Bezmalo sam zgrožena svim sistemima koji vladaju oko nas, a kojima smo se povinovali kao da nam žele dobro. Već sam imala prilike da prvo lično iskusim smanjenje ocena zbog nekog subjektivnog razloga, a koje je kod mene trajalo pune četiri godine dok sam bila u nižim osnovnim razredima, kod učiteljice. Nemam ja ništa od toga što se ona meni posle izvinjavala i što je priznala da je pogrešila. Hvala joj i na tome, nije to lako. Ali u mojoj knjižici će večno da stoji onaj prosek koji mi je ona upisala baš iz tih njenih razloga. Svaki kontrolni, diktat i sve što sam pisala imalo je dve ocene. Pet iz rada i jedan iz najčešće neurednog pisanja ( jače sam pritiskala olovku dok pišem). A u dnevnik bi ulazila četvorka. I to je bio taj rezultat koji niko nije išao da proveri, niti da kontroliše, niti da se pita u čemu je problem. Ja nikad nisam završila razred sa svim peticama. A razlog je bio upravo to. Ne moje neznanje, ne moj nerad, niti kampanjsko učenje. Ja čitam i pišem od četvrte godine, ćirilicu i latinicu i pisana i štampana slova. Pisala sam o tome. U zabavištu sam čitala nove tekstove koje smo radili. A u školi upala u sistem u kome su se isticale neke druge vrednosti, koje ja nisam zadovoljavala.
Isto sam prošla sa srednjom ćerkom, što sam pisala u tekstu o vršnjačkom nasilju. Isti moji roditelji, koji ama baš ništa nisu uradili po pitanju mene, su me najstrožije osuđivali, kad sam išla da uradim nešto po pitanju mog deteta. Zapravo, nisam znala da su joj ocene smanjivane, to je bilo sekundarno u njenom slučaju. Ali smo pratili situaciju tih godinu i po dana, koliko je još bila u razredu kod učiteljice. Znači da se ipak može nešto napraviti, ako se potrudimo. Ne mogu da se ne setim borbe sa mojim roditeljima koji su bili ubeđeni da se protiv sistema ne može. A ja? Pa, ja mislim da jedna učiteljica nije sistem! Nisu sve iste, srećom. Niti želim da ih svrstavam u jedan koš. Zato ovde pod sistemom, mislim na one negativne, koje smatram da treba odstraniti iz prosvete zauvek, sa trajnim zabranama da imaju bilo kakvih kontakata sa edukacijom dece. I smatram da bi trebalo i zakon o tome da se donese!
U srednjoj školi moje najstarije ćerke smo imali čudne probleme, a najčudniji je bio taj kad me je psihologica uveravala da je otac moje J. obavezan da se pojavi u školi, jer ne vodi računa o njoj! I na svaki moj pokušaj da joj nešto kažem, govorila mi je kako ona ima DOSIJE pred njom i nastavljala da priča! Helo, spodobo, da me pustiš da govorim, rekla bih ti da je njen otac dva metra pod zemljom već punih šesnaest godina, ali ne, ti si dr. mr. fr. psiholog i imaš dosije pred sobom, te znaš bolje, jel da? Ja sam, ipak, samo majka. Nebitna stavka u ovoj priči. Nemam diplomu! Uh, kako sam tada bila besna. Nikad više nije spomenut otac moje J. u bilo kom kontekstu! Zbog moje "ljubaznosti" nakon takvih ispada.
Sada, kad smo u Novom Sadu, mislila sam da su sistemi razrađeni na neki drugačiji način. Ispostavilo se da je moja S. u prvom razredu srednje škole, neki dan dobila usmeni ukor zbog ometanja na času. Ok, vi ne znate koliko je moja S. mirna i tiha i koliko smo muke imali da je nateramo da progovori. Ali znam ja. Pitam je šta je radila na tom času. Kaže da je uzela papir sa sveske njene drugarice iz klupe! Da, i šta još? Ništa! Jesi pričala? Ni reč! Jesi... ništa, ništa, ništa, ama baš ništa drugo! Ok, pošto to nije bilo na času kod razredne, da li si joj objasnila šta je bilo? Ne interesuje je! I ok, opet dobijamo sistem u kome se učenik uči da nema prava ni da se brani! U zatvoru i ubice imaju, koliko znam, zar ne?
