Postoji ono vreme kad se raduješ jutarnjem zraku sunca koje pokušava nežnim zrakom da ti otvori snene oči. Postoji vreme kad ga pozdraviš osmehom na licu i zahvališ se što te je blagoslovio divnim buđenjem. Postoje ti trenuci u koje zaroniš tako duboko, kao da im oduvek pripadaš. I znaš da su oni uvek deo tebe. Postoji čitav život koji traži da pronađeš baš takve trenutke i živiš duboko uronjen u njih. Postoje čitavi svetovi koji traže živote koji žive u dubokoj, tihoj radosti. Postoji čitav univerzum koji oberučke dočekuje one koji žive tako. Za njih, za tu tihu duboku radost, život je tapiserija mogućnosti koje samo čekaju svoje ispunjenje. Za njih, koji žive takvim životom, sve drugačije od toga je silazak sa koloseka.
Postoje te neke pruge koje svi znamo kuda vode. Koje ne nose promene u startu, ni putu, ni cilju, već samo u pejzažu koji pratite dok idete tuda. Na tim šinama voze vozovi sa ljudima koji uvek gledaju te pejzaže sa divljenjem, nostalgijom, setom. Oni žele posetiti ta mesta, osetiti ih, iskusiti jer vide svu njihovu lepotu. A ne shvataju da je dovoljno da skrenu sa ustaljenog puta i da su tu. Ne mogu da shvate, jer oni MORAJU. Moraju biti baš na tom putu, baš u to vreme, koji ide baš na to mesto... Njihov život je obaveza sa vrlo malo vremena za uživanje.
Postoje ti neki ljudi koji prosto zrače. Toliko sijaju da zrače kud god da krenu. Oni su jednostavno iznad svega što se dešava. Čini se kao da ne dodiruju zemlju kad šetaju, jer prosto od lepote života, nemaju vremena ni za to. Oni znaju iskoristiti vreme u svoju korist i sve što ono nosi. Takvi uvek nađu način da ostanu nasmejani. To su ljudi koji žive sreću. Njihov svaki korak je vredna uspomena kojoj se uvek mogu rado vratiti, ukoliko se ikad ukaže potreba za tim.
Postoje oni koji sede u vozu čekajući da krene. Dok čekaju, bivaju sve nervozniji, sve im je mračnije, sve tužnije, sve napetije. I primećuju svako zrno prašine koje je počelo da pada kroz otvoren prozor u tamne dubine vagona. Prate to zrnce koje ih tako užasno nervira jer narušava red koji je, do malopre, prividno vladao tu. A kad to zrnce najzad dohvati malu tačkicu na podu vagona, oni se sagnu, pokupe je i vrate nazad u spoljni svet, jer tamo joj je mesto. I čekaju i dalje da se vagon pokrene, smišljaju u svojim glavama slike kuda će ih odvesti, zamišljaju svaki deo tog puta, naprežu se do beskraja da daju snagu svojoj imaginaciji. A onda... dođe novo zrno prašine i omete ih u radosti čekanja polaska. To su ljudi koji ne mogu da vide da je voz pokvaren. Koji godinama sede i čekaju da se nešto desi, te su usmereni na svaki pokret koji se usudi da naruši njihove velike snove. Takvi ljudi su zombiji, koji vremenom gube osećaj za sve ono što je živo. Jer im remeti lažni mir.
Postoje oni koji godinama sede na svojoj terasi, pogleda uprtog u komšijska dvorišta. Ljuljaju se u svojim stolicama i budno prate dešavanja mimo svoje kuće. Njih uvek možemo pitati šta ima novo kod drugih. Oni su obaveštajci tuđih života. Oni su ti koji zaboravljaju da imaju svoj život i da jedino njime i mogu da upravljaju. Oni su ti koji se boje da žive, te su im tuđe brige manje bolne, te lakše za suočavanje od njihovih. Oni su ti koji kroz spuštene roletne vire na ulicu ne bi li uhvatili neka nova dešavanja. Oni su leđima okrenuti svojima, do te mere, da postanu kontraproduktivni u ambijentu koji su stvorili i nekad davno zvali domom.
