Kao neko ko je uspeo da dotakne neke dubine sopstva, te se vratio u površnost života, dok mu duša neumitno traži povratak na staro, iskustveno tvrdim da ne postoji ništa jače ni lepše od niti protkanim sa Suštinom. Ni jedna emocija, niti osoba, niti situacija nije dovoljno plemenita ako nije protkana finim, tananim osećajem jedinstva i ljubavi sa svim što jeste. Iako sam svesna da nisam došla do onoga što želim, potpunog spajanja, integracije sopstvene duše, kao polaznu osnovu za dalje postojanje, onaj deo atmosfere koji sam iskusila, neprocenljivo je blago i putokaz za sve što željno iščekujem da se nastavi.
Proživela sam rođenje četiri deteta, i potpunu radost i ljubav u tim periodima. Onako, kako samo majka može da voli. Ili čista duša, veliko srce. Proživela sam toliko toga, više ružnog, realno, nego lepog, ali uzvišenog. Onih momenata kad znaš da se raduješ i najmanjoj pobedi lepote nad tminom. Svačeg je bilo, uspona i padova, ali ni jedna emocija nije bila ni približna onoj kad se spojiš sa onim što jesi i duboko ploviš u svim aspektima koje ti trenutno postojanje dozvoljava. Znam da zalazim u priču za koju su reči premale da dočaraju to o čemu želim da pišem, ali daću sve od sebe, što zbog vas, da bolje razumete. .Što zbog sebe, da se brže vratim zovu moje duše.
U ovom delu želim da verujem da svi koji dođu na to mesto o kom pričam, imaju sposobnost da svoja ega ostave po strani, da bi mogli iskusiti lepotu življenja u slobodi. Moje ubeđenje, ipak sada ostavljam po strani, te želim da prenesem ono što sam doživela. Period u kome se sve to dešavalo mogu da opišem kao neku negostoljubivu, nepristupačnu prašumu. Na svakom koraku, ma i samim stajanjem u istoj, izloženi ste svim mogućim opasnostima koje se nalaze u njoj. I svesni ste toga, ali vam nije bitno. Nije vam bitno jer tražite oslonac za koga znate da je apsolutno po vašoj meri, prvi put u životu. Zato ga tako očajnički tražite. Ovaj put, odlučni ste da ga nađete. Tražićete dok god se to i ne desi. Po navici, pokušavate na sve poznate načine, ali shvatate da ste tim putevima već prošli i da tu nema odgovora za vaše molitve. Ubrzo, dolazite do spoznaje da ste tokom života prošli istu tu prašumu uzduž i popreko i da su vam poznate sve njene opasnosti i da ste upravo ceo život već proveli spasavajući glavu od istih, stoga ste sve vreme na pogrešnom putu, a drugog nema. I onda odlučujete da je mesto na kome stojite baš pravo mesto gde treba da budete, bez obzira na sve. Sva ta ekstremno ili manje ekstremno otrovna stvorenja, opasna stvorenja su tu, svejedno. To je i njihova zajednica, životni prostor koji delimo ma koliko se otimali od istih, stoga je jedino preostalo da sama sebi dam ono što mi treba. Ne tražim više pogodnije mesto gde ću spustiti svoju cenjenu zadnjicu, jer tolike godine provedoh u traženju da više ne znam ni kako izgleda ono što tražim, stoga sedam baš tu gde jesam. Ne postoji bolje mesto od toga. Umesto da se vrtim ukrug i okrećem tristašesdeset stepeni oko sebe, očekujući napad bilo koga, odlučujem da samo budem prisutna. Svesna svega oko sebe, ali da ne reagujem. Svakako sam već zadobila ugrize, ubode, rane od mnogih iz okruženja. Ništa novo. Ništa s čim ne mogu da se izborim kasnije. Stoga sam prisutna sada, u tom momentu. I baš ta prisutnost je jedina bitna. Samo to. Svesna okruženja, postojim.
