Marija Namerno Drugačija

   Sve košta, u životu. Sreća koja je stanje nekih ljudi u velikoj meri je plaćena dubokim osmišljavanjem života i savladavanja sopstvenih ograničenja u smislu prepuštanja emocijama koje nam nisu prijatne. Sreća u tom kontekstu je plaćena velikim radom na sebi. Ljubav u kojoj pojedinci bitišu je takođe došla kroz plaćeni rad na sebi. Mnogi moji fb prijatelji mene poznaju iz upravo tog stanja velike ljubavi i povezanosti prema svima i svemu što jeste. Nikad ne pišem, ne govorim, ne mislim i ne osećam ono što nije tako, na društvenim mrežama. Prosto smatram neprimerenim da na svojim profilima pišem o trenutnim situacijama koje me muče svakodnevno. Mnogo puta sam pročitala o takvim situacijama, te silnom raspredanju o tome. Kome se šta ružno desilo, ko je, zamislite, šta doživeo, a što bi trebalo da nas obori s nogu, tipa neljubaznost trgovkinje u obližnjem butiku?! Ruku na srce, meni se retko dešavaju takvi momenti u životu,a i kad se dese, prosto ih posmatram kao nešto što ili...

  Danas sam dobila strašan motiv da napišem ono što mi baš jako bode dušu skoro svaki dan, a to je istorija. U kom smislu? Ja sam imala petnaestak godina kad je na ovim našim prostorima počeo rat. Svi koji su prošli kroz to, a prošli smo, na ovaj ili onaj način, su deo naše istorije. U poslednje vreme baš često slušam priče o tome kako je bilo nekad. Sad mi već naveliko smeta. Zašto? Evo mog ugla gledanja na to: svi oni koji pričaju o veselim sedamdesetim i lepim osamdesetim, imali su sve ove godine na raspolaganju da učine ono što treba i da sačuvaju kvalitete unutar sebe do dana današnjeg, te da našoj deci ostave te, prave kvalitete u amanet i dati im priliku da se samo nadograđuju na to. Sva priča o gubljenju domova, materijalnih stvari, prisilnih masovnih seljenja i svega što je to nosilo jeste prestrašna. No, meni su strašniji životi koji su u to vreme izgubljeni na tako traumatičan način. I surova mučenja svih tih koji više nisu sa nama. Mada više ovih koji preživeše to, jer...

    Mislim da nema ljudskog bića koje ne bi želelo da živi uvek u sreći, harmoniji, izobilju i ljubavi. S moje tačke gledišta, to bi bio raj. No, mi nismo u raju. Mi smo na zemlji, gde su iskustva polarna. Sva moja verovanja i priče o ispunjenom životu, ne isključuju negativna iskustva.  Zašto? Zato što mi i dalje živimo život na ovom svetu, gde je polarnost normalna, te je kao takvu trebamo i prihvatiti. Za mene ispunjen život znači biti u svom stanju ljubavi i mira koliko god je to moguće, bez obzira na sve! Da znam kako se podvlači tekst, uradila bih to ovde, ali pošto ne znam, ponoviću: BEZ OBZIRA NA SVE!!!!    Ja sam u svom stanju mira prebrodila razvod i bol mojih ćerki zbog razdvajanja sa ocem. Posebno najmlađe, moje S. On je, za nju, bio bog što zemljom hoda. Stoga nije bilo lako prihvatiti ulogu majke koja je kriva za sve i koja ne želi da njena deca imaju porodicu. Činjenica da je nismo imali ni dok je on živeo sa nama, njoj nije bila bitna, jer nije...

  Neke stvari oduvek jesu, a neobjašnjive su drugima.Tako i mi, koji jesmo i znamo šta smo, ne možemo uvek objasniti otkud nam to, zašto baš mi, niti kako to funkcioniše, ali imamo to što imamo i jesmo to što jesmo. Deluje konfuzno, ali je istina. Malo mi je teško odvojiti činjenice od onih koje nazivam: " I ja isto!", zato što se poslednjih godina svi nešto prepoznaju u svemu, a mnogi ni ne shvataju u čemu se prepoznaju. Znam da i to zvuči konfuzno, ali sam svedok previše takvih situacija, da je nekad baš i smešno koliko se neki trude da budu nešto što nisu. Primera radi, ako pričam o nekoj naintimnijoj sferi sebe, koju sam spoznala kroz meditaciju, ako se to tako može nazvati, mislim ovo što ja radim i pričam sa određenim ljudima o iskustvu koje je lično moje i apsolutno nikakve veze ni poveznice nema sa njima iz mnoštva razloga. Prvi i najvažniji je da oni, recimo, ne rade na sebi. I onda kad ispričam to fantastično iskustvo, očekujem pitanja, potpitanja, neku reakciju! A...

