Marija Namerno Drugačija

   Ispričaću priču za koju mislim da je na nekim suptilnim nivoima vrlo istinita. Susrećući se sa određenim tipovima ljudi, ako pogledamo dovoljno duboko, možemo utvrditi uzrok određenih obrazaca ponašanja. Ovo nema veze sa psihologijom, niti tim načinom pogleda na život.   Postojao je On, Sve što jeste. On je bio onaj koji je hteo da se prošiti u svojoj Svesnosti, te je stvorio produžene delove sebe, koje je nazvao Anđelima. Neću ulaziti ni u ovu hijerarhiju. Ko želi, može da istraži sve na tu temu. Anđeli su živeli u bezuslovnoj ljubavi sa svojim  Stvoriteljem. U njegovom krilu su bili apsolutno zaštićeni, uljuljkani i beskrajno voljeni. Nikad se nije desilo da bilo kakva sumnja prožme njihovo biće, jer sve što je bilo oko njih, bilo je zarad najvećeg dobrog svih. Živeći tako beskrajno dugo, ta sigurnost, ljubav, beskrajno u svemu, poverenje je bilo jedino za šta su znali. To savršenstvo samog simbioznog postojanja nije imao potrebe da preispituje bilo šta. Prost...

Beše vreme kad je Postojanje bilo dostojno onoga što jeste. Kad je Biti bilo jedino što je bitno, a sve usmereno u održavanju postojećeg. Beše vreme kad je Sve što jeste bilo u Jednom. Onda je nastalo vreme kad je Postojanje postalo više od potrebe, više od traženja, više od bitnog. Bivalo je sputavano na svim poljima toliko da se nije moglo reći da je Biti nešto što je Bogom dato, prirodno i normalno. Bilo je to vreme kada se tražila dozvola i za najmanji izražaj Individualnosti. Bilo je to vreme Puta tame. Krivudavi put kojim se moralo proći da bi se ponovo došlo do Spoznaje. Sa obe strane puta nalazila su se polja Izbora. Ali ti Izbori su, zbog vremena u kom su nam data, bila obavijena velom Neprozirnosti, stoga su se uvek svodila na iznenađenja, umesto izbora. Neretko se desilo da napravimo dobar odabir, ali usled tame, stanemo na pogrešan Izbor. Sećam se kad stadoh na polje koje mi je dodalo mnoštvo novih polja koja su se rasula na sve strane oko mene. Sve sami Izbori, I ni za je...

   Nekako mi ne idu komparacije u bilo kom obliku. Obzirom da sam samoj sebi polazna osnova, a često i jedina tačka preseka u određenim momentima, nisam baš imala priliku da smišljam tuđa istovetna ili oprečna razmišljanja. Ali, može li se tako kroz život baš uvek? Moja mera je sasvim u redu, naravno. Za mene. Ili nije? Ko je zna odrediti i kad je malo, a kad previše?    Često sam kroz život čula, a i sama izgovorila onu čuvenu: " za tebe bih sve uradio!". I zaista, to tako divno zvuči. Zaista, zaista predivno. Kad iz mog ugla gledam, zapravo, zaista divno zvuči. Zašto? Pa... kad god se setim da sam nekom bila potrebna, uvek su mogli da računaju na mene. Svi, bez izuzetka. Zaista je nebitno da li mi je ta osoba bitna, prebitna, osrednje bitna, čak apsolutno nebitna. Ako je u problemu, potrebi... tu sam koliko god mogu, naravno. Shodno tome, bezbroj noći sam provrela slušajući tuđe probleme, bezbroj puta bukvalno nisam doticala krevet noću, rešavajući tuđe stvari, m...

  Prihvatimo, na trenutak bar, činjenicu da smo sami krojači naše sreće, da mislima kreiramo i našu i sudbinu cele planete. Da bi oblikovali bilo šta što treba da bude negde manifestovano, potrebna je misao. Ona je prvobitna snaga koja se usmerava, koncentriše i drži u svesti dovoljno dugo da bi uopšte mogla da dobije snagu koja je potrebna za manifestovanje. Neću isključiti mogućnost da neke misli prosto u trenutku bljesnu daju momentalnu snagu za manifestaciju. Isto tako znamo šta je istoj potrebno za tako nešto. Ono što često nije jasno je da svaka naša misao jeste kreacija. Pošto smo svi na zemlji jedno, nije bitno što naša misao nije dobila svoje ostvarenje u našem životu. Možemo biti apsolutno sigurni da je naša misao odaslana negde, neko prihvatio i ostvario, ako već nismo mi. Isto tako, ne postoji ništa što već nije stvoreno, imajući u vidu bogatstvo istorije čoveka, poznatu i nepoznatu. Da li zaista i dalje možemo živeti u ubeđenjima da naše misli niko do sad nije pomisli...

