Razmišljam o ovim novim učenjima kojima nas obasipaju sa svih strana. Svi smo savršeni baš kakvi jesmo. Svi smo u pravo vreme na pravom mestu, duhovni nivoi, rast, rad na sebi i slično. I slažem se da sve to jeste tako. Ne smeta mi što svako ima svoju interpretaciju učenja. Ali mi pomalo smeta plitkoća svega toga. Da, istina je da smo svi savršeni. Ali, kad zavirimo duboko u sebe, otresemo sa svog bića sve ono što smo nakupili kroz život kao štitove koje smo upotrebljavali u određenim situacijama, pa zaboravili da ih skinemo sa sebe, kad smo iz istih izašli. Apsolutno smo savršeni onog momenta kad ne moramo da se ubeđujemo bilo kakvim afirmacijama, mantrama, molitvama, meditacijama ili bilo kojim drugim sredstvima da to jesmo. Savršeni smo onda kad smo prihvatili sebe sa svim vrlinama i manama, pa kroz prizmu ljubavi očistili sve ono što smo bili, spoznali svoje istinsko biće i stopili se sa njim. Tad možemo pričati o tom savršenstvu o kome se toliko priča.
A do tad, skrivamo se iza egoističnih slika o svemu što jeste, lepimo si etikete o nekim visokim duhovnim standardima, dok iza svega smatramo da imamo pravo da kritikujemo ljude koje poznajemo ili ne. Smatramo da znamo sve, iako smo tek zagrebali po površini potrage za svojim istinskim prepoznavanjem. Tražimo drugde ono što nam fali, ne sluteći da smo se prepoznali u tome zato što je naša duša prepoznala nas. Pričamo o jednoti svega što jeste, a smatramo da smo iznad svih. Komentarišemo, razmišljamo i radimo sve što možemo da sačuvamo taj tako iluzorni integritet naše ličnosti, koja je kap u moru. Sve radimo da bi bili istaknuti, viđeni, podržani, ne videvši pri tom, da tražimo potvrde od drugih, zato što sami nismo sigurni u sopstvene misli. To je efekat čopora. Tad smo jači. Kad se udružimo sa istomišljenicima.
Znate li da nas je sve život vodio ka tome? Znate li da smo svi prošli iskustva koja su nas vodila kroz strah od sopstvenog razotkrivanja? Daću vam primer. Kad sam imala četiri godine, prvi put je trebalo da izađem napolje da se igram sa drugarima u suknjici. Ja, rođena sa deformitetom desne noge, treba da pokažem svetu da nisam savršena! Desilo se to da, čim sam izašla iz kapije i počela da trčim ka drugoj strani ulice, razrderala butinu na onaj kočić kojim je komšija ogradio svoj travnjak ispred kuće. To je jedina povreda koju imam, a koju su morali šiti. To je, zapravo, bio krik straha od razotkrivanja. Iako tako mala, svest i podsvest su uvek u dosluhu sa dušom, imala sam emotivne simptome koji su me uputili ka zoni komfora. U pantalone koje sam nosila, zapravo nosim najčešće i dan- danas. To je, opet druga priča. Svi smo imali traume kad smo kretali da se pokazujemo svetu onakvi kakvi zaista jesmo. Mnogo godina kasnije, kad sam otkrila ljubav prema sebi, ili bar deo nje, kad sam spoznala deo svoga bića i odbila da živim manju istinu, nisam imala nikoga ko je bio voljan toliko da radi na sebi, da se pomiri sa samim sobom i da živi slobodan od toliko toga što smo sami sebi nametnuli.
Smatram da smo mi, ljudi, mnogo više od klanova, mnogo više od čopora. mnogo više od niskih vrednosti kojih se hvatamo, ne bi li nam bilo lakše. Smatram da svaki čovek, umesto toga, treba da odvoji vreme za sebe, shvati zašto je tu gde jeste, na ovoj divnoj planeti, zašto u okruženju u kome jeste, zašto u situaciji u kojoj jeste i pomiri se sa tim. Tako je pomogao sebi. Zatim zavoli sebe, kao jedini oblik življenja. S tim da razgraničim ovde da ljubav prema sebi ne znači egoizam prema drugima. Niti ima veze sa tom vrstom ljubavi. Mnogi je već žive, tako da imamo primere oko nas. Kad volimo sebe, kao unikatna bića, stvorena sa razlogom, otkrijemo te razloge i delimo ih sa drugima. Jer jedna od velikih stvari je deliti. Deliti svoja iskustva, ne samo davati materijalnu pomoć ukoliko smo u mogućnosti. Iskustva su nešto što nas uči da se izborimo sa nečim, sa čim smo se godinama hvatali u koštac, a nismo uspeli naći rešenje. Možda komšija jeste, al kako da znamo, ako mu ne kažemo šta nas muči, a on ćuti da zna odgovor? Iskustva u lečenju, življenju, oblačenju, razmišljanju, spoznaji, bilo kojim putem da smo prošli je dragocena pomoć svima. Ako uspemo pomoći drugima samo izlažući ono što jesmo, bez zadrške, uradili smo mnogo. I jedna dirnuta duša je veće nego desetine sputanih našim "dobrim namerama".