   Kad pričam o divnim dušama, uvek spremnim da pomognu, ne mogu da ne odvojim vreme i da ne spomenem divnu Andreu Deu Stojanovski. Ona je jedna od onih duša koje su intenzivno proživljavale svoje detinjstvo i ranu mladost, zato što je bila drugačija. I ona se teško uklapala u ove izopačene poglede na sve što nije ukalupljeno. I ona je spoznala svoju različitost u razgovoru sa Anđelima i Arhanđelima. I takođe oduvek ima neverovatnu želju da pomogne ljudima, stoga se i bavi isceljivanjem  na nekoliko nivoa postojanja.   Ono što mene oduševljava kod Dee je njen entuzijazam u vezi svega što ona jeste. Ona prosto zrači tim nekim posebnim magnetizmom koji se toliko trudila da sakrije, u početku, čini mi se. Međutim, mi smo ono što jesmo i ako već znaš šta jesi, sijaj punim sjajem! To je poruka koju Dea prenosi svakim danom, ali i način na koji živi. Prosto je spojila sve ono sjajno iz duhovnog života u predivnu manifestaciju na ovoj planeti na kojoj živimo. Kod nje, sva...

  Smatram da su određeni obrasci u našim životima tu, da nas usmere, preusmere ili nauče ono što nismo mogli ranije da učinimo. Oni su vrlo bitni, kad uzimamo u obzir promene koje želimo da napravimo u životu i način ophođenja prema svemu. Mnogi pokušavaju da naprave drugačiji ishod radeći iste stvari. To je šablon. Treba izaći iz toga, ako zaista želimo promene. Jedan od velikih razloga zašto sam odlučila blog pisati kao autobiografski deo, pre nego počnem da pišem ovo što sam, zapravo, želela, je upravo taj što nemam pravo prenositi iskustva ljudi sa kojima radim, bez njihovog pristanka, ali moja smem. Data su mi na raspolaganje. Sve što nam se u životu dešava, dešava se po određenim pravilima, obrascima. Bili mi svesni njih ili ne, oni funkcionišu. Kao što znamo da će jabuka koju bacimo u vis zasigurno pasti na pod, tako su sigurni i obrasci o kojima pričam.    Pisala sam o mom detinjstvu. Nemam nameru da pišem ponovo o tome, samo da vam skrenem pažnju na jedan oseća...

   Ono što se toliko potencira u poslednje vreme, a što bi trebalo da bude naš sastavni deo života je priroda. Zaista smo se toliko otuđili od nje, da smo umnogome prestali da obraćamo pažnju na nju. Samo je koristimo, a ništa ne vraćamo. Voda, vazduh, hrana, energija, sve uzimamo. A šta joj dajemo zauzvrat? U ovom tekstu ne želim da pišem o onome što nam je svima poznato, što može da se pročita na mnogim drugim mestima. Pošto kroz posao, mnoge ljude savetujem da urade korake o kojima ovde pišem, došla sam do fascinantnog zaključka iz iskustva mnogih koji su prošli "kroz moje ruke", a to je da smo zaista došli do toga da ne vidimo ono što nam je pred nosom!    Ne mogu da vam prepričam silna iskustva ljudi kad počnem da im pričam o prvom koraku ka povratku prirodi, te da pronađu svoje mesto, obavezno drvo ispod ili pored kojeg će da sednu i razmene energiju sa istim! Neverovatno je koliko ljudi ne primećuje da već godinama sede kraj jednog istog drveta, a ni jednom ...

