Jedna učestala konstatacija u okviru ovih novih duhovnjaških tema je reakcija ljudi koje smatraju duhovnim na kojekakve atake ljudi koje nazivamo neprobuđenima, je da svaka reakcija "duhovnjaka" bude napadana, vrednovana kroz prizmu sopstvenih gledišta, ma gde oni bili. Nije bitno da li se radi o ponašanju određene osobe ili fizičkim izgledom iste. Recimo, ja sam pričala o mojim fizičkim nedostacima i smatram da su one mogle duhovno da me unakaze ili oplemene. Zaista je izbor samo na meni. Ali sam mnogo puta bila u prilici da vidim napade na ljude koji su se dokazali kao duhovnjaci, a uradili neke fizičke korekcije na sebi, i to mi je strašno. Da sam mogla, pre nekih dvadesetak godina, ne bih ni razmišljala o tome da li da napravim korekciju moje noge. Zapravo, da je bilo mogućnosti u smislu medicinskog napretka u ortopediji, verovatno ne bih ni trunke razmišljala. Danas, više bih volela da nađem dobrog ortopedskog obućara. I to je sve u redu. Isto tako, što se tiče alopecije, da postoji način da se taj problem reši, mislim da ne bih razmišljala previše. Ovako, odlučila sam da obrijem glavu i tako živim, jer mi ne prija sakrivanje ispod perika koje, na golu glavu, nisu ni malo prijatno iskustvo za mene. A i leti se mnogo znojim ispod nje, tako da mi ne prija. Razumem ljude koji imaju iste probleme i odluče se za sve potrebne mere da se nedostaci sakriju. Prosto konstatujem da sam ja odabrala ovako. I mnoge debate su se vodile oko ovoga, mnoga prijateljstva rasturila zbog ovoga, mnogo ružnih stvari se desilo vezano za ovu temu. Prosto ne mogu, a da ovoj tematici ne dam sopstveni sud, jer se sve ovo svelo na priču o egu.
Gledajući šta se dešava oko sebe i slušajući mnoge obrazovane i neobrazovane, duhovno i neduhovno, smučilo mi se razlaganje nas samih na atome i čestice za koje nauka tvrdi da postoje, ali ih još nisu dokazali. Priča o egu, kao našem najvećem neprijatelju. Slažem se sa tim, donekle. U smislu otkrivanja sopstvenih dubina, osvetljavanja ćoškova naše svesti, potrage za nestalim ili zaturenim delićima duše, prihvatanja sopstvenih manje dobrih izbora, učenja lekcija... U svemu tome zaista smatram da je potrebno ego dovesti na najmanji mogući nivo. Ali, u svetu gde kultura nije pravilo ponašanja svih, gde je ego poput oštrice mača, gde je neosvešćenost toliko evidentno bolna, a ego upravlja postupcima... da li ljudi koji su ušli u sopstvenu srž, osvestili je i prepoznali, treba svoj ego da drže na tom niskom nivou, dok god im ponašanje drugačijih ne postane mučno i nepodnošljivo, jer neki nemaju nameru da se promene, neki ne znaju kako, neki žive u strahu od promene? Svejedno koji ih izbori vode, da li osvešćeni trebaju izigravati moderne Mona Lize i sa smeškom na licu tolerisati nešto što smatraju nepoželjnim u svojoj svakidašnjici? Zašto ne pokazati zdravu dozu ega i reći da je dosta? Zašto su nova učenja podešena tako da je neki deo u nama, koji nam je dat sa razlogom, treba uništiti? Zar trebamo živeti podešeni u neku novu masku, nametnutu od onih kojih svoje nisu skinuli, jer nisu u stanju ni da ih prepoznaju?
