Marija Namerno Drugačija

Setih se vremena kad sam bila daleko mlađa i imala žive snove o tome kakav treba da bude moj neki tamo budući, hajmo reći, partner. Gledajući previše filmova, morao je biti vodoinstalater, električar, majstor za računare, bravar, automehaničar, ljubitelj uređivanja dvorišta, jednako da voli i kuce i mace, pritom da bude dobar, ali nežan dreser, jer sam ja prenežna oko naredbi. Mislim da nisam nešto zaboravila oko kućnih radinosti, ali recimo da nisam. No, to nije sve. Trebalo bi da lepo peva, svira neki instrument, makar kao hobi, obavezno da ima ritam i da zna da pleše. Da ne pije. Da je duhovit toliko da se smejem do suza. Da je načitan. Da ga zanimaju slične stvari poput mene. Da mu je tema poboljšanja načina življenja tema o kojoj može pričati bez prestanka. Da mu nije teško ponekad skuvati. A da mu ni kućni poslovi nisu strani. O da, da govori bar jedan strani jezik, po mogućnosti engleski. Da voli i dobre automobile i duge šetnje. Da je omiljen u društvu. Dobar čovek, moralan, p

  Oduvek sam ubeđenja da se ništa ne dešava bez razloga. Meni je apsolutno nezamisliva činjenica da neki ljudi prolaze kroz izuzetno teške momente, bez ikakve poente! Isto tako mi je nezamislivo da to prolaze ljudi koji žive savršeno izbalansiran život. Pod izbalansiran mislim da im je sve u ravnoteži, te da vole i život u kući, na poslu, svoju rodbinu, prijatelje, uopšteno život. Zanimljivo je da i jedni i drugi imaju svoje mesto na ovom svetu i da ni jedni ni drugi ne prolaze to bez razloga. Ono što me iznenađuje je reakcija ljudi. Možda ja spadam u neke procepe u generacijama, te se slažem sa onima koji vide slično, a kojih je nekolicina. Možda treba reagovati kako se danas reaguje. Možda mi nismo bili u pravu pre toliko godina? Ne znam, možda, ali...   Pre dosta godina, kad je bilo više ljudi na ovoj planeti, a mnogi se još toga sećaju, mnogo smo pričali o ekscesima koji bi se desili, s vremena na vreme. Zašto? Zato što su bili retki! Nije tačno da ih nije bilo, ali ih definitivn

Neću dugo, jer ne mogu. Uhvatio me virus, prehlada, šta li je. Groznica, temperatura i sve što uz to ide. A ja, realno, tek počela da radim i... ne bojim se! Po prvi put se ne bojim da ću dobiti otkaz zato što sam tek počela da radim, a razbolela se. Po prvi put ne moram da zovem koleginicu i menjam smenu zato što sam pod temperaturom. Po prvi put ne moram da radim ovakva. Po prvi put se ne bojim da posao neće biti urađen, jer nisam tamo. Po prvi put mogu da radim od kuće, jer je takva priroda ovog posla.   I ne mogu da se ne zapitam, nije li baš ovakvo stanje, da živiš bez straha od života, jer život nisu samo lepe stvari, trebalo uvek i zauvek biti normalne u našem društvu? Društvu u celini, mislim. Ne mogu da se ne setim svih muka koje sam imala ranije, dok sam radila za druge. Bilo da su mi deca bolesna ili ja, nikad nisam dobila pravo na odmor. Samo na promenu smene, da bih naveče bila sa decom. A ja sam išla na posao u svim stanjima. To je bilo normalno.   A sada? Ehhh, lepote

   Od rođenja sam taj tip čoveka koji "uskoči" kad je potrebno. A često i kad nije. Nekako volim da budem korisna. Nije bitno hoće li to imati odjeka ili ne, vidi li se ili ne, prosto to je deo mene koji je takav oduvek. Mnogo puta sam se svesno zaustavila u nameri da uskočim, jer nije baš uvek ni primereno, ni potrebno. Ali je želja da budem korisna uvek i oduvek ostala. Kao takva, tražila je način da se ispolji, da bude u nekom drugom obliku, da zaživi na većem nivou, jer postoje ljudi poput mene, koji žele to isto. Zašto onda ne uraditi to zajedno? Desilo se to da sam se sa istom takvom osobom srela jednog dana, u tamo nekom "slučajnom" susretu, koji se desio iz moje radoznalosti, a njene želje da pomogne. Mirjana Berklović je, naime, nudila besplatne radionice life couchinga, a ja sam htela da vidim oči u oči šta je to, zapravo. Na kraju, završile smo tako što smo pričale o neverovatnim sličnostima nas dve. Od životnih okolnosti, do načina razmišljanja. Godinu

