Ne, nisam srela vidovnjaka na ulici. Još me niko takav nije zaustavio da mi kaže da će sve biti u redu. Zapravo, oni su oduvek nekako deo mog života, iako nisam znala da jesu, u početku. Sećam se kad sam imala nekih devet ili deset godina, na radio Zagreb, oko ponoći, jedne nedelje su ljudi zvali i ostavljali podatke, a druge posle ponoći se zvalo da čujete prognozu. Jednom je i moja mama tako uradila. I sve je taj čovek rekao što jeste bilo. A kad je došao do mene, kao poslednje, pošto sam najmlađa iz porodice, pričao je o nekoj velikoj tragediji na početku mog života, te životu koji će do pola biti ekstremno težak, a od pola potpuno drugačiji. Iako nije rekao o kakvoj tragediji je reč, taj se pojam nekako uvukao u našu kuću kao zla kob koju smo čekali da se desi.
Jeste bilo tragično, kad sam sa osamnaest godina sahranila muža od dvadeset i šest godina. Jesmo dočekali tu prekretnicu u mom životu. Ali, bilo je i drugih koje je moja mama posetila i koji su pričali svoje priče. Recimo, istina jeste da smo mi po dvorištu pronalazili zakopano koješta i da smo to bacali u smeće, zajedno sa korovom koji smo iznosili iz bašte. Istina jeste da je, jedne prilike, moja mama klala piliće u šupi, a ja spremala kuću taj dan. Sećam ga se po tome što sam imala spremne dve ture veša da proširim, a nisam mogla dok mama ne završi klanje. Ona je ekstremno vredna žena i nikad, ali nikad nije ostavila ono što je započela da radi. I taj put je, nakon obavljenog posla, počistila, oribala i šmrkom oprala i zadnju mrvu koja je bila svedok njenog posla. Tek kad je ona završila i otišla da baci smeće na obližnju deponiju, ja sam izašla da proširim veš. Sutradan, kad sam se probudila pogledam, sve plahte, navlake, kompletan beli veš je bio isprskan krvlju! Bar je tako izgledalo, otkud znam da li je to tako, samo kažem da je ličilo na krv. Mi, kao prave domaćice, samo smo ponovo oprale taj veš i koristile ga i dalje, iako fleke sa nekih stvari nikad nisu nestale. Kasnije, mama je išla kod još jedne žene, koja joj je rekla da se te stvari, po pravilu, bacaju u reku koja teče! Ma otkud smo znali? A i... bilo je tu koječega što ne bismo imali da smo bacili. Tada nismo imali posteljine kao danas što imamo, pa da možemo da se odreknemo dve-tri plahte ili navlake.
Ja sam se uznemirila prvi put davne devedeset i sedme ili osme godine, te sam i sama počela da tražim odgovore. Tada je došla kod nas komšinica koja me je uputila kod čoveka koji je tada živeo na Veterniku, a njoj je baš pomogao. Nekako sam prepoznala da je vreme da odem kod njega. Da je on neko ko ima odgovore za mene. Nisam pogrešila. Bile smo nas tri. Sve tri smo dobile ono po šta smo došle. Meni je rečeno mnogo toga, čak mi je i potvrdio da ću roditi sina kasnije, sa nekim drugim čovekom, ali je spomenuo i drugi brak te još dvoje dece, pre sina. Te su mi informacije delovale malo preuveličano tada, jer nisam želela toliko dece u tom momentu. Htela sam još jedno, a rodih još troje. Rekao mi je da postoje žene u mom komšiluku koje se bave koječime i da ću na jednu, sa kojom sam jako dobra stupiti u kontakt drugi dan po mom povratku kući. Opisao mi je situaciju pre nego što se desila na ovaj način: " Šta bi ti meni rekla kad bih ja tebi rekao da znam čime se baviš?" Odgovorila sam da bih ga pitala čime se ja to bavim! Logično, zar ne? "E kaže, vidiš, kad sretneš tu osobu, sa sve malom šoljicom za kafu u ruci, koja po ko zna koji put dolazi po kašičicu-dve kafe, šećera ili ko zna čega, samo joj reci da znaš čime se bavi i nikad ti više neće preći kućni prag!" Ma daj, mislim se, ko bi zbog te rečenice prestao da dolazi kod nekoga sa kim se druži godinama!!! I dođe taj dan, ja sretnem ženu ispred kapije i umirem od smeha, jer mi je smešno, ali hajde, mislim se, reći ću, šta me košta. I kažem sa sve tim osmehom i ona se smejala. Ali, čim sam izgovorila to, ona se smrtno uozbiljila, a ja se skamenila. Ona se na peti okrenula, otišla svojoj kući i nikad više nije prešla prag naše kuće! Bilo je to desetog avgusta devedeset i sedme ili osme godine ,sad ne mogu da se setim tačno. Kasnije smo otkrili još jednu, pa još jednu u pokušaju. A onda, onda mi je bila strašna pomisao da su ljudi koji su mi do juče bili onaj topli komšiluk, postali vradžbinske kume i neko ko se bavi tako niskim porivima. Jednostavno, ako ne možeš ljudima pomoći, nemoj ni odmagati. Pogotovo ne na taj način.