Šta se ovo dešava sa nama? Naravno da ću otići u školu da popričam sa razrednom! Ne, ne treba da joj ukine ukor, ukoliko smatra da je to ispravno, ali ću itekako zahtevati da joj da pravo glasa da objasni o čemu se radi! Otišla bih odmah, ali mi je sin pod temperaturom, pa čekam da ozdravi i da se potrefi onaj famozni dan za roditelje. Dakle, nije mi jasno kud ode ovaj sistem? Koliko sam upoznata sa svim sistemima svo troje dece, ono što me užasno nervira je motivacija koju sprovode profesori u srednjim školama nad decom koju smo im poverili. Evo, ponavlja se i kod moje S. Naime, moja deca su naviknuta na pozivitne motivacije, na "davanje krila". A onda odoše tamo negde gde im govore kako je u redu da prave probleme i da će ih sledeće godine biti duplo manje, pa još manje, pa još i tako dalje, te će samo pojedinci završiti srednju školu! Ovo nije prvi takav slučaj, što se dešava kod moje S. To sam imala sa sve tri ćerke, a sad ću malčice da se preračunam. Moja J. ima dvadeset i tri godine, dakle ovakav problem koji nije zanemarljiv u srednjim školama se dešava, po mojoj spoznaji već osam godina! Da li je to normalno, po vama, ili samo meni smeta?
Volela bih da se pozabavimo tim temama malo više, jer... Naučili smo decu da su neuspešni, da nemaju pravo glasa, da njihova sudbina zavisi od drugih i da oni tu ama baš ništa ne mogu da urade. Ovde ne pričam o deci koja su rođeni borci, koji će svaku situaciju izvući u svoju korist. Ovde pričam o deci koja su mirna, poslušna, kojoj reč autoriteta znači ono što je izrečeno, ne ono što su hteli da postignu. Smatram da je problem uveliko prisutan. Smatram da je takav pristup učenicima jedan od velikih razloga nezadovoljstva samih učenika. Nisam ja pametna da nađem način, sistem unutar sistema, gde bi se sve to okrenulo i bilo drugačije. Imam želju, ogromnu želju da nam školstvo bude apsolutno drugačije. Ali mislim da ne bi smeli da dozvolimo da nam takva vrsta prosvetnog kadra oblikuje decu! I da se to mora promeniti već jednom.
Moje viđenje školstva je holističko. Zašto decu da učimo o bokvici u knjizi, kad ih možemo izvesti napolje i pokazati im je, dati da je opipaju, pomirišu? Smatram da mnogo više dobrobiti ima ako ta ista deca sama posiju semenke raznih kultura i neguju ih sve do plodova, a onda i uživaju u njima, dok im se usput objašnjava kako to sve funkcioniše, nego da to isto crtaju u sveskama i čitaju u udžbenicima. Eto, uzela sam samo jedan primer o tome kako mislim da bi školstvo trebalo da izgleda, ali dok to nije tako....
Danas za svaku sitnicu, bukvalno sitnicu, decu šalju kod psihologa, pedagoga, direktoru. Nekad si baš trebao da zaslužiš taj tretman. Danas je to postalo uobičajeno. Navikneš dete da je uvek krivo za nešto. I uvek pogledi uprti u njih, jer su eto, progovorili na času! Ma šta je ovo postalo? Zar školovanje ne bi trebalo da bude edukacija koja podrazumeva da ste kadri da držite pažnju dece dok ih edukujete? Znam profesoricu geografije, koja je uspela da drži pažnju deci tako što im je govorila o pivarama u državama i gradovima o kojoj su učili! Držala im je pažnju! Našla je način! Najbolja je na svetu! Pitajte njene učenike, ne nju! Ona se samo snalazi u istom raspoloženju dece u kome i ostali predavaju!
Ono što me takođe užasno nervira je progres. Sve, ali sve se menja. Zaista, sve. Počevši od granje kuća, samog života, o tehnologiji da ne pričam. Jedino nam je školstvo apsolutno nepromenljivo! Sediš, slušaš što te interesuje i ne interesuje, onda te propituju o tome, dobiješ ocenu i idemo dalje. Nešto zapamtiš, mnogo toga ti ne treba, ali nikad u životu. Kao broj ovaca u Danskoj, što mi je oduvek bila fascinantna činjenica da moramo pamtiti. A udžbenik izdat pre nekoliko godina. I uvek smo se smejali oko toga, te pitali, a šta ako je neka pojedena? Hoće li se promeniti nešto ili ne, ne znam. Ali sistem...
