Mene ispunjava analiziranje veza u smislu uzročno posledičnih obrazaca koji se protežu kroz naše živote i traženje načina da ih promenimo, ukoliko ne služe našem najvišem dobru.To nije uvek lak zadatak, niti prijatan, niti bezazlen. Ali se isplati za sve koji to žele. Tokom tog nekog mog iskustvenog istraživanja i kombinovanja svega što sam upila kroz ove godine koliko trajem, prepoznala sam niz načina na koji ljudi funkcionišu i kako se bore sa određenim stvarima. U svemu tome, nikad nisam bila sama. Uvek, ali uvek sam imala pomoć "s one strane". Kroz intuiciju, kroz znakove koje volim da čitam, a pojavljuju nam se svima na putu, kroz reči koje su upućene nekom iza mene od nepoznate osobe iz mase, kroz oblik oblaka na nebu, šum reke, položaj grane na drvetu, kroz šta bilo se može dobiti odgovor na željeno pitanje, samo ako dovoljno gledamo.
Mnogi veruju u život posle života. A ne veruju u život pre života. Nije li to malo paradoksalno? Pogotovo izbegavaju život za vreme života, ovog našeg, sadašnjeg? Drugačijeg od našeg. Ali ne bih ulazila u detalje nečijih verovanja. Mogu samo da saopštim svoje. Za mene, mora postojati neki plan. Postoji plan da odemo u prodavnicu, postoji plan da stvorimo zajednicu, postoji plan za organizaciju života u svakom pogledu, posebno kad su velike stvari u pitanju. I postoji pravo vreme za to što traje i što prestaje da traje. Po meni, sasvim je realno da mene, kao dušu u telu, niko bez nekog određenog i to vrlo specifičnog plana, nije mogao naterati da se odlučim roditi baš na ovom svetu, pod ovim uslovima, u svim okolnostima u kojima sam bila i još uvek jesam, bez ikakvog plana i smisla. Podrazumeva se da verujem da u svetu iz koga dolazimo vlada ljubav. Dakle, ako smo iz ljubavi došli u ovakav nered, kako da prepoznamo šta je auto kojem su potpuno otkazale komande, a gde se desio samo privremeni kvar? Kako da znamo da li smo uopšte u dobrom autu?
Pošto su nas godinama učili nekim lekcijama o tome kakvi treba da budemo u životu, a mi te obrasce prihvatili kao životni moto, sami smo se uvalili u ubiranje misaonih formi koje smo poprimili namerno ili slučajno. "Ljubi bližnjeg svog, kao samog sebe" recimo. Pošto nismo naučili da ljubimo sebe, jer smo najčešće živeli po obrascu "Daj i vratiće ti se!", mi upravo dobijamo najbolje što smo znali da damo, ne obraćajući pažnju na izvor davanja. Ako ne volimo sebe, sve ono što nazivamo ljubavlju prema deci, roditeljima, prijateljima, bilo kome zapravo je nepotpuna ljubav jer u samom korenu nije ispunjena, niti podmirena potreba za njom. Stoga je tražimo u očima i postupcima drugih, umesto da gledamo srcem, živimo srcem, volimo srcem. I uvek ostajemo uskraćeni za mnogo ili ono nešto malo, jer niko ne zna da voli nas na način na koji mi to očekujemo. Zato je preko potrebno da prepoznamo tu ljubav prema sebi, kao i naše potrebe, saznanja, spoznaje i nadanja. Tada, mi volimo sebe i imamo šta da damo drugima. Imamo jer smo prvo dali sebi. Samoljublje u tom nekom zdravom okviru, koji ne povređuje druge ljude je najveći problem većine sa kojom sam se srela. Kad volimo bez te ljubavi prema sebi, limitirani smo količinom ljubavi, okolnostima u kojima se nalazimo. Na kraju, bivamo frustrirani, prazni, depresivni, iscrpljeni, a neretko zaboravimo ko smo i šta smo trebali biti. Prosto se stopimo sa tuđim životima zaboravljajući sopstveni identitet. Onog momenta kad više nismo potrebni drugima, kad nemamo kome toliko da se dajemo, udaramo u zid, jer smo suočeni sa istinom da smo se na tom putu davanja potpuno izgubili. I onda... nastavljaju se isti obrasci na koje smo debelo navikli do sada- tražimo krivce u drugima, jer smo sve vreme kroz njih tražili nas. Znanje je okvir ograde od tih iluzija. To ne znači da ćemo, kad naučimo da prepoznamo ovo o čemu pričam, zauvek biti imuni na upadanje u zamke istih, jer život je škola, a mi smo večiti učenici u toj igri.