I dalje razmišljam o tome koliko nam je važnije šta je neko drugi rekao, uradio, pomislio, kako živi, od toga koliko ćemo raditi na sebi, da bi napravili napor ka opštem boljitku. I razumem ljude koji žive u navikama. Nisu to ništa drugo, do navike. Kroz poslove kojim se bavim, komuniciram sa ljudima i fasciniraju me strahovi kojima smo okovani. Svi. Još više me fasciniraju strahovi od izlaska iz istih. Razumem zbunjenost, trenutno stanje zadrške, hvatanja daha pre nego napravimo sledeći korak. Razumem i da nekom treba više vremena da se pokrene. Ali, ako smo svesni da smo na mestu koje ne želimo, u situaciji koja nam ne prija, u okruženju koje nas ne razume, u životu koji nam ne prija, zašto ne uradimo nešto što možemo za sebe, umesto da se okrećemo sebi sličnima i stvaramo klanove koji nas podržavaju, a zapravo nas drže na mestu?
Ja jesam ono što jesam. Ne bojim se biti to što jesam. Ne bojim se reći da to jesam. Ne krijem se. Ne branim se lažnim osmesima i srculencima. Ne krijem se lažnim gostoprimstvom. Mi jesmo jedno. Isto tako imamo moć izbora. Biti sa ljudima sličnim sebi. Ja nemam problem da kažem nekome da živi u iluziji da je na nekom mestu na kome nije. Često se ljudi sami sebi nasmeju kad im to i kažem. I to je potvrda prepoznavanja. Da bih znala na kom sam nivou, trebala bih biti svesna kompletne strukture i hijerarhije koja postoji, da bih mogla da analizom dođem do zaključka koji nivoi gde pripadaju, pa sebe svrstam u neki. A ko je od nas sposoban da vidi tu sliku? Zato sebe volim okarakterisati kao nekog ko je na putu spoznaje. Dokle sam stigla? Do ovde. Sada. Da li sam zadovoljna? Jesam. Može li bolje? Uvek. - E jednog dana, kad bude sve potaman, znaću da sam stigla tamo gde sam naumila. A vi?
A do tad, skrivamo se iza egoističnih slika o svemu što jeste, lepimo si etikete o nekim visokim duhovnim standardima, dok iza svega smatramo da imamo pravo da kritikujemo ljude koje poznajemo ili ne. Smatramo da znamo sve, iako smo tek zagrebali po površini potrage za svojim istinskim prepoznavanjem. Tražimo drugde ono što nam fali, ne sluteći da smo se prepoznali u tome zato što je naša duša prepoznala nas. Pričamo o jednoti svega što jeste, a smatramo da smo iznad svih. Komentarišemo, razmišljamo i radimo sve što možemo da sačuvamo taj tako iluzorni integritet naše ličnosti, koja je kap u moru. Sve radimo da bi bili istaknuti, viđeni, podržani, ne videvši pri tom, da tražimo potvrde od drugih, zato što sami nismo sigurni u sopstvene misli. To je efekat čopora. Tad smo jači. Kad se udružimo sa istomišljenicima.