Imala sam prilike da se družim sa osobom za koju su pričali da ima knjige o magijašenju kući. Iako smo se družile dvadeset i pet godina, ja ih nikad nisam videla. Paradoks u svemu tome je što je ona u jednom momentu našeg druženja pomislila da ja njoj nešto radim! Iako ja nemam ni volje, ni želju, ni nameru, a ni literaturu za tako nešto. Ispostavilo se da ona ipak jeste radila nešto iz tih knjiga. Mi se ne družimo već nekoliko godina, iz sasvim drugih razloga. Iskreno, zastrašujuće mi je kad se toliko priča o tome, misli o tome, kad se bojimo toga. Moje neko sledeće iskustvo je odlazak sa drugaricom kod poznatog vidovnjaka. Iako smo se debelo ismejale kod njega, bukvalno do suza, nije mi pogodio ništa, sem broja ljudi koji žive u kući i naših karakternih osobina. A koliko se sećam nije ni njoj. Kasnije, moja polusestra je poželela da idem sa njom kod njega. To je jedini put za koji znam da je ona išla na neka takva mesta. Rekao joj je da će joj muž raditi bliže kuće, ali ne u mestu i da će sve biti super i sjajno. Njen muž je umro par meseci kasnije tamo gde je i radio, u drugoj državi. Ali i tu je rekao karakterno ono što jeste. Da ona ima majku, a ja maćehu, iako nas je ista žena rodila! Sledeće iskustvo moje je bilo iznenađenje, pošto nisam baš imala vremena da kafenišem puno van kuće i bez dece, drugarica je odlučila da me obraduje. Odvela me kod žene koja gleda u karte. Bože, kako sam bila nervozna znajući da ne želim da čekam red sa svim tim ženicama, znajući koliko me obaveza čeka kući. Na kraju, ne znam da li sam pre ušla ili izašla. Iako u to vreme, iz ne se sećam se kog razloga nisam bila u komunikaciji sa sada bivšim mužem, ona je bila kategorična da imam dobrog muža i da će nakon godinu i po dana sve biti u najboljem redu! Da, baš. Već punih osam godina je bivši, a od boljitka ni b! Kasnije, toliko su me spopadale ciganke po ulici i, iako nisam stala da popričam ni sa jednom od njih, svaka je isto govorila, a što se pokazalo kao istina. Nama je nestajao donji veš iz kuće! Sve četiri smo ostale bez gaća, a kako, pojma nemam. Znam da sam ih prala, stavljala na sušilicu, skupljala i slagala. Ali su nestajale. I sve su one govorile istu stvar, da nam je "napravljeno" da moja deca umru od bolesti ženskih organa, a ja, kad ih sve sahranim, da onda meni sledi ista sudbina! Kada se nakupio dovoljan broj ciganki da mi baš skrenu pažnju na isto što pričaju, što mi je nelogično, jer su dolazile iz raznih krajeva naše zemlje ili ko zna već odakle.. desilo se da me je druga drugarica odlučila iznenaditi.
Tako sam dospela na kafu kod nje, gde me je dočekala opet neka vidovnjakinja. I dok je pre mene već pričala priče šest žena koje su došle pre mene, ja sam bila poslednja na redu. Svaki datum, svaku stavku mi je ispričala kad mi se šta počelo dešavati i kad je šta bilo u mom životu. A kao šlag na tortu je spomenula i naš donji veš! Otkud pa ona zna za sve to i to baš tako tačno? Pri tom, dok je pričala o mom životu, svih šest žena plus domaćica su plakale, dok sam ja mirno sedela, ne znajući šta me snašlo. Znam ja svoj život, samo ne znam odkud ona zna moj život? Jedina razlika, po njenoj teoriji je u tome što je donji veš uzimala moja mama, u kooperaciji sa polusestrom i da su ga "sahranjivale" po svežim grobovima. Nisam mogla da poverujem u to, ipak su to moje najbliže osobe na svetu, pored tate, naravno. I ne računajući decu.