   Zašto smo nekad bili ljudi, a danas smo neko ko posmatra sve uokolo, ne čineći ništa? Da, mnogi od nas ne čine ništa kad vide oko sebe ružne stvari. A zašto? Koliko puta smo čuli priče naših baka i starijih, da su sakrivali kod sebe ženu koju bi muž tukao, zajedno sa decom? Da su se kod komšija sakrivale dok se ovaj ne bi otreznio? Da su ih primale u sred noći, u bilo koje doba dana, ne mareći za sopstvenu zonu udobnosti? Koliko puta ste čuli priče da su svakodnevno hranili one koji nisu imali dovoljno? To se podrazumevalo! Bili smo ljudi! Šta se promenilo?   Nije krivo društvo, krivi smo mi! Isključivo mi! Ove nove filozofije koje pokušavaju da zauzmu mesto nekim starim, dobrim vrednostima jesu ušle u naš život na velika vrata. I mnoge od tih novih učenja nas uče da smo mi bitni. I jesmo! To je apsolutna činjenica! Ako mi ne možemo da vladamo sobom, da pomognemo sebi, ne možemo ni drugima! Zato smo prvo bitni mi! Ali, te filozofije idu tako daleko da nas uče kako svi imamo svoju

  Višestruko majčinstvo znači bezbroj sati neopranog suđa, nedovršenog posla, neobavljenih stvari, nezapočetih obaveza, odloženih obaveza. Neke budu odložene zauvek. A sve to u cilju kvalitetno provedenog vremena sa decom. To znači imati bezbroj neostvarenih želja, jer želje su jedno, a život nešto sasvim drugo. Bezmalo svaka naša želja o tome kako mi zamišljamo da bi trebalo da bude vezano za našu decu, okruženje u kome se nalaze i slične stvari, postane čista improvizacija. Svaka naša namera da dobro osmislimo kako bi mi i šta bi uradili u tom momentu, ponovo postaje improvizovani scenario koji se nekad završi dobro, a nekad to dobro čekamo malo duže.    U smislu saveta o roditeljstvu, najviše mi se dopada intervju sa čovekom koji je napisao nekolicinu knjiga o pravilima roditeljstva, a kad je dobio svoje potomstvo, na pitanje koje savete koristi iz svojih knjiga, odgovara sa ni jednim! Apsolutno je u pravu. Roditeljstvo nije učenje koje se može primeniti na svu decu. Ono je indivi

    Volim one trenutke u kojima srce zaiskri od radosti u treptajima prepoznavanja zova duše. To su ona vremena kad vas nešto nosi, tera da se osećate dobro, bolje nego što razum nalaže, u svakom slučaju. Taj tihi poziv na delanje i žar koji se oseti u telu obuhvate sve što jeste, svaku misao, svaki dah, svaki pokušaj da se u potpunosti posvetite nečemu drugom. Jednostavno, zapljusne sve, spere sve ostalo i ostane da trepti tu gde treba da bude. To su oni pozivi koje ne možemo da otpustimo bez pitanja i vaganja jesmo li pogrešili. U svakom slučaju, nikad nismo dobili taj poziv bez razloga. I nikad nije mali. Naprotiv. Bez obzira da li ulazimo u period gde ćemo naučiti važne lekcije u životu, te nam je samim tim to vrlo težak zadatak ili nas čekalo nešto najlepše na svetu, to je ono što ne smemo propustiti. Zato smo tu.   Mnogi misle da je to onaj jedan jedini životni poziv koji ćeš raditi od sad, na dalje i ubuduće, do kraja života. Ali ne mora da znači. Ali svako ko ga prepozna, tre