U poslednje vreme mnogo preispitujem sopstvene želje i pretačem tu sliku u realnost, te vidim veliku nepodudarnost. Toliko snova koje sam žarko želela da se ispune, danas nemaju apsolutno nikakvu vrednost. Na primer, dok su mi devojke bile male, a ja bila u braku sa bivšim mužem, uvek je bio problem prostora, kupatila, veličine trpezarijskog stola... U to vreme sam baš jako želela da imamo veliku kuću u kojoj bi postojao ogromni dnevni boravak, gde bi mogli doći i budući partneri i deca moje dece i da svi imamo mesta. A gore, na spratu sam želela svakome svoju sobu, da ispolji svoju kreativnost u istoj i svakoj po malo kupatilo u sobi. A negde u galeriji, ispred soba, mini kuhinju, za kad im dođu drugari. Danas, jedna je otišla u beli svet, druga samo što nije, ostasmo najmlađa ćerka, sin i ja, te čitav taj dugogodišnji san nema apsolutno nikakvog smisla.
Dok su bile male, moja želja je bila da budu takva deca da se drže jedna druge, da znaju da uvek mogu da računaju jedna na drugu. Pored njihovih ličnih uspeha, ako uspem u toj nameri da, kad mi dođe vreme, odem s ovog sveta znajući da sam učestvovala u stvaranju te neraskidive niti između rođenih, smatrala bih to svojim velikim uspehom. Danas znam da, pored svih mojih napora da bude tako, zapravo mnogo zavisi od njih samih. I jeste tako, dve starije su jedna za drugu, najmlađa je tu negde, neće je zaboraviti kad joj bude bila potrebna pomoć, a o sinu da ne pričam. On je svima miljenik, te je nemoguće da bude zapostavljen, uprkos velikoj razliki u godinama.
Međutim, dugo me je mučio jedan moj san. Oduvek sam mislila da ćemo moje devojke i ja biti onakav tip porodice gde ću i ja biti veliki deo te zajednice, gde ćemo se smejati. šaliti, pričati, zajedno raditi neke stvari.. Međutim, taj deo je vremenom otpao, nekako. Ja jesam tu, ali kad dve starije ne mogu da nađu rešenje za neke situacije, ili im je potrebno moje mišljenje. A do tad, svi smo u svojim svetovima, tu, ali svagde. Nisam mogla da zanemarujem istinu, vidim je, samo mi nije bila jasna, zašto se dešava baš tako, kao da nema mesta za mene sada u njihovim životima, već povremeno, po potrebi. Neki dan sam pričala sa ženom koja ima muža i jedno dete. Nije se, kaže usudila roditi drugo u teška vremena koja su prolazili dugi niz godina. Danas, njih troje su povezani na način na koji sam ja želela da budem sa svojom decom. Uživaju u svakom trenu provedenom zajedno, razmenjuju nežnosti, smeju se, vole na onaj divni način koji je prosto takav da pleni. Ona se pita da li su normalni, jer ne vidi nikog drugog da to radi, a ja joj se divim što je ostvarila san o kome sam ja sanjala. Dok se ona meni divi na hrabrosti da imam ono što je ona oduvek želela, više dece. I baš taj, bezazleni razgovor sa njom me je otreznio oko mog sna. Ja ga, zapravo, već živim. Moja deca jesu jedna za drugu tu. Samo se to dešava dok sam i ja još uvek prisutna na ovom svetu. I zaista, šta ima lepše od gledanja kako se san odvija pred našim očima? I ponekad je smešno što, ma koliko budni bili, ili mislili da jesmo, dešavaju se stvari o kojima smo sanjali, a ne primetimo ih.
Pitam se koliko još toga ima da se dešava, a mi u svojoj glavi preokrenemo sliku? Te vidimo neku vrstu sopstvene izopštenosti iz toga, a zapravo nije tako. Nepobitna je činjenica da se mi svi volimo, na svoje načine i da isto tako to pokazujemo jedno drugom. I ono što je najvažnije, znamo da možemo da računamo jedno na drugo. A to je baš ona lepota zajednice, ma koliko ona bila nesavršena ili nerazumljiva drugima. Svi tačno znamo ko kakvu ulogu ima u čijem životu i te se uloge samo razvijaju vremenom i rastu i šire se. Sad mi je malo smešan moj pogled na sve to, jer to traje više od pet godina, moja borba da budem veći učesnik u životima moje dece, a jedan razgovor je bio dovoljan da otvorim oči. Daj ih Bože još više, da sve svoje senke skinem sa očiju, pa da idem čiste glave dalje. Hvala! Neizmerno hvala na svim spoznajama, i na oslobođenjima od vezanosti u bilo kom obliku! Danas slavim to!