Tada se dešava velika transformacija. Osetim da smo svi jedno. Da i u meni postoji otrov najotrovnije zmije koja me gleda obešena na obližnju lijanu, vrebajući momenat kad će me zaskočiti. Pošto imam otrov u sebi, on deluje i kao protivotrov, stoga mi ona ni do sad nije mogla ništa i odjednom, nije toliko opasna po moje postojanje. Ta spoznaja je dovela do toga da ona prosto ode iz mog vidokruga. Zatim škorpion sa dignutim repom, spremnim za delovanje. A za njim i sve ostale poznate i nepoznate kreature mog života. I dalje znam da su tu, samo su izgubile moć. Ili sam ja postala protiv teža. Nestao je strah. Nestala nelagodnost. Postali smo simbioza. Tu smo, niko nikog ne dira. I ne smeta. To je dovelo do dublje spoznaje. Sve što tu postoji, sve što vidim, ne vidim, osetim, ne osetim, znam i ne znam, sve je živo. I sve je uvek prisutno. Samo to. Pošto sam u prašumi, spoznajem njenu drugu stranu. Svu lepotu bivanja u okruženju onoga što jeste Ljubav. Drveće, biljke, životinje, sva bića koja tu postoje su u jednom harmoničnom balonu koji je prosto to što jeste. Odiše mirom, odiše bogatstvom, harmonijom, obiljem u svakom mogućem obliku, plemenitošću... Onda postajem svesna veličine iste, zatim i jačine, moći. Ne iz ega, već iz Istine. Spoznaje. Jedinstva. Sve što je gore je i dole, a sve što je unutra je napolju. Moje unutra je postalo ono spolja. Ja sam postala prožimajuća energija koja je sve u istom momentu, dok sam u isto vreme i individua koja jesam.
Taj osećaj pripadnosti, znajući da sam uvek na pravom mestu u pravo vreme, da uvek imam kome da se obratim, da nikad nisam sama, da je ono što vidim delić onoga što jeste, da emocije koje imam nisu sto posto odgovorne za ono što je oko mene. Na moju realnost utiču i energije drugih, ne samo moja. Moja je dominantna, ali ne mogu da zanemarim uticaje okoline. Onaj osećaj da si nadomak nečega toliko većeg od onoga što si do malopre znao, a opet je isto kao povratak kući. Neopisivo, zapravo. Isto tako i veličanstveno. Plemenito. Taj osećaj ko dostigne zna, da će ga malo koja duša na ovom svetu razumeti, prepoznati, ispratiti. A ja ne mogu bez tog dela sebe. Jer sve ostalo je nepotpuno, nedovoljno dobro, ne priliči mi više. Probala sam. Znam.
Dolazila sam u situaciju gde drugi krenu tim putem, zapnu, posrnu, padnu, pa krive sebe što nisu išli dalje odmah, već se vratili korak- dva unazad. Razumem koliko je teško dostići ovo o čemu pričam. Isto tako razumem koliko je teško ostati tamo konstatno. Osećaj koji tamo postoji je kao Raj u ovom životu. S tim da za mene Raj predstavlja obilje u svakoj spoznaji sebe i svega oko sebe. Moć da osetiš bezuslovnu ljubav u pravom smislu reči prema sebi i svemu oko sebe, bez obzira koliko bilo nakaradno to što gledaš. Ti spoznaješ neku dublju istinu o svemu. Ne, ne živiš u iluziji, vidiš ono što jeste. Vidiš i lošu nameru pojedinaca, loše postupke istih, posledice koje nikad nisu zanemarljive. Vidiš sve, i vidiš kompleksnost svega. Uzrok i posledicu, put, razrešenje, spoznaju. Stoga ništa više ne pada tako teško kao što je do tad. Ništa se ne dešava bez te plemenitosti o kojoj pričam. Nije lako, zaista nije. Posebno kad ste mnogo unapred svesni onoga što sledi, a vreme je kao neumoljivi faktor velika prepreka na tom putu. Dolazite u situaciju da ste nestrpljivi kad su lepe stvari u pitanju, i vrlo napeti kad su suprotne. Mnogo pre vremena. Nije lako, kao što rekoh, ali je plemenito. Izuzetno. I neopisivo. I više nije bitno da li ste u prašumi, ili bilo kakvom neprijateljskom okruženju, bitan je samo taj osećaj jedinstva, ljubavi, harmonije, snage, razumevanja i svega što vi jeste.
Negde, u dubini mog bića, smatram da bi svi mogli doći do tog dela sebe, kad nije bitno da li ste u sred neprijateljskog okruženja ili ste u sopstvenoj zoni komfora. Tamo se nalazi vaša najveća podrška, onaj ko vas uvek razume, ko vas nikad ne osuđuje, ko je uvek na vašoj strani, a opet, zbog razumevanja svega oko sebe, ne dozvoljava da povređujete druge. Sem u samoodbrani. Kad bar većina ostvari i osvesti svoju plemenitost, Raj na zemlji će biti nešto što nije puka misao, niti želja pojedinaca, već realnost poznata svima. Poznata, jer je ona već sad u dubini našeg bića.