Međutim, crv je proradio u meni i ponovo sam poželela da potražim pomoć. Čula sam bezbroj priča o hodžinoj ćerki koja od malena ima dar da "nanjuši" gde je šta zakopano. I uđe ti u kuću, gde pokaže,, tu kopaš i nađeš koješta! Dođem i do njenog broja telefona i nazovem je. Dobijem odgovor kako je kod mene toliko toga i toliko jako da ona meni ne može pomoći! Treba da tražim nekog "jačeg"! Hmmm, pa koliko znam u imeniku ne postoji zanimanje koje bih mogla, poput vodoinstalatera da tražim po principu, ovaj mi ne odgovara, ovog ću zvati!
Tad sam uradila najveću prekretnicu u svom životu, tj okrenula se sebi! Bilo je to otprilike ovako: Ok, Marija, imaš opcije, misliti da ti neko nešto radi i pustiti da ti to kroji život ili znati da tu ima nešto što će tvoju decu da košta života ili ćeš uraditi nešto po tom pitanju! Dakle, sve je jasno, ali šta? Kad tražiš, odgovor ti dođe baš kad treba. A meni su došle slike majki koje bdiju nad teško bolesnom decom, a koje su ih izlečile svojom ljubavlju! O daaaaa, to je odgovor! Ljubav, kao ultimativno sredstvo i odgovor na sve! I tako sam počela. Prosto da volim svoju decu, onako čistom, majčinskom ljubavlju, koja je neukaljana mislima o bilo čemu ružnom. Nikakav strah, nikakva negativna emocija nije mogla da prođe tu barijeru koju sam postavila nad svom svojom decom. Pošto sam meditirala i imala vizije, jednostavno sam videla tu svetlucavo zlatnu svetlost koja je obavijala svu moju decu, prostor u kome borave i ceo naš dom. Prošlo je vremena i vremena. Moja deca su zdrava i prava. Nikad više niko nije došao da mi kaže kako treba nešto da otklonim. Naprotiv, čovek koji se bavi čišćenjem negativne energije je svojevoljno "pregledao" situaciju i samo mi rekao: " Znaš, ti si svojom ljubavlju spasila svoju decu i zaokružila svoj dom tako da vam niko ništa ne može"! Da, znam! E to je moć ljubavi!
Jeste bilo tragično, kad sam sa osamnaest godina sahranila muža od dvadeset i šest godina. Jesmo dočekali tu prekretnicu u mom životu. Ali, bilo je i drugih koje je moja mama posetila i koji su pričali svoje priče. Recimo, istina jeste da smo mi po dvorištu pronalazili zakopano koješta i da smo to bacali u smeće, zajedno sa korovom koji smo iznosili iz bašte. Istina jeste da je, jedne prilike, moja mama klala piliće u šupi, a ja spremala kuću taj dan. Sećam ga se po tome što sam imala spremne dve ture veša da proširim, a nisam mogla dok mama ne završi klanje. Ona je ekstremno vredna žena i nikad, ali nikad nije ostavila ono što je započela da radi. I taj put je, nakon obavljenog posla, počistila, oribala i šmrkom oprala i zadnju mrvu koja je bila svedok njenog posla. Tek kad je ona završila i otišla da baci smeće na obližnju deponiju, ja sam izašla da proširim veš. Sutradan, kad sam se probudila pogledam, sve plahte, navlake, kompletan beli veš je bio isprskan krvlju! Bar je tako izgledalo, otkud znam da li je to tako, samo kažem da je ličilo na krv. Mi, kao prave domaćice, samo smo ponovo oprale taj veš i koristile ga i dalje, iako fleke sa nekih stvari nikad nisu nestale. Kasnije, mama je išla kod još jedne žene, koja joj je rekla da se te stvari, po pravilu, bacaju u reku koja teče! Ma otkud smo znali? A i... bilo je tu koječega što ne bismo imali da smo bacili. Tada nismo imali posteljine kao danas što imamo, pa da možemo da se odreknemo dve-tri plahte ili navlake.
