Mislim da nema ljudskog bića koje ne bi želelo da živi uvek u sreći, harmoniji, izobilju i ljubavi. S moje tačke gledišta, to bi bio raj. No, mi nismo u raju. Mi smo na zemlji, gde su iskustva polarna. Sva moja verovanja i priče o ispunjenom životu, ne isključuju negativna iskustva. Zašto? Zato što mi i dalje živimo život na ovom svetu, gde je polarnost normalna, te je kao takvu trebamo i prihvatiti. Za mene ispunjen život znači biti u svom stanju ljubavi i mira koliko god je to moguće, bez obzira na sve! Da znam kako se podvlači tekst, uradila bih to ovde, ali pošto ne znam, ponoviću: BEZ OBZIRA NA SVE!!!!
Ja sam u svom stanju mira prebrodila razvod i bol mojih ćerki zbog razdvajanja sa ocem. Posebno najmlađe, moje S. On je, za nju, bio bog što zemljom hoda. Stoga nije bilo lako prihvatiti ulogu majke koja je kriva za sve i koja ne želi da njena deca imaju porodicu. Činjenica da je nismo imali ni dok je on živeo sa nama, njoj nije bila bitna, jer nije znala za drugačije. Niti da može drugačije. A ja nisam dozvoljavala da se svađamo, niti rešavamo bilo kakve probleme pred njima. Tako da one nisu ni znale da postoje problemi u našoj porodici, jer je njima bilo bitno da situacije u kojima se nalaze budu rešene. A ko će to uraditi i kako, nije njihov problem. Danas shvataju da je to bio dobar potez, same su došle do tih zaključaka. Ali, trebalo je preživeti ovih osam godina do toga. Bila sam u svom miru i kad su me roditelji osuđivali zbog razvoda i kad su me ružili i vređali i pravili probleme gde ih nije bilo. Bila sam u svom miru dok nisam radila i nisam znala kako ću da prehranim decu bez posla, a znala sam da alimentacija od tada sveže bivšeg muža neće biti redovna. Zapravo, nije je ni bilo dosta dugo. Preživesmo. Bila sam u miru i kad je počela priča sa socijalnom službom. E tad, kad je došlo vreme da se preti sudom i one oštrije mere, tada sam izgubila svoj mir i upala u stanje očaja. Sama na ovom svetu, sa troje dece, pretnjom oduzimanja njih ukoliko se ne povinujem nečijim pravilima. A ta pravila nemaju veze sa našom realnosti! Meni je to bilo strašno više nego što mogu rečima da objasnim. Zapravo, bila je reč o oduzimanju jedne ćerke, pošto se druga izjasnila da ne želi kontakt sa mojom mamom i polusestrom. Treća je bila punoletna. Moja najmlađa, moja S. pod uticajem njenog tate, koji joj je govorio da treba da bude u kontaktu sa babom sa kojom živi nekoliko godina, smatram da je izmanipulisana od njegove strane i potpisala je papir da hoće da viđa babu. Pisala sam o tome ranije. Želim reći, samo ekstremne situacije su me dovodile do gubljenja tog svog mira, duboke ljubavi i povezanosti prema svemu, ali bih se relativno brzo vraćala sebi, čim to prođe.
Sva ta dešavanja smatram usponima i padovima životnim. No, na nama je izbor hoćemo li reagovati ovako ili onako. Svi možemo da se svađamo, napadamo, spletkarimo, ogovaramo, sudimo i manipulišemo, krademo, arogantišemo, terorišemo, grizemo, grebemo, varamo i povređujemo druge. Svi, apsolutno svi smo sposobni za to. Oni koji to ne rade su jednostavno odlučili da ne žele. To je sva filozofija oko toga. Nekima od njih je bilo potrebno da mnogo rade na sebi da bi došli do tog stanja, a neki su ga bili svesni oduvek i nisu želeli da ga izgube. Naravno da tu postoje i sve nijanse između. No, sve je stvar izbora. I dozvoljavanja drugima da ovladaju našim emocijama. Lično tvrdim da ne postoji emocija koja nam nije bliska srcu, a da može da izazove neku burnu reakciju u nama!
Meni su samo nerazumljivi ljudi koji ne vide druge načine za obavljanje bilo čega u životu. .Recimo, pričam sa mladom mamom koja ima sina od godinu i po dana i žali se kako se on svaki put opeče kad ga kupa, zato što je tvrdoglav i dira vodu dok ona pokušava da napravi odgovarajuću za njega! Slušam je desetak minuta o tome kako je on nevaljao i kako je sve pokušala da on to prestane raditi, ali on ne reaguje i eto mu sad, nek se peče! Gledam je, slušam i ne verujem! Samo sam je pitala da li je probala da prvo pusti hladnu vodu i onda dodaje vruću! Zanemela je i pocrvenela u momentu. Mnogima od nas je to logično, ako već pravimo vodu za kupanje, dok je dete kraj slavine. No, neverovatno je koliko njih ne razmišlja tako. A još više koliko njih ne vidi svoje postupke, ni kad povređuju sopstveno dete. Zato je preko potrebno otvoriti vidike. Poznajem njih nekoliko čija su se deca dobrano povredila, dok su oni bili zabavljeni nečim drugim. Ja ne vidim razlog da mene povrede moje dece upozoravaju na to da im ne posvećujem dovoljno pažnje.