  Više je nego evidentno da u meni postoji sposobnost da od nekih delića priča ili maštarija, sklopim onu koja u mojoj Duši rezonira sa nečim dubokim, rečima neopisivim, ali snažnim osećajem prepoznavanja. Kroz mnoge primere iz sopstvenog života, videla bih stvari drugačije od svih ostalih, neretko potpuno suprotno od svega što drugi vide. A vreme bi pokazalo da je moje rezonovanje bilo ispravno. Kao što logikom dolazimo do najboljih opcija za situaciju u kojoj se nalazimo, kod mene to dolazi, recimo, instinktivno. Jednostavno, znam da će se od mogućih budućih događaja, osoba odlučiti za jednu. Postoji način da promeni put, ali najčešće ljudi ne žele da čuju. Ili ne odmah. Neki čuju malo kasnije. A neki ne žele nikad.    Mnogo je teško gledati ljude do kojih ti je stalo kako biraju puteve koji nisu dobri ni za njih, ni za njihovu okolinu. A oni uporno idu baš takvim putevima. Na sličan način gledam i na ljude sa kojima nisam toliko bliska, samo njih mogu nekako odmerenij...

   Pre nekog vremena sam slučajno čula deo priče o tome kako je naš Nole izgubio motiv za osvajanje daljih medalja. Razumljivo. Svaka njegova odluka je apsolutno razumljiva. Sa moje strane gledišta, mogu reći da mi je žao da neko ko je prošao sve što je prošao, dođe u tu fazu. Ispoštovao je svoje roditelje, dao čitavoj naciji razlog za slavlje. Dokazao sebi i svima da ima na šta da bude ponosan. I njegovi čukununuci će biti ponosni na njega. Mi mu nismo Bog zna kako vratili. Ima s čime da se ponosi i sasvim je u redu da izgubi motiv da ide dalje. Verovatno će ga sutra nešto veliko vratiti na mesto koje je tako mukotrpno osvojio i dati mu motiv da ne odustane dok god ima šta da pruži, koju medalju da osvoji. A ima. Ima mnogo. Nisu tu bitne samo medalje koje osvaja, već i način na koji živi dok dolazi do njih, osvaja ih ili ne. On je prosto veličina koja je dokazana i kao takav, uvek dobrodošao u svačiji svet. Apsolutno zasluženo. Ne osvojenim medaljama, ponavljam, već ponašanj...

   Kad sam započinjala pisanje bloga, interesantno je to što sam loše stvari pisala u vreme kad sam bila izuzetno dobrog raspoloženja i obrnuto. Smatram da nisam dovoljno dobar emotivni utisak ostavila u pričama koje sam ispričala, ali isto tako znam da mnoge teške teme koje su se odigrale,  ionako pričam kao činjenično stanje, bez prevelikih emocija. Razlog tome je što se čovek, verujem, u nekom momentu pomiri sa tim što se desilo, nauči nešto i ide dalje. Ako idemo kroz život konstatno se držeći prethodnih događaja, smatram da možemo ići napred gledajući put pred nama krajičkom oka, jer sve vreme gledamo u ono što je prošlo.   Do ne tako davno, bila sam ubeđenja da sami stvaramo sopstvena ubeđenja i da ih se često držimo i ne shvatajući čemu služe više. Ta ubeđenja nam, zapravo, ne dozvoljavaju da vidimo šta je iza. A to iza je posebno bitno, jer upravo to je naša srž. To smo oni čisti mi, čistog srca, duše, bića. I to je taj deo nas koji treba da negujemo. Ubeđen...

  Razumljivo, svako od nas voli da čuje o sebi lepe stvari, pogotovo od ljudi koje smatramo bliskima. Ali, šta ako to nije slučaj? Šta ako se susrećemo sa potpunim nerazumevanjem okoline, do te mere da se pitamo ko je u pravu, jer nam se čini da se borimo po principu- sam protiv svih? Gde je ta granica koja nam kaže da smo mi preterali? Da možda, ipak, nismo u pravu? Da li je lako prihvatiti činjenicu da nismo u pravu?    Mene smatraju za izuzetno tvrdoglavu osobu. Verovatno to i jesam. Mislim da sam morala biti, da bih mogla uraditi stvari koje su bile potrebne u određenim momentima. Da nisam uporna, tvrdoglava, ne bih izdržavala na poslu temperature od minus dvadeset i sedam, dok satima moram da stojim napolju po vejavici. Da nisam ovakva, ne bih nakon pređenih oko trideset i pet kilometara za osam sati radnog vremena, hoda po zaleđenoj zemlji i ogromnim jezercima vode koja je ostala tu nakon velikih padavina, mogla doći kući i nastaviti sa drugim aktivnostima, kao da...