Postojimo mi koji smo pokušali naći svoj put tražeći se u tuđim, iako smo svesni da tuđi nije naš. Postojimo mi koji smo pokušali naći načine da odživimo svoje živote po tuđim pravilima. Pokušavali, dok nismo shvatili da je ovo, život, sve što imamo i da ga trebamo živeti pod našim uslovima. Ukoliko ne povređujemo druge, sve ostalo je sasvim u redu. Ako želimo biti u vozu u kome se sve zna- u redu je. Ako želimo pratiti tuđe živote- u redu je. Sve, baš sve je u redu, ukoliko nas to nešto nagrađuje širokim osmehom na licu, ispunjenim srcima, zadovoljnim dušama. Sve ostalo je samo put do toga....
Postoje te neke pruge koje svi znamo kuda vode. Koje ne nose promene u startu, ni putu, ni cilju, već samo u pejzažu koji pratite dok idete tuda. Na tim šinama voze vozovi sa ljudima koji uvek gledaju te pejzaže sa divljenjem, nostalgijom, setom. Oni žele posetiti ta mesta, osetiti ih, iskusiti jer vide svu njihovu lepotu. A ne shvataju da je dovoljno da skrenu sa ustaljenog puta i da su tu. Ne mogu da shvate, jer oni MORAJU. Moraju biti baš na tom putu, baš u to vreme, koji ide baš na to mesto... Njihov život je obaveza sa vrlo malo vremena za uživanje.
Postoje ti neki ljudi koji prosto zrače. Toliko sijaju da zrače kud god da krenu. Oni su jednostavno iznad svega što se dešava. Čini se kao da ne dodiruju zemlju kad šetaju, jer prosto od lepote života, nemaju vremena ni za to. Oni znaju iskoristiti vreme u svoju korist i sve što ono nosi. Takvi uvek nađu način da ostanu nasmejani. To su ljudi koji žive sreću. Njihov svaki korak je vredna uspomena kojoj se uvek mogu rado vratiti, ukoliko se ikad ukaže potreba za tim.
Postoje oni koji sede u vozu čekajući da krene. Dok čekaju, bivaju sve nervozniji, sve im je mračnije, sve tužnije, sve napetije. I primećuju svako zrno prašine koje je počelo da pada kroz otvoren prozor u tamne dubine vagona. Prate to zrnce koje ih tako užasno nervira jer narušava red koji je, do malopre, prividno vladao tu. A kad to zrnce najzad dohvati malu tačkicu na podu vagona, oni se sagnu, pokupe je i vrate nazad u spoljni svet, jer tamo joj je mesto. I čekaju i dalje da se vagon pokrene, smišljaju u svojim glavama slike kuda će ih odvesti, zamišljaju svaki deo tog puta, naprežu se do beskraja da daju snagu svojoj imaginaciji. A onda... dođe novo zrno prašine i omete ih u radosti čekanja polaska. To su ljudi koji ne mogu da vide da je voz pokvaren. Koji godinama sede i čekaju da se nešto desi, te su usmereni na svaki pokret koji se usudi da naruši njihove velike snove. Takvi ljudi su zombiji, koji vremenom gube osećaj za sve ono što je živo. Jer im remeti lažni mir.
Postoje oni koji godinama sede na svojoj terasi, pogleda uprtog u komšijska dvorišta. Ljuljaju se u svojim stolicama i budno prate dešavanja mimo svoje kuće. Njih uvek možemo pitati šta ima novo kod drugih. Oni su obaveštajci tuđih života. Oni su ti koji zaboravljaju da imaju svoj život i da jedino njime i mogu da upravljaju. Oni su ti koji se boje da žive, te su im tuđe brige manje bolne, te lakše za suočavanje od njihovih. Oni su ti koji kroz spuštene roletne vire na ulicu ne bi li uhvatili neka nova dešavanja. Oni su leđima okrenuti svojima, do te mere, da postanu kontraproduktivni u ambijentu koji su stvorili i nekad davno zvali domom.
Postojimo mi koji smo pokušali naći svoj put tražeći se u tuđim, iako smo svesni da tuđi nije naš. Postojimo mi koji smo pokušali naći načine da odživimo svoje živote po tuđim pravilima. Pokušavali, dok nismo shvatili da je ovo, život, sve što imamo i da ga trebamo živeti pod našim uslovima. Ukoliko ne povređujemo druge, sve ostalo je sasvim u redu. Ako želimo biti u vozu u kome se sve zna- u redu je. Ako želimo pratiti tuđe živote- u redu je. Sve, baš sve je u redu, ukoliko nas to nešto nagrađuje širokim osmehom na licu, ispunjenim srcima, zadovoljnim dušama. Sve ostalo je samo put do toga....
Comments
Post a Comment