Taj sistem dozvoljava da naša deca nemaju pravo glasa. Taj sistem dozvoljava da socijalna služba bude treći supružnik u svakom braku za koji je neko posumnjao da ne rade kako treba. Taj sistem dozvoljava da živimo pod budnim okom onih koje naš život zanima više nego njihov, te nas mogu prijaviti za sve što im se ćefne. Da, danas mi komentarišemo tamo neku nebuloznu situaciju, a sutra budemo akteri iste. Zaboga, ko vam garantuje da niste "na nišanu"? I samo pustimo sistemu da nam određuje kad smemo pričati, pomeriti se, osmehnuti se, jesti, obavljati sve što je prirodno. I čekajmo da nas prijavi komšija ili neki nepoznati entitet, jer nismo u normi. Dok ćutimo, tako će nam pomalo uzimati sve više slobode, sve više razmišljanja, delanja, delove nas, dok ne postanemo mašine koje rade baš ono što je norma ponašanja sistema- ćuti i radi! Dok ne umreš! To je sve što ti treba!
Isto sam prošla sa srednjom ćerkom, što sam pisala u tekstu o vršnjačkom nasilju. Isti moji roditelji, koji ama baš ništa nisu uradili po pitanju mene, su me najstrožije osuđivali, kad sam išla da uradim nešto po pitanju mog deteta. Zapravo, nisam znala da su joj ocene smanjivane, to je bilo sekundarno u njenom slučaju. Ali smo pratili situaciju tih godinu i po dana, koliko je još bila u razredu kod učiteljice. Znači da se ipak može nešto napraviti, ako se potrudimo. Ne mogu da se ne setim borbe sa mojim roditeljima koji su bili ubeđeni da se protiv sistema ne može. A ja? Pa, ja mislim da jedna učiteljica nije sistem! Nisu sve iste, srećom. Niti želim da ih svrstavam u jedan koš. Zato ovde pod sistemom, mislim na one negativne, koje smatram da treba odstraniti iz prosvete zauvek, sa trajnim zabranama da imaju bilo kakvih kontakata sa edukacijom dece. I smatram da bi trebalo i zakon o tome da se donese!
U srednjoj školi moje najstarije ćerke smo imali čudne probleme, a najčudniji je bio taj kad me je psihologica uveravala da je otac moje J. obavezan da se pojavi u školi, jer ne vodi računa o njoj! I na svaki moj pokušaj da joj nešto kažem, govorila mi je kako ona ima DOSIJE pred njom i nastavljala da priča! Helo, spodobo, da me pustiš da govorim, rekla bih ti da je njen otac dva metra pod zemljom već punih šesnaest godina, ali ne, ti si dr. mr. fr. psiholog i imaš dosije pred sobom, te znaš bolje, jel da? Ja sam, ipak, samo majka. Nebitna stavka u ovoj priči. Nemam diplomu! Uh, kako sam tada bila besna. Nikad više nije spomenut otac moje J. u bilo kom kontekstu! Zbog moje "ljubaznosti" nakon takvih ispada.
Sada, kad smo u Novom Sadu, mislila sam da su sistemi razrađeni na neki drugačiji način. Ispostavilo se da je moja S. u prvom razredu srednje škole, neki dan dobila usmeni ukor zbog ometanja na času. Ok, vi ne znate koliko je moja S. mirna i tiha i koliko smo muke imali da je nateramo da progovori. Ali znam ja. Pitam je šta je radila na tom času. Kaže da je uzela papir sa sveske njene drugarice iz klupe! Da, i šta još? Ništa! Jesi pričala? Ni reč! Jesi... ništa, ništa, ništa, ama baš ništa drugo! Ok, pošto to nije bilo na času kod razredne, da li si joj objasnila šta je bilo? Ne interesuje je! I ok, opet dobijamo sistem u kome se učenik uči da nema prava ni da se brani! U zatvoru i ubice imaju, koliko znam, zar ne?
Šta se ovo dešava sa nama? Naravno da ću otići u školu da popričam sa razrednom! Ne, ne treba da joj ukine ukor, ukoliko smatra da je to ispravno, ali ću itekako zahtevati da joj da pravo glasa da objasni o čemu se radi! Otišla bih odmah, ali mi je sin pod temperaturom, pa čekam da ozdravi i da se potrefi onaj famozni dan za roditelje. Dakle, nije mi jasno kud ode ovaj sistem? Koliko sam upoznata sa svim sistemima svo troje dece, ono što me užasno nervira je motivacija koju sprovode profesori u srednjim školama nad decom koju smo im poverili. Evo, ponavlja se i kod moje S. Naime, moja deca su naviknuta na pozivitne motivacije, na "davanje krila". A onda odoše tamo negde gde im govore kako je u redu da prave probleme i da će ih sledeće godine biti duplo manje, pa još manje, pa još i tako dalje, te će samo pojedinci završiti srednju školu! Ovo nije prvi takav slučaj, što se dešava kod moje S. To sam imala sa sve tri ćerke, a sad ću malčice da se preračunam. Moja J. ima dvadeset i tri godine, dakle ovakav problem koji nije zanemarljiv u srednjim školama se dešava, po mojoj spoznaji već osam godina! Da li je to normalno, po vama, ili samo meni smeta?