Veoma je bitno da napravimo dogovor sa samim sobom, hoćemo li tu našu igru igrati po našim pravilima, ili ćemo ići po inerciji, vođeni nečijim tuđim prođenim putevima? Smatram da smo svi univerzalni, svi posebni, različiti, veličanstveni, kad dođemo do te naše srži koja je bit našeg bića. I zato duboko verujem da je bitno podeliti sa ljudima bilo kakvu spoznaju o onome što smo prošli i gde nas je to odvelo. Neki će to prihvatiti kao putokaz, neki kao put, neki kao lako štivo za čitanje, dok će mnogi odmahnuti glavom i u startu odbaciti ideju o promeni koja dolazi iz nas samih. I sve je to u redu. Svi radimo šta treba u vreme kad treba. Iako smatram da postoje i putevi koji su otišli stramputicom, i dalje mislim da je nekad potrebno pustiti ljude da idu svojim putem, ukoliko nema naznake da oni mogu ili žele da se promene.
A da bi mi naš život obogatili onim što nam najviše pripada, tj. sobom, potrebno je da odvojimo bar dvadesetak minuta dnevno za nas. Razumljivo, postoje periodi kad ne možemo da odvojimo ni toliko. Susrećem se sa ljudima koji nemaju ni minut slobodnog vremena, jer se naveče onesveste od umora. I to je u redu. Njima, dakle, u tom periodu nije potrebno vreme za sebe, jer uče lekcije koje su im potrebne. I to je odlično, ako smo svesni. I onda nema problema. Ali najveći problem je što mi izmišljamo silne izgovore. Da, izgovore. Zašto? Zato što nismo navikli da budemo centar sopstvenog života. To bi značilo oduzeti dvadeset minuta posvećenih nekome ili nečemu. Ili bežanju od nečega ili nekoga. I opet se udara u ono što boli- našu nesvest o važnosti kvalitetnog vremena provedenih sa samim sobom, bez arogantnih primesa u tonu. To opet ne znači da smo sebični, niti egoisti, niti bilo šta loše. To znači da dajemo sebi pravo da postojimo. A to dalje znači da ćemo nastaviti da radimo isto što smo i do sada, ali ovaj put sa intenzitetom, oplemenjeni. Neće nam biti teško dignuti se iz kreveta ujutru, skuvati kafu za partnera koji nas tretira drugačije od onoga kako smo hteli, raditi kod šefa koji nas maltretira, davati se bez adekvatne povratne informacije. Naprotiv, u većini slučajeva, ta ljubav prema nama samima nas oplemenjuje.
Zašto pričam o svemu ovome? Zato što smo ovde da bi osvestili sebe i pomogli drugima da urade isto, te da uživamo maksimalno u sopstvenom životu, jer ako mi ne uživamo u nama, ne može niko! Ako vi ne možete provesti sa samim sobom dvadeset minuta dnevno i uživati u sopstvenom biću, ne može niko! U tom slučaju, kako vi bežite od sebe u slušanje muzike, gledanje televizije, komunikaciju sa drugima, ili rad da bi se zabavili, tako će svi da vas ignorišu jer to je ono što vi jeste- neko kome on sam ne treba, te ne treba nikome. Ponekad se načini osvešćivanja pojedinaca čine ludima, neobičnima, ekstremnim, ali nikad bez razloga. To sigurno. Ljudi koji prođu određena iskustva, itekako imaju šta da pruže onima koji se pripremaju da krenu njihovim putem, ili su prošli slično. I stoga pozivam ljude da dele svoja iskustva, jer dok ćutite, vi ste usamljeni u svojim mislima o iskustvima, traženju nekog smisla u istima. Neki uspeju svoja iskustva pretvoriti u smisao, ali mnogi ne. Zato pozivam svakoga ko može, ko ima šta da kaže, nek istupi, ispriča svoju priču, osvetli