Mnogo puta u životu nam se dese situacije kad imamo utisak da se ništa ne dešava, da sve što krenemo da radimo ide naopako, da se vrtimo u krug. Zapravo, smatram da ne postoji stagncija. Smatram da se uvek nešto desi, a da je na nama hoćemo li videti, prepoznati i shvatiti važnost te situacije koju u tom momentu često smatramo sporednom, nekad čak i nevažnom. Ne znam da li moja potreba da sve ima smisla tera moj um da takve okolnosti gleda na drugačiji način ili je do nečega drugog, a nije ni bitno, znam samo da, kad god sam malo bolje razmislila o tome, uvek postoji dobar razlog zašto ne tada ili na taj način.
Recimo, bilo mi je jako teško podneti činjenicu da mi je ekran na lap topu otkazao poslušnost od kad sam napisala moj zadnji post. Baš mi je teško pala činjenica da smo, nakon problema sa strujom u ovom podstanarskom stanu izgubili računar, mnoge druge stvari ne funkcionišu kako treba, da sam kupila lap top da bih imala preko čega da radim... i da i on otkaže svoje "usluge". Baš sam se umorila od konstantnih prepreka koje sam prestala da gledam kao izazove, jer zaista više nisam videla smisao u svemu tome. Međutim, istini za volju, u ovih par dana zaista se mnogo toga desilo. Od onih usputnih, a vrlo bitnih razgovora sa ćerkama, sve tri ponaosob, do divnih svakodnevnih momenata koje provodim sa sinom, a gde se toliko toga izdešavalo,da je svaki tekst malo da o tome detaljišem.
Desilo se da su se neke moje misli i planovi, a koji su bili skrajnuti u iščekivanju nekih boljih vremena, niotkuda ponovo počeli dobijati na snazi na način da su se situacije koje sam smatrala preprekama, prosto počele slagati tako da to ne budu. Desilo se da sam se juče povredila i eto, ne znam da li sam slomila domali prst na nozi, jer je terapija svejedno ista. Tako mi doktor reče, nakon upaljenog i odmah ugašenog snimka mog stopala. Led, široka obuća i hodanje na peti i nije bitno da li je lom ili nije. A ta povreda je prozrokovala da ne ispoštujemo dva događaja, koja smo baš želeli da posetimo. Ne, još uvek ne znam da li je razlog za to ovo što je počelo da se slaže, a da ćemo imati prilike na drugačiji način da rešimo te događaje. Ono što znam je da se uvek nešto dešava. Zaista uvek. I da je nekada dovoljno samo obratiti pažnju.
Mnogo puta se dešavalo da ne ide po nekom mom zamišljenom planu. Nekoliko godina sam živela u apsolutnoj blaženosti na sve ono što se ne dešava po tome. Prosto sam sa iskrenim osmehom na licu i apsolutno zadovoljna i srećna zbog svega ostalog, krojila ono što sam trebala da krojim u tom momentu. A da li se ostvarilo ili nije ono što sam zamislila, na kraju krajeva, nije ni bitno. Nije, jer sam ja beskrajno kreativno biće, koje ima mnoštvo ideja i sasvim je logično da ne mogu sve da ih sprovedem u delo. Neke jesam, neke ću, a neke će, u međuvremenu, ispuniti neko sasvim drugi. Nije ni bitno. Bitno je da je to stanje unutrašnjeg mira i zadovoljstva onim što jeste primarno u našem osećaju stvarnosti koja jeste. Svejedno ništa ne možemo promeniti ako smo sve učinili, a i dalje ne ide. Možda odmah, možda sutra, ali nekad ćemo shvatiti zašto je to dobro. I zašto možda nismo ni trebali mi to uraditi.
Zato kad ne ide onako kako želim, imam običaj da radim ono što mogu, sanjarim o tome šta bih, bez situacije koja mi je postala prepreka i vrebam priliku koju zasigurno mogu da iskoristim za svoje bolje i svih oko mene. Briga nas vodi u još više briga. Nervoza u još više nervoze. Stres u još više stresa. Zašto onda ne napraviti sebi ono što zaista želimo? Biti u stanju što većeg zadovoljstva, pa da nas taj "prazan hod" odvede u neko novo zadovoljstvo? Uostalom, život je nepresušni izvor svega što postoji, te je i logično da nam se dešava i lepo i ono manje lepo. Kao što ne želimo zaobići lepe stvari, ne bi trebali bežati ni od ovih drugih. Jedne su zadovoljstvo, druge škola. Bitno je i da shvatimo kad nam je došlo vreme da pređemo u neke druge razrede i neke nivoe "školskog gradiva".