Dok su bile male, moja želja je bila da budu takva deca da se drže jedna druge, da znaju da uvek mogu da računaju jedna na drugu. Pored njihovih ličnih uspeha, ako uspem u toj nameri da, kad mi dođe vreme, odem s ovog sveta znajući da sam učestvovala u stvaranju te neraskidive niti između rođenih, smatrala bih to svojim velikim uspehom. Danas znam da, pored svih mojih napora da bude tako, zapravo mnogo zavisi od njih samih. I jeste tako, dve starije su jedna za drugu, najmlađa je tu negde, neće je zaboraviti kad joj bude bila potrebna pomoć, a o sinu da ne pričam. On je svima miljenik, te je nemoguće da bude zapostavljen, uprkos velikoj razliki u godinama.
Međutim, dugo me je mučio jedan moj san. Oduvek sam mislila da ćemo moje devojke i ja biti onakav tip porodice gde ću i ja biti veliki deo te zajednice, gde ćemo se smejati. šaliti, pričati, zajedno raditi neke stvari.. Međutim, taj deo je vremenom otpao, nekako. Ja jesam tu, ali kad dve starije ne mogu da nađu rešenje za neke situacije, ili im je potrebno moje mišljenje. A do tad, svi smo u svojim svetovima, tu, ali svagde. Nisam mogla da zanemarujem istinu, vidim je, samo mi nije bila jasna, zašto se dešava baš tako, kao da nema mesta za mene sada u njihovim životima, već povremeno, po potrebi. Neki dan sam pričala sa ženom koja ima muža i jedno dete. Nije se, kaže usudila roditi drugo u teška vremena koja su prolazili dugi niz godina. Danas, njih troje su povezani na način na koji sam ja želela da budem sa svojom decom. Uživaju u svakom trenu provedenom zajedno, razmenjuju nežnosti, smeju se, vole na onaj divni način koji je prosto takav da pleni. Ona se pita da li su normalni, jer ne vidi nikog drugog da to radi, a ja joj se divim što je ostvarila san o kome sam ja sanjala. Dok se ona meni divi na hrabrosti da imam ono što je ona oduvek želela, više dece. I baš taj, bezazleni razgovor sa njom me je otreznio oko mog sna. Ja ga, zapravo, već živim. Moja deca jesu jedna za drugu tu. Samo se to dešava dok sam i ja još uvek prisutna na ovom svetu. I zaista, šta ima lepše od gledanja kako se san odvija pred našim očima? I ponekad je smešno što, ma koliko budni bili, ili mislili da jesmo, dešavaju se stvari o kojima smo sanjali, a ne primetimo ih.
Pitam se koliko još toga ima da se dešava, a mi u svojoj glavi preokrenemo sliku? Te vidimo neku vrstu sopstvene izopštenosti iz toga, a zapravo nije tako. Nepobitna je činjenica da se mi svi volimo, na svoje načine i da isto tako to pokazujemo jedno drugom. I ono što je najvažnije, znamo da možemo da računamo jedno na drugo. A to je baš ona lepota zajednice, ma koliko ona bila nesavršena ili nerazumljiva drugima. Svi tačno znamo ko kakvu ulogu ima u čijem životu i te se uloge samo razvijaju vremenom i rastu i šire se. Sad mi je malo smešan moj pogled na sve to, jer to traje više od pet godina, moja borba da budem veći učesnik u životima moje dece, a jedan razgovor je bio dovoljan da otvorim oči. Daj ih Bože još više, da sve svoje senke skinem sa očiju, pa da idem čiste glave dalje. Hvala! Neizmerno hvala na svim spoznajama, i na oslobođenjima od vezanosti u bilo kom obliku! Danas slavim to!
Comments
Post a Comment