Postoji mnogo priča u ovom blogu koje su ostale nedorečene. Tako mi ljudi pišu, neki kažu uživo. Postoji načelo po kome ga pišem i, iako neke priče nikad neće biti ispričane, u mojoj glavi sve ima smisla. Ponoviću, oduvek je plan bio da ispričam priču kroz koju sam prošla, da bih pisala ono što zapravo želim. Mnoge priče će ostati nedorečene, dok im život ne da drugačiji smisao. Ne mogu pričati u zaključcima o situacijama koje se još dešavaju ili razrešuju, tj koje su u toku. Stoga mi preostaje da ih napišem iz ugla prošlosti i sadašnjosti. Ali postoje i one koje sam pisala i radila na njima, zajedno sa svojom porodicom, a nisam napisala šta se desilo do kraja, jer su druge teme tada bile u fokusu. Takođe bitne.
Naime, priča o onom dečaku beskućniku se završila sutradan, nakon pisanja onog teksta o njemu. Moja J. ga je našla isto to veče u sred Beograda. Našla ga je u jedan sat iza ponoći. Jako se iznenadio što je došla da ga traži. Rekao joj je da nije imao gde da prenoći tu noć. Ona mu je objasnila da mi želimo da preuzmemo brigu o njemu. Međutim, njegova priča ide u tom smeru da je obećao ženi iz Novog Pazara da će da prezimi kod nje, ali da će razmisliti o našoj ponudi. Nije hteo da se zameri ni njoj, ni nama. Tako ide priča. Mi smo čekali da se javi. U međuvremenu, zvala sam redakciju televizije Pink i dobila novog čoveka na vezi koji je bio voljan da pomogne, za razliku od onog sa kojim sam prethodno razgovarala. To mi je bilo baš drago. Zvala sam i službe, da se raspitam šta se može, kako je najbolje itd.. I dobila onu uobičajeno toplo- hladnu reakciju, u zavisnosti od toga ko je bio sa druge strane mreže. Naime, svi socijalni radnici su bili izuzetno neprijatni. Zaista se moraš izboriti sa njima da te saslušaju, a onda si opet na milost i nemilost njihovoj volji i želji da pomognu. No, nakon natezanja sa njima, saznala sam da po pravnoj osnovi, pošto on nije građanin Srbije, oni moraju da zovu institucije u Crnoj Gori, te ga proslede njima. Ja sam to shvatila kao deportaaciju. Iako bi mu oni tamo tražili srodnike, te ga probali udomiti kod njih. Svi ostali sa kojima sam pričala su bili mnogo ljubazniji. Od pravnika, nevladinih organizacija koji su bili ekstremno ljubazni, čak štaviše, ponudili konkretnu pomoć za njega (iako ni njima ne pripada zbog godina koje puni), te su dozvolili da on preko dana dolazi kod njih, ima tri obroka dnevno, mogao bi da se istušira, promeni garderobu, čak i školuje, ukoliko želi. A oni bi mu našli prenoćište. Dakle, bio bi zbrinut i noću i danju. Divno! Izlaz na kraju tunela. I sve je to bilo lepo, krasno zamišljeno. Opcije postoje, iskoristićemo nešto od toga. Ali nikad se nije javio. Niti ga je moja J. videla, nakon toga. Zamislili smo se. Možda je već bio u sistemu, koji ga je hteo poslati u Crnu Goru? Priče njegove majke nisu lepe kad se spominje njihova rodna država. Možda je uplašen od toga? A možda je, iako je još jako mlad, morao da upotrebi sve čari beskućništva, te priča priče koje teše i njega samog, a i nas koji mu zaista želimo pomoći? Šta je po sredi, ne znam. Znam samo da se nadamo tom nekom budućem susretu moje J. i njega, te nekom zaključku.
Priča o smrti mog prvog muža je ispričana kao nešto što se desilo pre sada više od dvadeset i tri godine. Istina, tada se desilo, ali... Moja J. nikad pre nije imala potrebu da priča o njemu, niti joj je nedostajao kao osoba. Ona je to pravdala time što ga nije poznavala. Ja sam se svojski trudila da joj ispričam sve što sam znala. Sada, što je starija, ima sve veću želju da zna još više, da ga vidi, da ga upozna na neki način. Možda je to nekome čudno, meni nije. Neko ima tu potrebu od malena, neko ovako, kao moja J. Slično je i sa mojim tatom. On jeste umro pre pet, skoro šest godina, ali moja J. i dalje jako pati za njim. Mnoge situacije za koje smo mislili da su završene, rešene, isplivavaju na površinu u nekom drugom svetlu. Ne znam da li je to normalno, ili ne, ali mi prosto prihvatamo sve to baš tako kako jeste. Trudimo se da shvatimo zašto i da damo smisao svemu. Nekad nam je jasno u startu, a nešto nam je apsolutno nejasno. No znamo da će neko tamo sutra dati objašnjenje i za to. Stoga se ne brinemo previše oko toga.
Ono o čemu brinemo je ova naša svakodnevica koju imamo. Ono što je jasno u njoj, glancamo do perfekcije, a ono što je nejasno, ostavljamo u magli, jer ne umemo drugačije. Ne sada, ili ne više. Brine me što mi otkazuje lap top, jedino sredstvo koje imam za ovo pisanjije. Brinu me neke druge stvari koje želim da stvorim, te tražim put. Okupiraju me misli o tome kako ispolirati ovo što se može i pomiriti se sa onim što ne može. Ili neće. Okupira me ova "vrtićka" adaptacija u smislu konstantnih siptoma prehlade, sa povremenim temperaturama. Okupira me istraživanje o stvarima koje su me oduvek interesovale, a nisu postojali dokazi za isto. Okupira me toliko toga, da mi je dan malo. Neke stvari pri tom završim, mnoge ne. Niti ću. Kao i ove priče koje pišem, neke su tek naznaka da ispod toga postoji mnogo više od rečenog, neke su apsolutni iskaz svega što želim da kažem. Za mene, to je život. To je i najveći izazov u životu- zadržati svoj mir u svim situacijama koje nas snađu. U čekanju nekih novih, odoh da završim ovu sa temperaturom mog sina....