Znate li da nas je sve život vodio ka tome? Znate li da smo svi prošli iskustva koja su nas vodila kroz strah od sopstvenog razotkrivanja? Daću vam primer. Kad sam imala četiri godine, prvi put je trebalo da izađem napolje da se igram sa drugarima u suknjici. Ja, rođena sa deformitetom desne noge, treba da pokažem svetu da nisam savršena! Desilo se to da, čim sam izašla iz kapije i počela da trčim ka drugoj strani ulice, razrderala butinu na onaj kočić kojim je komšija ogradio svoj travnjak ispred kuće. To je jedina povreda koju imam, a koju su morali šiti. To je, zapravo, bio krik straha od razotkrivanja. Iako tako mala, svest i podsvest su uvek u dosluhu sa dušom, imala sam emotivne simptome koji su me uputili ka zoni komfora. U pantalone koje sam nosila, zapravo nosim najčešće i dan- danas. To je, opet druga priča. Svi smo imali traume kad smo kretali da se pokazujemo svetu onakvi kakvi zaista jesmo. Mnogo godina kasnije, kad sam otkrila ljubav prema sebi, ili bar deo nje, kad sam spoznala deo svoga bića i odbila da živim manju istinu, nisam imala nikoga ko je bio voljan toliko da radi na sebi, da se pomiri sa samim sobom i da živi slobodan od toliko toga što smo sami sebi nametnuli.
Smatram da smo mi, ljudi, mnogo više od klanova, mnogo više od čopora. mnogo više od niskih vrednosti kojih se hvatamo, ne bi li nam bilo lakše. Smatram da svaki čovek, umesto toga, treba da odvoji vreme za sebe, shvati zašto je tu gde jeste, na ovoj divnoj planeti, zašto u okruženju u kome jeste, zašto u situaciji u kojoj jeste i pomiri se sa tim. Tako je pomogao sebi. Zatim zavoli sebe, kao jedini oblik življenja. S tim da razgraničim ovde da ljubav prema sebi ne znači egoizam prema drugima. Niti ima veze sa tom vrstom ljubavi. Mnogi je već žive, tako da imamo primere oko nas. Kad volimo sebe, kao unikatna bića, stvorena sa razlogom, otkrijemo te razloge i delimo ih sa drugima. Jer jedna od velikih stvari je deliti. Deliti svoja iskustva, ne samo davati materijalnu pomoć ukoliko smo u mogućnosti. Iskustva su nešto što nas uči da se izborimo sa nečim, sa čim smo se godinama hvatali u koštac, a nismo uspeli naći rešenje. Možda komšija jeste, al kako da znamo, ako mu ne kažemo šta nas muči, a on ćuti da zna odgovor? Iskustva u lečenju, življenju, oblačenju, razmišljanju, spoznaji, bilo kojim putem da smo prošli je dragocena pomoć svima. Ako uspemo pomoći drugima samo izlažući ono što jesmo, bez zadrške, uradili smo mnogo. I jedna dirnuta duša je veće nego desetine sputanih našim "dobrim namerama".
I dalje razmišljam o tome koliko nam je važnije šta je neko drugi rekao, uradio, pomislio, kako živi, od toga koliko ćemo raditi na sebi, da bi napravili napor ka opštem boljitku. I razumem ljude koji žive u navikama. Nisu to ništa drugo, do navike. Kroz poslove kojim se bavim, komuniciram sa ljudima i fasciniraju me strahovi kojima smo okovani. Svi. Još više me fasciniraju strahovi od izlaska iz istih. Razumem zbunjenost, trenutno stanje zadrške, hvatanja daha pre nego napravimo sledeći korak. Razumem i da nekom treba više vremena da se pokrene. Ali, ako smo svesni da smo na mestu koje ne želimo, u situaciji koja nam ne prija, u okruženju koje nas ne razume, u životu koji nam ne prija, zašto ne uradimo nešto što možemo za sebe, umesto da se okrećemo sebi sličnima i stvaramo klanove koji nas podržavaju, a zapravo nas drže na mestu?
Ja jesam ono što jesam. Ne bojim se biti to što jesam. Ne bojim se reći da to jesam. Ne krijem se. Ne branim se lažnim osmesima i srculencima. Ne krijem se lažnim gostoprimstvom. Mi jesmo jedno. Isto tako imamo moć izbora. Biti sa ljudima sličnim sebi. Ja nemam problem da kažem nekome da živi u iluziji da je na nekom mestu na kome nije. Često se ljudi sami sebi nasmeju kad im to i kažem. I to je potvrda prepoznavanja. Da bih znala na kom sam nivou, trebala bih biti svesna kompletne strukture i hijerarhije koja postoji, da bih mogla da analizom dođem do zaključka koji nivoi gde pripadaju, pa sebe svrstam u neki. A ko je od nas sposoban da vidi tu sliku? Zato sebe volim okarakterisati kao nekog ko je na putu spoznaje. Dokle sam stigla? Do ovde. Sada. Da li sam zadovoljna? Jesam. Može li bolje? Uvek. - E jednog dana, kad bude sve potaman, znaću da sam stigla tamo gde sam naumila. A vi?
Comments
Post a Comment