Mnogi sude o nečijoj duhovnosti. Ovaj je na ovom, onom nivou! Njegov nivo duhovnosti nije u stanju da ... U tim vrednovanjima, uvek sam JA bolji od drugih, jer sudim. Uvek! Bez izuzetka, Onda onaj drugi JA, napadnut od duhovnog JA, brani se, ne baš finim sredstvima, te ono duhovno JA, iako pokušava da shvati lekciju na duhovniji način, ipak pada na nivo velikog ega i brani se od tog JA istim sredstvima kao ovo drugo. Da li zato što ne zna bolje, ili je pre tog famoznog duhovnog puta bilo samo još jedno JA koje se branilo egom, nebitno je. Bitno je to da niko od nas nije gore, dole, levo ni desno, jer duhovnjaci ne idu nigde u nikakve nivoe. Oni prosto prodiru duboko u slojeve i podslojeve sopstvene svesti i otkivaju deo po deo sebe, u nameri da dođu do puke suštine koja je u svima nama. Niti su bolji, niti gori od drugih, prosto su na svom putu i treba im pomoći ako možemo, ili ih ostaviti na tom putu, ukoliko nemamo šta da im pružimo. I opet priča o egu, zar ne? Kako to da mi, ovakvi, nemamo šta da pružimo nekom tamo? Pa, ako nam se putevi ne ukrštaju dovoljno, već se samo okrznu na proputovanju, onda nemamo. I to treba da prihvatimo.
Još jednom ću ponoviti da niko od duhovnjaka, ljudi koji su na putu osvešćenju samog sebe, nije lud, niti glup. I ne, nisu moderne Mona Lize da se smeškaju na svaki pokušaj ili dokaz vladavine ega u nekom drugom. I zato je besmisleno očekivati da se neće braniti, ako za to osete potrebu. Znam da sam do sada pisala o verbalnim duelima, ali može se to i malo drugačije. Zamislite da ste u društvu duhovnjaka kome je pištolj uperen u glavu. Da li očekujete da će dočekati metak smešeći se napadaču, ili će pokušati da uradi nešto po tom pitanju? Isto je i sa egom. Naravno, ne na prvu, ali ako nastavite raditi nešto od čega se ne može odbraniti drugačije, očekujte ego. E, to bi bilo moje objašnjenje postojanja ega, u onom normalnom smislu, kao pravom smislu njegove potrebe i upotrebe u ovom našem svetu. I da, jedva čekam da se svi mi osvestimo dovoljno da živimo srcem, da niko nema potrebu da naudi drugom biću, da svako shvati početak i kraj uloge u tuđem životu, te smisao u istom, pa će i ego postati nešto što neće biti potrebno. A do tada.... živele Mona Lize sa stavom!
Ovo je prosto u ovom trenutku moralo da bude izrečeno od strane mene, koja je u jednom trenutku života, ili nekoliko godina provela u visokoj ljubavi prema svemu. Samim tim i puna tolerancije, razumevanja i predivnih osećanja. Trenutno pokušavam da se vratim tome, stoga želim da kažem da razumem i jednu i drugu stranu....
Gledajući šta se dešava oko sebe i slušajući mnoge obrazovane i neobrazovane, duhovno i neduhovno, smučilo mi se razlaganje nas samih na atome i čestice za koje nauka tvrdi da postoje, ali ih još nisu dokazali. Priča o egu, kao našem najvećem neprijatelju. Slažem se sa tim, donekle. U smislu otkrivanja sopstvenih dubina, osvetljavanja ćoškova naše svesti, potrage za nestalim ili zaturenim delićima duše, prihvatanja sopstvenih manje dobrih izbora, učenja lekcija... U svemu tome zaista smatram da je potrebno ego dovesti na najmanji mogući nivo. Ali, u svetu gde kultura nije pravilo ponašanja svih, gde je ego poput oštrice mača, gde je neosvešćenost toliko evidentno bolna, a ego upravlja postupcima... da li ljudi koji su ušli u sopstvenu srž, osvestili je i prepoznali, treba svoj ego da drže na tom niskom nivou, dok god im ponašanje drugačijih ne postane mučno i nepodnošljivo, jer neki nemaju nameru da se promene, neki ne znaju kako, neki žive u strahu od promene? Svejedno koji ih izbori vode, da li osvešćeni trebaju izigravati moderne Mona Lize i sa smeškom na licu tolerisati nešto što smatraju nepoželjnim u svojoj svakidašnjici? Zašto ne pokazati zdravu dozu ega i reći da je dosta? Zašto su nova učenja podešena tako da je neki deo u nama, koji nam je dat sa razlogom, treba uništiti? Zar trebamo živeti podešeni u neku novu masku, nametnutu od onih kojih svoje nisu skinuli, jer nisu u stanju ni da ih prepoznaju?