Ja sam se uznemirila prvi put davne devedeset i sedme ili osme godine, te sam i sama počela da tražim odgovore. Tada je došla kod nas komšinica koja me je uputila kod čoveka koji je tada živeo na Veterniku, a njoj je baš pomogao. Nekako sam prepoznala da je vreme da odem kod njega. Da je on neko ko ima odgovore za mene. Nisam pogrešila. Bile smo nas tri. Sve tri smo dobile ono po šta smo došle. Meni je rečeno mnogo toga, čak mi je i potvrdio da ću roditi sina kasnije, sa nekim drugim čovekom, ali je spomenuo i drugi brak te još dvoje dece, pre sina. Te su mi informacije delovale malo preuveličano tada, jer nisam želela toliko dece u tom momentu. Htela sam još jedno, a rodih još troje. Rekao mi je da postoje žene u mom komšiluku koje se bave koječime i da ću na jednu, sa kojom sam jako dobra stupiti u kontakt drugi dan po mom povratku kući. Opisao mi je situaciju pre nego što se desila na ovaj način: " Šta bi ti meni rekla kad bih ja tebi rekao da znam čime se baviš?" Odgovorila sam da bih ga pitala čime se ja to bavim! Logično, zar ne? "E kaže, vidiš, kad sretneš tu osobu, sa sve malom šoljicom za kafu u ruci, koja po ko zna koji put dolazi po kašičicu-dve kafe, šećera ili ko zna čega, samo joj reci da znaš čime se bavi i nikad ti više neće preći kućni prag!" Ma daj, mislim se, ko bi zbog te rečenice prestao da dolazi kod nekoga sa kim se druži godinama!!! I dođe taj dan, ja sretnem ženu ispred kapije i umirem od smeha, jer mi je smešno, ali hajde, mislim se, reći ću, šta me košta. I kažem sa sve tim osmehom i ona se smejala. Ali, čim sam izgovorila to, ona se smrtno uozbiljila, a ja se skamenila. Ona se na peti okrenula, otišla svojoj kući i nikad više nije prešla prag naše kuće! Bilo je to desetog avgusta devedeset i sedme ili osme godine ,sad ne mogu da se setim tačno. Kasnije smo otkrili još jednu, pa još jednu u pokušaju. A onda, onda mi je bila strašna pomisao da su ljudi koji su mi do juče bili onaj topli komšiluk, postali vradžbinske kume i neko ko se bavi tako niskim porivima. Jednostavno, ako ne možeš ljudima pomoći, nemoj ni odmagati. Pogotovo ne na taj način.
Imala sam prilike da se družim sa osobom za koju su pričali da ima knjige o magijašenju kući. Iako smo se družile dvadeset i pet godina, ja ih nikad nisam videla. Paradoks u svemu tome je što je ona u jednom momentu našeg druženja pomislila da ja njoj nešto radim! Iako ja nemam ni volje, ni želju, ni nameru, a ni literaturu za tako nešto. Ispostavilo se da ona ipak jeste radila nešto iz tih knjiga. Mi se ne družimo već nekoliko godina, iz sasvim drugih razloga. Iskreno, zastrašujuće mi je kad se toliko priča o tome, misli o tome, kad se bojimo toga. Moje neko sledeće iskustvo je odlazak sa drugaricom kod poznatog vidovnjaka. Iako smo se debelo ismejale kod njega, bukvalno do suza, nije mi pogodio ništa, sem broja ljudi koji žive u kući i naših karakternih osobina. A koliko se sećam nije ni njoj. Kasnije, moja polusestra je poželela da idem sa njom kod njega. To je jedini put za koji znam da je ona išla na neka takva mesta. Rekao joj je da će joj muž raditi bliže kuće, ali ne u mestu i da će sve biti super i sjajno. Njen muž je umro par meseci kasnije tamo gde je i radio, u drugoj državi. Ali i tu je rekao karakterno ono što jeste. Da ona ima majku, a ja maćehu, iako nas je ista žena rodila! Sledeće iskustvo moje je bilo iznenađenje, pošto nisam baš imala vremena da kafenišem puno van kuće i bez dece, drugarica je odlučila da me obraduje. Odvela me kod žene koja gleda u karte. Bože, kako sam bila nervozna znajući da ne želim da čekam red sa svim tim ženicama, znajući koliko me obaveza čeka kući. Na kraju, ne znam da li sam pre ušla ili izašla. Iako u to vreme, iz ne se sećam se kog razloga nisam bila u komunikaciji sa sada bivšim mužem, ona je bila kategorična da imam dobrog muža i da će nakon godinu i po dana sve biti u najboljem redu! Da, baš. Već punih osam godina je bivši, a od boljitka ni b! Kasnije, toliko su me spopadale ciganke po ulici i, iako nisam stala da popričam ni sa jednom od njih, svaka je isto govorila, a što se pokazalo kao istina. Nama je nestajao donji veš iz kuće! Sve četiri smo ostale bez gaća, a kako, pojma nemam. Znam da sam ih prala, stavljala na sušilicu, skupljala i slagala. Ali su nestajale. I sve su one govorile istu stvar, da nam je "napravljeno" da moja deca umru od bolesti ženskih organa, a ja, kad ih sve sahranim, da onda meni sledi ista sudbina! Kada se nakupio dovoljan broj ciganki da mi baš skrenu pažnju na isto što pričaju, što mi je nelogično, jer su dolazile iz raznih krajeva naše zemlje ili ko zna već odakle.. desilo se da me je druga drugarica odlučila iznenaditi.