Proživela sam rođenje četiri deteta, i potpunu radost i ljubav u tim periodima. Onako, kako samo majka može da voli. Ili čista duša, veliko srce. Proživela sam toliko toga, više ružnog, realno, nego lepog, ali uzvišenog. Onih momenata kad znaš da se raduješ i najmanjoj pobedi lepote nad tminom. Svačeg je bilo, uspona i padova, ali ni jedna emocija nije bila ni približna onoj kad se spojiš sa onim što jesi i duboko ploviš u svim aspektima koje ti trenutno postojanje dozvoljava. Znam da zalazim u priču za koju su reči premale da dočaraju to o čemu želim da pišem, ali daću sve od sebe, što zbog vas, da bolje razumete. .Što zbog sebe, da se brže vratim zovu moje duše.
U ovom delu želim da verujem da svi koji dođu na to mesto o kom pričam, imaju sposobnost da svoja ega ostave po strani, da bi mogli iskusiti lepotu življenja u slobodi. Moje ubeđenje, ipak sada ostavljam po strani, te želim da prenesem ono što sam doživela. Period u kome se sve to dešavalo mogu da opišem kao neku negostoljubivu, nepristupačnu prašumu. Na svakom koraku, ma i samim stajanjem u istoj, izloženi ste svim mogućim opasnostima koje se nalaze u njoj. I svesni ste toga, ali vam nije bitno. Nije vam bitno jer tražite oslonac za koga znate da je apsolutno po vašoj meri, prvi put u životu. Zato ga tako očajnički tražite. Ovaj put, odlučni ste da ga nađete. Tražićete dok god se to i ne desi. Po navici, pokušavate na sve poznate načine, ali shvatate da ste tim putevima već prošli i da tu nema odgovora za vaše molitve. Ubrzo, dolazite do spoznaje da ste tokom života prošli istu tu prašumu uzduž i popreko i da su vam poznate sve njene opasnosti i da ste upravo ceo život već proveli spasavajući glavu od istih, stoga ste sve vreme na pogrešnom putu, a drugog nema. I onda odlučujete da je mesto na kome stojite baš pravo mesto gde treba da budete, bez obzira na sve. Sva ta ekstremno ili manje ekstremno otrovna stvorenja, opasna stvorenja su tu, svejedno. To je i njihova zajednica, životni prostor koji delimo ma koliko se otimali od istih, stoga je jedino preostalo da sama sebi dam ono što mi treba. Ne tražim više pogodnije mesto gde ću spustiti svoju cenjenu zadnjicu, jer tolike godine provedoh u traženju da više ne znam ni kako izgleda ono što tražim, stoga sedam baš tu gde jesam. Ne postoji bolje mesto od toga. Umesto da se vrtim ukrug i okrećem tristašesdeset stepeni oko sebe, očekujući napad bilo koga, odlučujem da samo budem prisutna. Svesna svega oko sebe, ali da ne reagujem. Svakako sam već zadobila ugrize, ubode, rane od mnogih iz okruženja. Ništa novo. Ništa s čim ne mogu da se izborim kasnije. Stoga sam prisutna sada, u tom momentu. I baš ta prisutnost je jedina bitna. Samo to. Svesna okruženja, postojim.