nečije srce i pruži nadu, ruku podrške, pomoć i izlaz iz te situacije, ako je ikako moguće. Šta je iskustvo, ako se ne deli? Da nisu podelili svoja otkrića sa nama, mi danas ne bi imali struju, vodu, zidane kuće, internet, ni mogućnost da uradimo nešto dobro mnogim ljudima koje ne moramo da poznajemo lično. Koliko puta se divimo ljudima koji su istupili za druge? Često se to dešava tako da niko ne sazna, sem učesnika. Koliko puta vam se srce stegne kad vidite da je neko tamo pružio ruku davljeniku, zagrlio i utešio tužnog, nahranio gladnog...? To možete i vi! I vaša iskustva su nekome dar s Neba, hrana za dušu o kojoj se mole. Pomozite drugima da otkriju lepotu bitisanja u sopstvenoj koži. Kako izgleda biti vredan, poštovan, siguran. Makar samo jednoj osobi na celom svetu- samom sebi. Dajte od sebe malo, da bi nekom pružili mnogo. Život ima mnogo veći smisao kad znate da vas neko razume, da nekome možete da pomognete samim tim što postojite i što ste prošli putem kojim jeste. Shvatate li koliko ste bitni? Koliko je vaš put smislen? Shvatate li da ništa nije uzalud? To je vaša posebnost, dok ne otkrijete još slojeva koji se kriju iza toga.
Kad odvojite vreme za sebe, vi vašoj duši dajete mir, vreme da sabere sve što je bilo, analizira, odbaci nebitno i samu istinu prezenutuje u svom najjačem svetlu. Kad odvojite vreme za sebe, dajete sami sebi mogućnost da se pogledate u ogledalo i shvatite koliko ste moćni. Kad odvojite
vreme za sebe, otpuštate sve ono što ne treba da bude u vašoj svesti više i dajete prostora za neke nove, bolje momente. Dopustite sebi da budete ono što jeste, da uživate u tome što jeste i podelite sa drugima svoju jedinstvenost. Put do toga nije uvek lak, nije uvek odmah prijatno provesti vreme sa sobom u miru, ali kad to doživite, budite sigurni da ste čvrsto stojite na prvoj stepenici ka otvaranju potpuno novih vrata u svom životu koja raznorazna čuda mogu dovesti u vaš život. Ovo je priča za one koji još nisu probali. Za one koji nikad nisu osetili potpunu ispunjenost, niti zadovoljstvo u samom svom postojanju. Za one koji misle da su usamljeni, a nikad nisu bili, samo nisu znali da nisu. Za sve one koji su voljni da probaju.
Mnogi veruju u život posle života. A ne veruju u život pre života. Nije li to malo paradoksalno? Pogotovo izbegavaju život za vreme života, ovog našeg, sadašnjeg? Drugačijeg od našeg. Ali ne bih ulazila u detalje nečijih verovanja. Mogu samo da saopštim svoje. Za mene, mora postojati neki plan. Postoji plan da odemo u prodavnicu, postoji plan da stvorimo zajednicu, postoji plan za organizaciju života u svakom pogledu, posebno kad su velike stvari u pitanju. I postoji pravo vreme za to što traje i što prestaje da traje. Po meni, sasvim je realno da mene, kao dušu u telu, niko bez nekog određenog i to vrlo specifičnog plana, nije mogao naterati da se odlučim roditi baš na ovom svetu, pod ovim uslovima, u svim okolnostima u kojima sam bila i još uvek jesam, bez ikakvog plana i smisla. Podrazumeva se da verujem da u svetu iz koga dolazimo vlada ljubav. Dakle, ako smo iz ljubavi došli u ovakav nered, kako da prepoznamo šta je auto kojem su potpuno otkazale komande, a gde se desio samo privremeni kvar? Kako da znamo da li smo uopšte u dobrom autu?