Stoga, kad ne ide, sanjajmo da ide. Možda nas to odvede na put koji smo zaista želeli, a možda na ono što je mnogo bolje za nas. A i ako nas odvede u poneku "školu", nekad ćemo je završiti, obogaćeni za nova znanja i spoznaje, te ponovo naći ono što smo prvobitno želeli.
Recimo, bilo mi je jako teško podneti činjenicu da mi je ekran na lap topu otkazao poslušnost od kad sam napisala moj zadnji post. Baš mi je teško pala činjenica da smo, nakon problema sa strujom u ovom podstanarskom stanu izgubili računar, mnoge druge stvari ne funkcionišu kako treba, da sam kupila lap top da bih imala preko čega da radim... i da i on otkaže svoje "usluge". Baš sam se umorila od konstantnih prepreka koje sam prestala da gledam kao izazove, jer zaista više nisam videla smisao u svemu tome. Međutim, istini za volju, u ovih par dana zaista se mnogo toga desilo. Od onih usputnih, a vrlo bitnih razgovora sa ćerkama, sve tri ponaosob, do divnih svakodnevnih momenata koje provodim sa sinom, a gde se toliko toga izdešavalo,da je svaki tekst malo da o tome detaljišem.
Desilo se da su se neke moje misli i planovi, a koji su bili skrajnuti u iščekivanju nekih boljih vremena, niotkuda ponovo počeli dobijati na snazi na način da su se situacije koje sam smatrala preprekama, prosto počele slagati tako da to ne budu. Desilo se da sam se juče povredila i eto, ne znam da li sam slomila domali prst na nozi, jer je terapija svejedno ista. Tako mi doktor reče, nakon upaljenog i odmah ugašenog snimka mog stopala. Led, široka obuća i hodanje na peti i nije bitno da li je lom ili nije. A ta povreda je prozrokovala da ne ispoštujemo dva događaja, koja smo baš želeli da posetimo. Ne, još uvek ne znam da li je razlog za to ovo što je počelo da se slaže, a da ćemo imati prilike na drugačiji način da rešimo te događaje. Ono što znam je da se uvek nešto dešava. Zaista uvek. I da je nekada dovoljno samo obratiti pažnju.
Mnogo puta se dešavalo da ne ide po nekom mom zamišljenom planu. Nekoliko godina sam živela u apsolutnoj blaženosti na sve ono što se ne dešava po tome. Prosto sam sa iskrenim osmehom na licu i apsolutno zadovoljna i srećna zbog svega ostalog, krojila ono što sam trebala da krojim u tom momentu. A da li se ostvarilo ili nije ono što sam zamislila, na kraju krajeva, nije ni bitno. Nije, jer sam ja beskrajno kreativno biće, koje ima mnoštvo ideja i sasvim je logično da ne mogu sve da ih sprovedem u delo. Neke jesam, neke ću, a neke će, u međuvremenu, ispuniti neko sasvim drugi. Nije ni bitno. Bitno je da je to stanje unutrašnjeg mira i zadovoljstva onim što jeste primarno u našem osećaju stvarnosti koja jeste. Svejedno ništa ne možemo promeniti ako smo sve učinili, a i dalje ne ide. Možda odmah, možda sutra, ali nekad ćemo shvatiti zašto je to dobro. I zašto možda nismo ni trebali mi to uraditi.
Zato kad ne ide onako kako želim, imam običaj da radim ono što mogu, sanjarim o tome šta bih, bez situacije koja mi je postala prepreka i vrebam priliku koju zasigurno mogu da iskoristim za svoje bolje i svih oko mene. Briga nas vodi u još više briga. Nervoza u još više nervoze. Stres u još više stresa. Zašto onda ne napraviti sebi ono što zaista želimo? Biti u stanju što većeg zadovoljstva, pa da nas taj "prazan hod" odvede u neko novo zadovoljstvo? Uostalom, život je nepresušni izvor svega što postoji, te je i logično da nam se dešava i lepo i ono manje lepo. Kao što ne želimo zaobići lepe stvari, ne bi trebali bežati ni od ovih drugih. Jedne su zadovoljstvo, druge škola. Bitno je i da shvatimo kad nam je došlo vreme da pređemo u neke druge razrede i neke nivoe "školskog gradiva".
Stoga, kad ne ide, sanjajmo da ide. Možda nas to odvede na put koji smo zaista želeli, a možda na ono što je mnogo bolje za nas. A i ako nas odvede u poneku "školu", nekad ćemo je završiti, obogaćeni za nova znanja i spoznaje, te ponovo naći ono što smo prvobitno želeli.
Comments
Post a Comment