Tada se dešava velika transformacija. Osetim da smo svi jedno. Da i u meni postoji otrov najotrovnije zmije koja me gleda obešena na obližnju lijanu, vrebajući momenat kad će me zaskočiti. Pošto imam otrov u sebi, on deluje i kao protivotrov, stoga mi ona ni do sad nije mogla ništa i odjednom, nije toliko opasna po moje postojanje. Ta spoznaja je dovela do toga da ona prosto ode iz mog vidokruga. Zatim škorpion sa dignutim repom, spremnim za delovanje. A za njim i sve ostale poznate i nepoznate kreature mog života. I dalje znam da su tu, samo su izgubile moć. Ili sam ja postala protiv teža. Nestao je strah. Nestala nelagodnost. Postali smo simbioza. Tu smo, niko nikog ne dira. I ne smeta. To je dovelo do dublje spoznaje. Sve što tu postoji, sve što vidim, ne vidim, osetim, ne osetim, znam i ne znam, sve je živo. I sve je uvek prisutno. Samo to. Pošto sam u prašumi, spoznajem njenu drugu stranu. Svu lepotu bivanja u okruženju onoga što jeste Ljubav. Drveće, biljke, životinje, sva bića koja tu postoje su u jednom harmoničnom balonu koji je prosto to što jeste. Odiše mirom, odiše bogatstvom, harmonijom, obiljem u svakom mogućem obliku, plemenitošću... Onda postajem svesna veličine iste, zatim i jačine, moći. Ne iz ega, već iz Istine. Spoznaje. Jedinstva. Sve što je gore je i dole, a sve što je unutra je napolju. Moje unutra je postalo ono spolja. Ja sam postala prožimajuća energija koja je sve u istom momentu, dok sam u isto vreme i individua koja jesam.
Taj osećaj pripadnosti, znajući da sam uvek na pravom mestu u pravo vreme, da uvek imam kome da se obratim, da nikad nisam sama, da je ono što vidim delić onoga što jeste, da emocije koje imam nisu sto posto odgovorne za ono što je oko mene. Na moju realnost utiču i energije drugih, ne samo moja. Moja je dominantna, ali ne mogu da zanemarim uticaje okoline. Onaj osećaj da si nadomak nečega toliko većeg od onoga što si do malopre znao, a opet je isto kao povratak kući. Neopisivo, zapravo. Isto tako i veličanstveno. Plemenito. Taj osećaj ko dostigne zna, da će ga malo koja duša na ovom svetu razumeti, prepoznati, ispratiti. A ja ne mogu bez tog dela sebe. Jer sve ostalo je nepotpuno, nedovoljno dobro, ne priliči mi više. Probala sam. Znam.
Dolazila sam u situaciju gde drugi krenu tim putem, zapnu, posrnu, padnu, pa krive sebe što nisu išli dalje odmah, već se vratili korak- dva unazad. Razumem koliko je teško dostići ovo o čemu pričam. Isto tako razumem koliko je teško ostati tamo konstatno. Osećaj koji tamo postoji je kao Raj u ovom životu. S tim da za mene Raj predstavlja obilje u svakoj spoznaji sebe i svega oko sebe. Moć da osetiš bezuslovnu ljubav u pravom smislu reči prema sebi i svemu oko sebe, bez obzira koliko bilo nakaradno to što gledaš. Ti spoznaješ neku dublju istinu o svemu. Ne, ne živiš u iluziji, vidiš ono što jeste. Vidiš i lošu nameru pojedinaca, loše postupke istih, posledice koje nikad nisu zanemarljive. Vidiš sve, i vidiš kompleksnost svega. Uzrok i posledicu, put, razrešenje, spoznaju. Stoga ništa više ne pada tako teško kao što je do tad. Ništa se ne dešava bez te plemenitosti o kojoj pričam. Nije lako, zaista nije. Posebno kad ste mnogo unapred svesni onoga što sledi, a vreme je kao neumoljivi faktor velika prepreka na tom putu. Dolazite u situaciju da ste nestrpljivi kad su lepe stvari u pitanju, i vrlo napeti kad su suprotne. Mnogo pre vremena. Nije lako, kao što rekoh, ali je plemenito. Izuzetno. I neopisivo. I više nije bitno da li ste u prašumi, ili bilo kakvom neprijateljskom okruženju, bitan je samo taj osećaj jedinstva, ljubavi, harmonije, snage, razumevanja i svega što vi jeste.
Negde, u dubini mog bića, smatram da bi svi mogli doći do tog dela sebe, kad nije bitno da li ste u sred neprijateljskog okruženja ili ste u sopstvenoj zoni komfora. Tamo se nalazi vaša najveća podrška, onaj ko vas uvek razume, ko vas nikad ne osuđuje, ko je uvek na vašoj strani, a opet, zbog razumevanja svega oko sebe, ne dozvoljava da povređujete druge. Sem u samoodbrani. Kad bar većina ostvari i osvesti svoju plemenitost, Raj na zemlji će biti nešto što nije puka misao, niti želja pojedinaca, već realnost poznata svima. Poznata, jer je ona već sad u dubini našeg bića.
Comments
Post a Comment