Naime, priča o onom dečaku beskućniku se završila sutradan, nakon pisanja onog teksta o njemu. Moja J. ga je našla isto to veče u sred Beograda. Našla ga je u jedan sat iza ponoći. Jako se iznenadio što je došla da ga traži. Rekao joj je da nije imao gde da prenoći tu noć. Ona mu je objasnila da mi želimo da preuzmemo brigu o njemu. Međutim, njegova priča ide u tom smeru da je obećao ženi iz Novog Pazara da će da prezimi kod nje, ali da će razmisliti o našoj ponudi. Nije hteo da se zameri ni njoj, ni nama. Tako ide priča. Mi smo čekali da se javi. U međuvremenu, zvala sam redakciju televizije Pink i dobila novog čoveka na vezi koji je bio voljan da pomogne, za razliku od onog sa kojim sam prethodno razgovarala. To mi je bilo baš drago. Zvala sam i službe, da se raspitam šta se može, kako je najbolje itd.. I dobila onu uobičajeno toplo- hladnu reakciju, u zavisnosti od toga ko je bio sa druge strane mreže. Naime, svi socijalni radnici su bili izuzetno neprijatni. Zaista se moraš izboriti sa njima da te saslušaju, a onda si opet na milost i nemilost njihovoj volji i želji da pomognu. No, nakon natezanja sa njima, saznala sam da po pravnoj osnovi, pošto on nije građanin Srbije, oni moraju da zovu institucije u Crnoj Gori, te ga proslede njima. Ja sam to shvatila kao deportaaciju. Iako bi mu oni tamo tražili srodnike, te ga probali udomiti kod njih. Svi ostali sa kojima sam pričala su bili mnogo ljubazniji. Od pravnika, nevladinih organizacija koji su bili ekstremno ljubazni, čak štaviše, ponudili konkretnu pomoć za njega (iako ni njima ne pripada zbog godina koje puni), te su dozvolili da on preko dana dolazi kod njih, ima tri obroka dnevno, mogao bi da se istušira, promeni garderobu, čak i školuje, ukoliko želi. A oni bi mu našli prenoćište. Dakle, bio bi zbrinut i noću i danju. Divno! Izlaz na kraju tunela. I sve je to bilo lepo, krasno zamišljeno. Opcije postoje, iskoristićemo nešto od toga. Ali nikad se nije javio. Niti ga je moja J. videla, nakon toga. Zamislili smo se. Možda je već bio u sistemu, koji ga je hteo poslati u Crnu Goru? Priče njegove majke nisu lepe kad se spominje njihova rodna država. Možda je uplašen od toga? A možda je, iako je još jako mlad, morao da upotrebi sve čari beskućništva, te priča priče koje teše i njega samog, a i nas koji mu zaista želimo pomoći? Šta je po sredi, ne znam. Znam samo da se nadamo tom nekom budućem susretu moje J. i njega, te nekom zaključku.
Priča o smrti mog prvog muža je ispričana kao nešto što se desilo pre sada više od dvadeset i tri godine. Istina, tada se desilo, ali... Moja J. nikad pre nije imala potrebu da priča o njemu, niti joj je nedostajao kao osoba. Ona je to pravdala time što ga nije poznavala. Ja sam se svojski trudila da joj ispričam sve što sam znala. Sada, što je starija, ima sve veću želju da zna još više, da ga vidi, da ga upozna na neki način. Možda je to nekome čudno, meni nije. Neko ima tu potrebu od malena, neko ovako, kao moja J. Slično je i sa mojim tatom. On jeste umro pre pet, skoro šest godina, ali moja J. i dalje jako pati za njim. Mnoge situacije za koje smo mislili da su završene, rešene, isplivavaju na površinu u nekom drugom svetlu. Ne znam da li je to normalno, ili ne, ali mi prosto prihvatamo sve to baš tako kako jeste. Trudimo se da shvatimo zašto i da damo smisao svemu. Nekad nam je jasno u startu, a nešto nam je apsolutno nejasno. No znamo da će neko tamo sutra dati objašnjenje i za to. Stoga se ne brinemo previše oko toga.
Ono o čemu brinemo je ova naša svakodnevica koju imamo. Ono što je jasno u njoj, glancamo do perfekcije, a ono što je nejasno, ostavljamo u magli, jer ne umemo drugačije. Ne sada, ili ne više. Brine me što mi otkazuje lap top, jedino sredstvo koje imam za ovo pisanjije. Brinu me neke druge stvari koje želim da stvorim, te tražim put. Okupiraju me misli o tome kako ispolirati ovo što se može i pomiriti se sa onim što ne može. Ili neće. Okupira me ova "vrtićka" adaptacija u smislu konstantnih siptoma prehlade, sa povremenim temperaturama. Okupira me istraživanje o stvarima koje su me oduvek interesovale, a nisu postojali dokazi za isto. Okupira me toliko toga, da mi je dan malo. Neke stvari pri tom završim, mnoge ne. Niti ću. Kao i ove priče koje pišem, neke su tek naznaka da ispod toga postoji mnogo više od rečenog, neke su apsolutni iskaz svega što želim da kažem. Za mene, to je život. To je i najveći izazov u životu- zadržati svoj mir u svim situacijama koje nas snađu. U čekanju nekih novih, odoh da završim ovu sa temperaturom mog sina....
Comments
Post a Comment