Mnogi sude o nečijoj duhovnosti. Ovaj je na ovom, onom nivou! Njegov nivo duhovnosti nije u stanju da ... U tim vrednovanjima, uvek sam JA bolji od drugih, jer sudim. Uvek! Bez izuzetka, Onda onaj drugi JA, napadnut od duhovnog JA, brani se, ne baš finim sredstvima, te ono duhovno JA, iako pokušava da shvati lekciju na duhovniji način, ipak pada na nivo velikog ega i brani se od tog JA istim sredstvima kao ovo drugo. Da li zato što ne zna bolje, ili je pre tog famoznog duhovnog puta bilo samo još jedno JA koje se branilo egom, nebitno je. Bitno je to da niko od nas nije gore, dole, levo ni desno, jer duhovnjaci ne idu nigde u nikakve nivoe. Oni prosto prodiru duboko u slojeve i podslojeve sopstvene svesti i otkivaju deo po deo sebe, u nameri da dođu do puke suštine koja je u svima nama. Niti su bolji, niti gori od drugih, prosto su na svom putu i treba im pomoći ako možemo, ili ih ostaviti na tom putu, ukoliko nemamo šta da im pružimo. I opet priča o egu, zar ne? Kako to da mi, ovakvi, nemamo šta da pružimo nekom tamo? Pa, ako nam se putevi ne ukrštaju dovoljno, već se samo okrznu na proputovanju, onda nemamo. I to treba da prihvatimo.
Još jednom ću ponoviti da niko od duhovnjaka, ljudi koji su na putu osvešćenju samog sebe, nije lud, niti glup. I ne, nisu moderne Mona Lize da se smeškaju na svaki pokušaj ili dokaz vladavine ega u nekom drugom. I zato je besmisleno očekivati da se neće braniti, ako za to osete potrebu. Znam da sam do sada pisala o verbalnim duelima, ali može se to i malo drugačije. Zamislite da ste u društvu duhovnjaka kome je pištolj uperen u glavu. Da li očekujete da će dočekati metak smešeći se napadaču, ili će pokušati da uradi nešto po tom pitanju? Isto je i sa egom. Naravno, ne na prvu, ali ako nastavite raditi nešto od čega se ne može odbraniti drugačije, očekujte ego. E, to bi bilo moje objašnjenje postojanja ega, u onom normalnom smislu, kao pravom smislu njegove potrebe i upotrebe u ovom našem svetu. I da, jedva čekam da se svi mi osvestimo dovoljno da živimo srcem, da niko nema potrebu da naudi drugom biću, da svako shvati početak i kraj uloge u tuđem životu, te smisao u istom, pa će i ego postati nešto što neće biti potrebno. A do tada.... živele Mona Lize sa stavom!
Ovo je prosto u ovom trenutku moralo da bude izrečeno od strane mene, koja je u jednom trenutku života, ili nekoliko godina provela u visokoj ljubavi prema svemu. Samim tim i puna tolerancije, razumevanja i predivnih osećanja. Trenutno pokušavam da se vratim tome, stoga želim da kažem da razumem i jednu i drugu stranu....
Comments
Post a Comment