Tako sam dospela na kafu kod nje, gde me je dočekala opet neka vidovnjakinja. I dok je pre mene već pričala priče šest žena koje su došle pre mene, ja sam bila poslednja na redu. Svaki datum, svaku stavku mi je ispričala kad mi se šta počelo dešavati i kad je šta bilo u mom životu. A kao šlag na tortu je spomenula i naš donji veš! Otkud pa ona zna za sve to i to baš tako tačno? Pri tom, dok je pričala o mom životu, svih šest žena plus domaćica su plakale, dok sam ja mirno sedela, ne znajući šta me snašlo. Znam ja svoj život, samo ne znam odkud ona zna moj život? Jedina razlika, po njenoj teoriji je u tome što je donji veš uzimala moja mama, u kooperaciji sa polusestrom i da su ga "sahranjivale" po svežim grobovima. Nisam mogla da poverujem u to, ipak su to moje najbliže osobe na svetu, pored tate, naravno. I ne računajući decu.
Međutim, crv je proradio u meni i ponovo sam poželela da potražim pomoć. Čula sam bezbroj priča o hodžinoj ćerki koja od malena ima dar da "nanjuši" gde je šta zakopano. I uđe ti u kuću, gde pokaže,, tu kopaš i nađeš koješta! Dođem i do njenog broja telefona i nazovem je. Dobijem odgovor kako je kod mene toliko toga i toliko jako da ona meni ne može pomoći! Treba da tražim nekog "jačeg"! Hmmm, pa koliko znam u imeniku ne postoji zanimanje koje bih mogla, poput vodoinstalatera da tražim po principu, ovaj mi ne odgovara, ovog ću zvati!
Tad sam uradila najveću prekretnicu u svom životu, tj okrenula se sebi! Bilo je to otprilike ovako: Ok, Marija, imaš opcije, misliti da ti neko nešto radi i pustiti da ti to kroji život ili znati da tu ima nešto što će tvoju decu da košta života ili ćeš uraditi nešto po tom pitanju! Dakle, sve je jasno, ali šta? Kad tražiš, odgovor ti dođe baš kad treba. A meni su došle slike majki koje bdiju nad teško bolesnom decom, a koje su ih izlečile svojom ljubavlju! O daaaaa, to je odgovor! Ljubav, kao ultimativno sredstvo i odgovor na sve! I tako sam počela. Prosto da volim svoju decu, onako čistom, majčinskom ljubavlju, koja je neukaljana mislima o bilo čemu ružnom. Nikakav strah, nikakva negativna emocija nije mogla da prođe tu barijeru koju sam postavila nad svom svojom decom. Pošto sam meditirala i imala vizije, jednostavno sam videla tu svetlucavo zlatnu svetlost koja je obavijala svu moju decu, prostor u kome borave i ceo naš dom. Prošlo je vremena i vremena. Moja deca su zdrava i prava. Nikad više niko nije došao da mi kaže kako treba nešto da otklonim. Naprotiv, čovek koji se bavi čišćenjem negativne energije je svojevoljno "pregledao" situaciju i samo mi rekao: " Znaš, ti si svojom ljubavlju spasila svoju decu i zaokružila svoj dom tako da vam niko ništa ne može"! Da, znam! E to je moć ljubavi!
Comments
Post a Comment