Pošto su nas godinama učili nekim lekcijama o tome kakvi treba da budemo u životu, a mi te obrasce prihvatili kao životni moto, sami smo se uvalili u ubiranje misaonih formi koje smo poprimili namerno ili slučajno. "Ljubi bližnjeg svog, kao samog sebe" recimo. Pošto nismo naučili da ljubimo sebe, jer smo najčešće živeli po obrascu "Daj i vratiće ti se!", mi upravo dobijamo najbolje što smo znali da damo, ne obraćajući pažnju na izvor davanja. Ako ne volimo sebe, sve ono što nazivamo ljubavlju prema deci, roditeljima, prijateljima, bilo kome zapravo je nepotpuna ljubav jer u samom korenu nije ispunjena, niti podmirena potreba za njom. Stoga je tražimo u očima i postupcima drugih, umesto da gledamo srcem, živimo srcem, volimo srcem. I uvek ostajemo uskraćeni za mnogo ili ono nešto malo, jer niko ne zna da voli nas na način na koji mi to očekujemo. Zato je preko potrebno da prepoznamo tu ljubav prema sebi, kao i naše potrebe, saznanja, spoznaje i nadanja. Tada, mi volimo sebe i imamo šta da damo drugima. Imamo jer smo prvo dali sebi. Samoljublje u tom nekom zdravom okviru, koji ne povređuje druge ljude je najveći problem većine sa kojom sam se srela. Kad volimo bez te ljubavi prema sebi, limitirani smo količinom ljubavi, okolnostima u kojima se nalazimo. Na kraju, bivamo frustrirani, prazni, depresivni, iscrpljeni, a neretko zaboravimo ko smo i šta smo trebali biti. Prosto se stopimo sa tuđim životima zaboravljajući sopstveni identitet. Onog momenta kad više nismo potrebni drugima, kad nemamo kome toliko da se dajemo, udaramo u zid, jer smo suočeni sa istinom da smo se na tom putu davanja potpuno izgubili. I onda... nastavljaju se isti obrasci na koje smo debelo navikli do sada- tražimo krivce u drugima, jer smo sve vreme kroz njih tražili nas. Znanje je okvir ograde od tih iluzija. To ne znači da ćemo, kad naučimo da prepoznamo ovo o čemu pričam, zauvek biti imuni na upadanje u zamke istih, jer život je škola, a mi smo večiti učenici u toj igri.
Veoma je bitno da napravimo dogovor sa samim sobom, hoćemo li tu našu igru igrati po našim pravilima, ili ćemo ići po inerciji, vođeni nečijim tuđim prođenim putevima? Smatram da smo svi univerzalni, svi posebni, različiti, veličanstveni, kad dođemo do te naše srži koja je bit našeg bića. I zato duboko verujem da je bitno podeliti sa ljudima bilo kakvu spoznaju o onome što smo prošli i gde nas je to odvelo. Neki će to prihvatiti kao putokaz, neki kao put, neki kao lako štivo za čitanje, dok će mnogi odmahnuti glavom i u startu odbaciti ideju o promeni koja dolazi iz nas samih. I sve je to u redu. Svi radimo šta treba u vreme kad treba. Iako smatram da postoje i putevi koji su otišli stramputicom, i dalje mislim da je nekad potrebno pustiti ljude da idu svojim putem, ukoliko nema naznake da oni mogu ili žele da se promene.
A da bi mi naš život obogatili onim što nam najviše pripada, tj. sobom, potrebno je da odvojimo bar dvadesetak minuta dnevno za nas. Razumljivo, postoje periodi kad ne možemo da odvojimo ni toliko. Susrećem se sa ljudima koji nemaju ni minut slobodnog vremena, jer se naveče onesveste od umora. I to je u redu. Njima, dakle, u tom periodu nije potrebno vreme za sebe, jer uče lekcije koje su im potrebne. I to je odlično, ako smo svesni. I onda nema problema. Ali najveći problem je što mi izmišljamo silne izgovore. Da, izgovore. Zašto? Zato što nismo navikli da budemo centar sopstvenog života. To bi značilo oduzeti dvadeset minuta posvećenih nekome ili nečemu. Ili bežanju od nečega ili nekoga. I opet se udara u ono što boli- našu nesvest o važnosti kvalitetnog vremena provedenih sa samim sobom, bez arogantnih primesa u tonu. To opet ne znači da smo sebični, niti egoisti, niti bilo šta loše. To znači da dajemo sebi pravo da postojimo. A to dalje znači da ćemo nastaviti da radimo isto što smo i do sada, ali ovaj put sa intenzitetom, oplemenjeni. Neće nam biti teško dignuti se iz kreveta ujutru, skuvati kafu za partnera koji nas tretira drugačije od onoga kako smo hteli, raditi kod šefa koji nas maltretira, davati se bez adekvatne povratne informacije. Naprotiv, u većini slučajeva, ta ljubav prema nama samima nas oplemenjuje.