Pomalo mi smeta sva ova filozofija da treba isključivo misliti pozitivno da bi se pozitivne stvari desile. Da je naš um sposoban da stvori ono što želi da stvori, to bi bila njegova funkcija. Ali nije i ne može. Stoga, bez dubljeg razumevanja životnih tokova, sklanjanja programa i potprograma iz svesti i podsvesti, otklanjanje okova sa sebe i još dosta toga, mi smo učaureni tu gde jesmo i samo dozvoljavamo da nas lažu i mažu o mogućnostima koje svi imamo i načinu kako do toga doći. Ja znam da svi imamo moć samoisceljenja i da bi svi mogli da radimo na sebi i imamo apsolutno savršeno zdravlje. Koliko ljudi znate koji su apsolutno posvećeni tome, ali nisu baš najzdraviji? Pitate li se ikad zašto? A tamo neka baba na planini, puši od kako zna za sebe, pije rakiju svako jutro, jede jednoličnu hranu jer druge tamo nema i živi zdravim i vitalnim životom preko sto godina! Postoje dublje istine od onih u koje želimo da verujemo. Jedna od njih je i ta, da smo mi ovde došli da živimo ljudski život, a ne da budemo anđeli u raju. Stoga, što se pre pomirimo sa tim da smo mi sva iskustva u našim životima do sada, sazdali svojim emocijama i da to možemo da promenimo u budućnosti, što se pre pomirimo da smo hteli određena iskustva da prođemo, često i negativna, da bi naučili nešto iz toga, u stvari spoznali sebe i na taj način, što pre prihvatimo da nismo tu da nas ništa negativno ne zadesi, pre će nam biti lakše da idemo dalje smislenije. Prirodno je da težimo dobru, to je povratak našoj kući, gde naša duša boravi. Ali bi trebali malo da se prizemljimo, i da prihvatimo i sve ostalo. Uostalom, ispunjen život znači život u balansu. A balans podrazumeva nivelisanje dve suprotstavljene strane. Stoga, prihvatanje i dobrog i lošeg i čuvanje tog mira kao centralne tačke. Ipak smo mi ovde da odživimo život, ne da živimo bajke.
Ja sam u svom stanju mira prebrodila razvod i bol mojih ćerki zbog razdvajanja sa ocem. Posebno najmlađe, moje S. On je, za nju, bio bog što zemljom hoda. Stoga nije bilo lako prihvatiti ulogu majke koja je kriva za sve i koja ne želi da njena deca imaju porodicu. Činjenica da je nismo imali ni dok je on živeo sa nama, njoj nije bila bitna, jer nije znala za drugačije. Niti da može drugačije. A ja nisam dozvoljavala da se svađamo, niti rešavamo bilo kakve probleme pred njima. Tako da one nisu ni znale da postoje problemi u našoj porodici, jer je njima bilo bitno da situacije u kojima se nalaze budu rešene. A ko će to uraditi i kako, nije njihov problem. Danas shvataju da je to bio dobar potez, same su došle do tih zaključaka. Ali, trebalo je preživeti ovih osam godina do toga. Bila sam u svom miru i kad su me roditelji osuđivali zbog razvoda i kad su me ružili i vređali i pravili probleme gde ih nije bilo. Bila sam u svom miru dok nisam radila i nisam znala kako ću da prehranim decu bez posla, a znala sam da alimentacija od tada sveže bivšeg muža neće biti redovna. Zapravo, nije je ni bilo dosta dugo. Preživesmo. Bila sam u miru i kad je počela priča sa socijalnom službom. E tad, kad je došlo vreme da se preti sudom i one oštrije mere, tada sam izgubila svoj mir i upala u stanje očaja. Sama na ovom svetu, sa troje dece, pretnjom oduzimanja njih ukoliko se ne povinujem nečijim pravilima. A ta pravila nemaju veze sa našom realnosti! Meni je to bilo strašno više nego što mogu rečima da objasnim. Zapravo, bila je reč o oduzimanju jedne ćerke, pošto se druga izjasnila da ne želi kontakt sa mojom mamom i polusestrom. Treća je bila punoletna. Moja najmlađa, moja S. pod uticajem njenog tate, koji joj je govorio da treba da bude u kontaktu sa babom sa kojom živi nekoliko godina, smatram da je izmanipulisana od njegove strane i potpisala je papir da hoće da viđa babu. Pisala sam o tome ranije. Želim reći, samo ekstremne situacije su me dovodile do gubljenja tog svog mira, duboke ljubavi i povezanosti prema svemu, ali bih se relativno brzo vraćala sebi, čim to prođe.
