostavno, ne mogu da prihvatim da je tolika količina beskonačne agresije normalna i da je to put ka ostvarenju onoga što trebamo biti. Mnogo mi smeta što vidim veliki broj ljudi koji žive baš po tom principu i ubeđeni su da je to baš ono što je potrebno ovom svetu da bi bio bolje mesto! A istina... eh, daleko je to od istine....
Comments
Post a Comment