Zašto pričam o svemu ovome? Zato što smo ovde da bi osvestili sebe i pomogli drugima da urade isto, te da uživamo maksimalno u sopstvenom životu, jer ako mi ne uživamo u nama, ne može niko! Ako vi ne možete provesti sa samim sobom dvadeset minuta dnevno i uživati u sopstvenom biću, ne može niko! U tom slučaju, kako vi bežite od sebe u slušanje muzike, gledanje televizije, komunikaciju sa drugima, ili rad da bi se zabavili, tako će svi da vas ignorišu jer to je ono što vi jeste- neko kome on sam ne treba, te ne treba nikome. Ponekad se načini osvešćivanja pojedinaca čine ludima, neobičnima, ekstremnim, ali nikad bez razloga. To sigurno. Ljudi koji prođu određena iskustva, itekako imaju šta da pruže onima koji se pripremaju da krenu njihovim putem, ili su prošli slično. I stoga pozivam ljude da dele svoja iskustva, jer dok ćutite, vi ste usamljeni u svojim mislima o iskustvima, traženju nekog smisla u istima. Neki uspeju svoja iskustva pretvoriti u smisao, ali mnogi ne. Zato pozivam svakoga ko može, ko ima šta da kaže, nek istupi, ispriča svoju priču, osvetli nečije srce i pruži nadu, ruku podrške, pomoć i izlaz iz te situacije, ako je ikako moguće. Šta je iskustvo, ako se ne deli? Da nisu podelili svoja otkrića sa nama, mi danas ne bi imali struju, vodu, zidane kuće, internet, ni mogućnost da uradimo nešto dobro mnogim ljudima koje ne moramo da poznajemo lično. Koliko puta se divimo ljudima koji su istupili za druge? Često se to dešava tako da niko ne sazna, sem učesnika. Koliko puta vam se srce stegne kad vidite da je neko tamo pružio ruku davljeniku, zagrlio i utešio tužnog, nahranio gladnog...? To možete i vi! I vaša iskustva su nekome dar s Neba, hrana za dušu o kojoj se mole. Pomozite drugima da otkriju lepotu bitisanja u sopstvenoj koži. Kako izgleda biti vredan, poštovan, siguran. Makar samo jednoj osobi na celom svetu- samom sebi. Dajte od sebe malo, da bi nekom pružili mnogo. Život ima mnogo veći smisao kad znate da vas neko razume, da nekome možete da pomognete samim tim što postojite i što ste prošli putem kojim jeste. Shvatate li koliko ste bitni? Koliko je vaš put smislen? Shvatate li da ništa nije uzalud? To je vaša posebnost, dok ne otkrijete još slojeva koji se kriju iza toga.
Kad odvojite vreme za sebe, vi vašoj duši dajete mir, vreme da sabere sve što je bilo, analizira, odbaci nebitno i samu istinu prezenutuje u svom najjačem svetlu. Kad odvojite vreme za sebe, dajete sami sebi mogućnost da se pogledate u ogledalo i shvatite koliko ste moćni. Kad odvojite
vreme za sebe, otpuštate sve ono što ne treba da bude u vašoj svesti više i dajete prostora za neke nove, bolje momente. Dopustite sebi da budete ono što jeste, da uživate u tome što jeste i podelite sa drugima svoju jedinstvenost. Put do toga nije uvek lak, nije uvek odmah prijatno provesti vreme sa sobom u miru, ali kad to doživite, budite sigurni da ste čvrsto stojite na prvoj stepenici ka otvaranju potpuno novih vrata u svom životu koja raznorazna čuda mogu dovesti u vaš život. Ovo je priča za one koji još nisu probali. Za one koji nikad nisu osetili potpunu ispunjenost, niti zadovoljstvo u samom svom postojanju. Za one koji misle da su usamljeni, a nikad nisu bili, samo nisu znali da nisu. Za sve one koji su voljni da probaju.
Comments
Post a Comment