  Kao neko ko želi da učestvuje u menjanju ljudskih navika verovanja, nekako se oslanjam na one ljude koji imaju tu energiju, specifičnu, jaku, ali nežnu. Zapravo, izuzetno toplu. Veliki sam poštovalac ljudi koji imaju snage, volje i energije da prepoznaju u sebi ono više od očiglednog. Neki od njih imaju takve senzacije od ranog detinjstva, ali ih sklanjaju u stranu, što zbog nerazumevanja sopstvenih senzacija, što zbog nemogućnosti da ih podele sa nekim ko bi ih razumeo i usmerio. Stoga se, iako imaju takve senzacije od kako znaju za sebe, takoreći, godinama kriju u senci svojih spoznaja i rade upravo u tom svetu, daleko od svih. A kad zabljesnu u javnost, kad osete momenat koji ih vuče ka tome, takve ljude treba slušati, upijati sve što kažu i primenjivati što više možemo od rečenog.   Mnogi misle da takvi ljudi postoje samo tamo negde, na Zapadu ili Istoku, jer smo naučili da je uvek tamo nešto lepše, bolje i kvalitetnije. Maja Ikica Milosavljević je primer domaćeg kvali...

   Još uvek sam u raskoraku pri analiziranju učestvovanja ega u procesu kreiranja budućih događaja u smislu kooperanta u celoj toj priči. Ljudi koji su u skladu sa svojom dušom, nekako lakše prihvataju ono što im se dešava, bilo dobro ili loše, a oni koji su se upetljali u ego bez duše, se muče. Mnogo puta smo žarko želeli svim srcem da nam se desi neka određena situacija, misleći da je baš ona prava za nas. A onda nas život iznenadi i ponudi nam alternativu koju nismo mogli odbiti u tom trenutku. A kad prođe dosta vremena, shvatimo da smo, možda i spašeni, baš tom alternativom. A opet, nismo u stanju prihvatiti našu tadašnju želju kao nešto što nam nije bilo namenjeno, niti nam pripada. To se odnosi i na poslove i na ljubavne momente i na sve što smo takoreći, propustili nekada.   Pošto radim na karmičkim vezama, jasne su mi one veze koje imaju jasan uzrok. Zato što si ti tamo nekog zakinuo za nešto, ti danas nemaš baš to, a želiš, no nećeš ni dobiti dok ne odradiš šta...

   Neverovatna mi je činjenica koliko smo se mi, kao ljudski rod, odrodili od života. Po meni, život se dešava baš u ovom trenutku. Ni pre, ni posle toga. A mi, kao neku kolektivnu grešku, živimo u svim vremenima, osim sada, kada to možemo. Koliko ljudi znate da se konstantno vežu za prošlost? Šta god da im se dešava danas, bilo lepo ili ne, prisećaju se situacija kroz koje su prošli i porede ovaj sadašnji trenutak sa tim. Isto to radimo i kad je budućnost u pitanju. Ako nam je loše sada, komentarišemo kako ćemo u budućnosti živeti ovako ili onako, a ako nam je dobro ponavljamo kako će kasnije biti još bolje.   Za takvo funkcionisanje celog našeg bića, potrebno je raščlaniti samog sebe na ta tri glavna vremena. To vam je isto kao da projektujete sebe u isto vreme u tri različita vremena i očekujete da u isto vreme funkcionišete u najboljem svom izdanju u sada. Ako ste se podelili, ma i na pola, vi više niste celi. Deo vas je ili u prošlosti ili u budućnosti i za toliko ...

    Za mene, vreme kad smo priključili internet, je bilo nešto najbolje što je moglo da se desi. Po prirodi radoznala, a vrlo skučenog izvora informacija do tada, meni se otvorio prozor za švedski sto informacija. Naravno da mi je bilo jasno da nije svaka tačna, ali je bilo bitno da su tu negde i one prave. Meni je bilo teško doći do informacija pre interneta i zato što je materija koja me privlači u ono vreme bila negde skoro pa tabu- tema. Ne za mene, kojoj nije bilo teško pitati, već za druge koji mahom nisu imali pojma o čemu pričam. A vrlo često je moja okolina smatrala moja interesovanja čistim besmislicama.  I odjednom dolazi taj famozni google, sa svim što me interesuje na jednom mestu. Meni engleski nije strani jezik, dosta dobro baratam njime, ali mi je logično bilo da kuckam pitanja na srpskom. Ono što je interesantno, svaki put kad bih ukucala nešto i pritisnula tražilicu, jedno mesto se uvek pojavljivalo kao odgovor. Tu su bile informacije o teorijama zavera...