Volela bih da se pozabavimo tim temama malo više, jer... Naučili smo decu da su neuspešni, da nemaju pravo glasa, da njihova sudbina zavisi od drugih i da oni tu ama baš ništa ne mogu da urade. Ovde ne pričam o deci koja su rođeni borci, koji će svaku situaciju izvući u svoju korist. Ovde pričam o deci koja su mirna, poslušna, kojoj reč autoriteta znači ono što je izrečeno, ne ono što su hteli da postignu. Smatram da je problem uveliko prisutan. Smatram da je takav pristup učenicima jedan od velikih razloga nezadovoljstva samih učenika. Nisam ja pametna da nađem način, sistem unutar sistema, gde bi se sve to okrenulo i bilo drugačije. Imam želju, ogromnu želju da nam školstvo bude apsolutno drugačije. Ali mislim da ne bi smeli da dozvolimo da nam takva vrsta prosvetnog kadra oblikuje decu! I da se to mora promeniti već jednom.
Moje viđenje školstva je holističko. Zašto decu da učimo o bokvici u knjizi, kad ih možemo izvesti napolje i pokazati im je, dati da je opipaju, pomirišu? Smatram da mnogo više dobrobiti ima ako ta ista deca sama posiju semenke raznih kultura i neguju ih sve do plodova, a onda i uživaju u njima, dok im se usput objašnjava kako to sve funkcioniše, nego da to isto crtaju u sveskama i čitaju u udžbenicima. Eto, uzela sam samo jedan primer o tome kako mislim da bi školstvo trebalo da izgleda, ali dok to nije tako....
Danas za svaku sitnicu, bukvalno sitnicu, decu šalju kod psihologa, pedagoga, direktoru. Nekad si baš trebao da zaslužiš taj tretman. Danas je to postalo uobičajeno. Navikneš dete da je uvek krivo za nešto. I uvek pogledi uprti u njih, jer su eto, progovorili na času! Ma šta je ovo postalo? Zar školovanje ne bi trebalo da bude edukacija koja podrazumeva da ste kadri da držite pažnju dece dok ih edukujete? Znam profesoricu geografije, koja je uspela da drži pažnju deci tako što im je govorila o pivarama u državama i gradovima o kojoj su učili! Držala im je pažnju! Našla je način! Najbolja je na svetu! Pitajte njene učenike, ne nju! Ona se samo snalazi u istom raspoloženju dece u kome i ostali predavaju!
Ono što me takođe užasno nervira je progres. Sve, ali sve se menja. Zaista, sve. Počevši od granje kuća, samog života, o tehnologiji da ne pričam. Jedino nam je školstvo apsolutno nepromenljivo! Sediš, slušaš što te interesuje i ne interesuje, onda te propituju o tome, dobiješ ocenu i idemo dalje. Nešto zapamtiš, mnogo toga ti ne treba, ali nikad u životu. Kao broj ovaca u Danskoj, što mi je oduvek bila fascinantna činjenica da moramo pamtiti. A udžbenik izdat pre nekoliko godina. I uvek smo se smejali oko toga, te pitali, a šta ako je neka pojedena? Hoće li se promeniti nešto ili ne, ne znam. Ali sistem...
Taj sistem dozvoljava da naša deca nemaju pravo glasa. Taj sistem dozvoljava da socijalna služba bude treći supružnik u svakom braku za koji je neko posumnjao da ne rade kako treba. Taj sistem dozvoljava da živimo pod budnim okom onih koje naš život zanima više nego njihov, te nas mogu prijaviti za sve što im se ćefne. Da, danas mi komentarišemo tamo neku nebuloznu situaciju, a sutra budemo akteri iste. Zaboga, ko vam garantuje da niste "na nišanu"? I samo pustimo sistemu da nam određuje kad smemo pričati, pomeriti se, osmehnuti se, jesti, obavljati sve što je prirodno. I čekajmo da nas prijavi komšija ili neki nepoznati entitet, jer nismo u normi. Dok ćutimo, tako će nam pomalo uzimati sve više slobode, sve više razmišljanja, delanja, delove nas, dok ne postanemo mašine koje rade baš ono što je norma ponašanja sistema- ćuti i radi! Dok ne umreš! To je sve što ti treba!
Comments
Post a Comment