    Mnogi od nas dođu u situaciju kad ne vidimo ništa lepo u okolini. Ili ništa dovoljno lepo što bi nam pomoglo da vidimo dalje od lošeg. Nekome se to dešava retko, nekome s vremena na vreme, a neko je veći deo svog života u tom stanju. Bitno je znati da niste sami. Iako vam se čini da ste jedini na ovom svetu kome je breme toliko teško, da već postaje nepodnošljivo, zasigurno znajte da niste jedini. Pre je moguće da od tmurnih oblaka, ne vidite da je zapravo, savršeno sunčan dan napolju. I to je u redu. To je vaša perspektiva i imate apsolutno pravo na to. Ali, zašto se takve situacije dešavaju? Čemu služe? Čemu nas vode?    Poznavajući neke aspekte života i načine po kojima funkcionišu, pre bih volela da me neko ko je prošao kroz slično iskustvo i prebrodio ga, nauči koracima ka napred, nego neko koga je to naučio neko ko je o tome čitao iz knjiga. Isto kao što bih volela da me bogat čovek koji je sam stekao svoje bogatstvo uči kako da dođem do toga, pre nego bo...

   Kad stanem par koraka dalje, pa pogledam svoj život, prepoznajem jedan obazac koji dolazi u talasima. Malo, po malo, kao mali talasi, dolaze izazovi koje nekad prepoznam na prvu, nekad ne. Nekad umem da odreagujem odmah i zaustavim dalje talasanje, a često, najčešće reagujem tako da vidim, ali pustim da prođe. Ne znam iz kog razloga, ali svesno pustim. I sledeći. I sledeći. I onda dočekam onaj veliki, poput cunamija, koji ostavlja iza sebe veliku pustoš, ne baš tragične posledice, jer svaki put izađem iz te borbe jača. Ali prolazak kroz sve to, gubljenje vazduha usled tolike navale vode, hvatanje istog, pogledavanje na sve strane u isto vreme, tražeći oslonac, nešto čvrsto za šta bih se uhvatila. Dolazak na čvrsto tlo, uzbuđenje usled preživljene opasnosti i svih izazova koje ono nosi, i na kraju, smirenje. Odlazak dalje obogaćena nezaboravnim iskustvom. Iako smatram da se dobro nosim sa situacijama koje mi se nađu na putu, vidim da mnogi ljudi to rešavaju drugačije. Druga...

  Ne znam odakle toliki strah od smrti, ali je evidentno da postoji. Ne samo od one krajnje, fizičke, već od svake promene koja znači kraj jednom obliku.  Posmatrala sam mnoge situacije gde umremo milion puta u toku jednog dana. I ponovo se rodimo. I ne primetimo da se to desilo. Samo nastavimo dalje, kao da ništa nije bilo. Verovatno nas način života kojim živimo tera da ne obraćamo pažnju na tako sitne detalje koji nam se dešavaju svaki dan. Sve je postalo prebrzo, rutina. Posebno ako imamo mnogo obaveza. Zapravo, sve je osmišljeno tako da nemamo baš previše vremena za sebe. Toliko smo se navikli na tu činjenicu, da to dragoceno vreme oduzimamo od sebe samih i kad ga, zapravo, imamo. Koliko puta smo otišli na kafu sa najboljom prijateljicom, iako nam se u tom trenutku baš i nije išlo? Koliko puta smo umesto vremena za sebe, prebacili program i pronašli film koji već napamet znamo, ali ... samo da još jednom pogledamo ovu scenu? Koliko puta smo se začitali tako, da na kraju ...

Neko nam u život dođe i ode, neko zaluta i ostane, neko je oduvek i zauvek tu... I kod mene su došli i otišli. Malobrojni su ostali. Milion je razloga za to. I nikom nije jasno zašto baš tako. Ni ja nisam uvek znala, ali vremenom sve dođe na svoje. I sve se razume. Imala sam prijateljstva koja su iz neprijateljstva nastajala. I trajala relativno kratko. Danas, kao da ih nikad nije ni bilo, iako su godine prošle u tim druženjima. Iz svih takvih sam naučila da nisu prava. Čak su mi danas, mnoga od tih i besmislena. Prosto nemaju sadržaj. Iz jedne trogodišnje priče upečatljivi su bili početak i kraj. Iz drugog, sedmogodišnjeg druženja, naučila sam da neki ljudi ničemu ne veruju, sem svojim očima. Daljnja neka druženja su bila nametnuta, rodbinskim ili poslovnim vezama najčešće. Nisu trajna     A ono jedno, koje je trajalo dvadeset i pet godina je bilo najkompleksnije od svih. Nakon toliko godina, ja koja sam bila mirna, dok me neko baš ne izbaci iz takta, i ona, prznica iz ko z...