   Retki od nas odmalena znaju šta ih ispunjava. Iako ih smatramo srećnicima, nije lako znati da imaš određeni talenat i da u ovim uslovima života, zavisiš od njega i samo od njega. Naravno da je idealno kad se potrefi talenat za nešto što je apsolutno isplativo, pa ne moraju da misle o ničemu previše, jer plate ljude koji misle za njih. A koliko puta ste čuli da su takvi ljudi pokradeni, iznevereni i slično od onih kojima su poklonili potpuno poverenje? Ne, ni njima nije lako. Kad si uspešan, posebno u nečemu što je potrebno drugima, mnogo puta ne znaš ko je sa tobom zbog prijateljstva ili zbog koristi. No, fokusirajmo se na one koji ne znaju oduvek gde im je mesto.    Uzmimo činjenicu da se izborite sa sobom i otkrijete svoj talenat i zablistate najsjajnije moguće u tome u čemu ste najbolji. A onda se sruči na vas bujica ljudi koji su vam do juče bili bliski, a danas ne mogu da razumeju promenu koja vas je potpuno zaokupila. Ne vide smisao u tome, ne vide razlog ...

    Smatram vrlo važnom činjenicom da smo svi povezani. Nekima od nas je jasno ili donekle jasno jedinstvo svega što postoji. Ali mnogi se osećaju kao usamljene jedinke, potpuno bezvredne i neprimetne. Posebno sam imala priliku da "raskrinkavam" takva razmišljanja kod žena koje nisu ispunile svoju "svetu dužnost"- biti majka. Ja imam četvoro dece, te znam koliko je zadovoljstvo biti majka. Ali iz mog ugla, moje četvoro dece će uvek biti za onu dlaku ispred svih ostalih. Žene koje nisu rađale, iz ovog ili onog razloga, a u sebi imaju duboki majčinski osećaj, su u velikoj prednosti u odnosu na mene i sve majke poput mene. One mogu majčinstvo u njima prostreti po celom svetu i svi su, u neku ruku, njihova deca, dovoljno vredna pažnje. Meni će moja uvek biti preča od ostalih, sem u ekstremnim situacijama, naravno.    Negde sam, kroz svoja istraživanja i informacije došla do podatka da čovek koji odradi prethodne korake koje opisah i još jedan, a to je povezivanje sa p...

   Dosadašnji koraci su bili potrebni za otpuštanje stvari iz prošlosti, pravljenje mesta i prostora za nove, lepe stvari koje nam boje život. A smatram da bi mogli dalje, trebamo se zapitati ko smo mi, zapravo? Šta želimo od života? Postoji određeni broj ljudi kome je to kristalno jasno, ali ja poznajem mnoge koji sebe toliko ne poznaju, da ta činjenica prosto boli. Kad pogledate oko sebe, koliko ljudi vidite da su se posvetili deci, poslu, hobiju ili begu od stvarnosti čitanjem novina, gledanjem televizije, odlaskom na putovanja, samo da ne bi gledali svakodnevicu na koju su navikli, pa i ne razmišljaju više da li im prija ili ne. Kao ni njihovim ukućanima, prijateljima, porodici, familiji, kolegama.    I sama sam bila u situaciji koja me je udarila kao grom, kad više nisam bila potrebna svojoj deci da ih hranim, oblačim, odvodim u šetnje i slično. I znam koliki osećaj praznine budi taj deo života kad odjednom ne pripadaš nečemu što ti je do juče bio život. A ond...

Zahvalnost je nešto što svi rado prihvatamo. Neki od nas znaju i da podele. Za život onakav kakav bi trebali svi da živimo, trebali bi naučiti biti zahvalni za sve što imamo. Meni je, dok sam bila dete, pomagala činjenica da tamo negde postoje deca koja umiru od gladi, a moj tanjir je svaki dan pun. Kasnije sam početnu inspiraciju u zahvalnosti tražila u svim detaljima života. U prvom dahu jutra kojeg sam svesna nakon buđenja, tračku Sunca koje se promalja kroz prozor, udobnom krevetu koji mi pomaže da kvalitetno odmorim svaku noć...    Zašto je bitno biti zahvalan? Pored svih očiglednih dobrobiti po nas, sklanjanje od negativnosti i tome sličnog, mi otpuštamo sve blokade ka ostvarenju onih najplemenitih ciljeva. Mi dozvoljavamo svemu što nam prija da dođe u naš život u sve većoj količini. Ako ste danas zahvalni za koricu suvog hleba, onako duboko zahvalni od sveg srca, sutra ćete imati mogućnost da dobijete čitavu veknu. Kroz određeno vreme, više nećete ni razmišljati o jel...