Sva ta dešavanja smatram usponima i padovima životnim. No, na nama je izbor hoćemo li reagovati ovako ili onako. Svi možemo da se svađamo, napadamo, spletkarimo, ogovaramo, sudimo i manipulišemo, krademo, arogantišemo, terorišemo, grizemo, grebemo, varamo i povređujemo druge. Svi, apsolutno svi smo sposobni za to. Oni koji to ne rade su jednostavno odlučili da ne žele. To je sva filozofija oko toga. Nekima od njih je bilo potrebno da mnogo rade na sebi da bi došli do tog stanja, a neki su ga bili svesni oduvek i nisu želeli da ga izgube. Naravno da tu postoje i sve nijanse između. No, sve je stvar izbora. I dozvoljavanja drugima da ovladaju našim emocijama. Lično tvrdim da ne postoji emocija koja nam nije bliska srcu, a da može da izazove neku burnu reakciju u nama!
Meni su samo nerazumljivi ljudi koji ne vide druge načine za obavljanje bilo čega u životu. .Recimo, pričam sa mladom mamom koja ima sina od godinu i po dana i žali se kako se on svaki put opeče kad ga kupa, zato što je tvrdoglav i dira vodu dok ona pokušava da napravi odgovarajuću za njega! Slušam je desetak minuta o tome kako je on nevaljao i kako je sve pokušala da on to prestane raditi, ali on ne reaguje i eto mu sad, nek se peče! Gledam je, slušam i ne verujem! Samo sam je pitala da li je probala da prvo pusti hladnu vodu i onda dodaje vruću! Zanemela je i pocrvenela u momentu. Mnogima od nas je to logično, ako već pravimo vodu za kupanje, dok je dete kraj slavine. No, neverovatno je koliko njih ne razmišlja tako. A još više koliko njih ne vidi svoje postupke, ni kad povređuju sopstveno dete. Zato je preko potrebno otvoriti vidike. Poznajem njih nekoliko čija su se deca dobrano povredila, dok su oni bili zabavljeni nečim drugim. Ja ne vidim razlog da mene povrede moje dece upozoravaju na to da im ne posvećujem dovoljno pažnje.
Pomalo mi smeta sva ova filozofija da treba isključivo misliti pozitivno da bi se pozitivne stvari desile. Da je naš um sposoban da stvori ono što želi da stvori, to bi bila njegova funkcija. Ali nije i ne može. Stoga, bez dubljeg razumevanja životnih tokova, sklanjanja programa i potprograma iz svesti i podsvesti, otklanjanje okova sa sebe i još dosta toga, mi smo učaureni tu gde jesmo i samo dozvoljavamo da nas lažu i mažu o mogućnostima koje svi imamo i načinu kako do toga doći. Ja znam da svi imamo moć samoisceljenja i da bi svi mogli da radimo na sebi i imamo apsolutno savršeno zdravlje. Koliko ljudi znate koji su apsolutno posvećeni tome, ali nisu baš najzdraviji? Pitate li se ikad zašto? A tamo neka baba na planini, puši od kako zna za sebe, pije rakiju svako jutro, jede jednoličnu hranu jer druge tamo nema i živi zdravim i vitalnim životom preko sto godina! Postoje dublje istine od onih u koje želimo da verujemo. Jedna od njih je i ta, da smo mi ovde došli da živimo ljudski život, a ne da budemo anđeli u raju. Stoga, što se pre pomirimo sa tim da smo mi sva iskustva u našim životima do sada, sazdali svojim emocijama i da to možemo da promenimo u budućnosti, što se pre pomirimo da smo hteli određena iskustva da prođemo, često i negativna, da bi naučili nešto iz toga, u stvari spoznali sebe i na taj način, što pre prihvatimo da nismo tu da nas ništa negativno ne zadesi, pre će nam biti lakše da idemo dalje smislenije. Prirodno je da težimo dobru, to je povratak našoj kući, gde naša duša boravi. Ali bi trebali malo da se prizemljimo, i da prihvatimo i sve ostalo. Uostalom, ispunjen život znači život u balansu. A balans podrazumeva nivelisanje dve suprotstavljene strane. Stoga, prihvatanje i dobrog i lošeg i čuvanje tog mira kao centralne tačke. Ipak smo mi ovde da odživimo život, ne da živimo bajke.
Comments
Post a Comment