Neke stvari oduvek jesu, a neobjašnjive su drugima.Tako i mi, koji jesmo i znamo šta smo, ne možemo uvek objasniti otkud nam to, zašto baš mi, niti kako to funkcioniše, ali imamo to što imamo i jesmo to što jesmo. Deluje konfuzno, ali je istina. Malo mi je teško odvojiti činjenice od onih koje nazivam: " I ja isto!", zato što se poslednjih godina svi nešto prepoznaju u svemu, a mnogi ni ne shvataju u čemu se prepoznaju. Znam da i to zvuči konfuzno, ali sam svedok previše takvih situacija, da je nekad baš i smešno koliko se neki trude da budu nešto što nisu. Primera radi, ako pričam o nekoj naintimnijoj sferi sebe, koju sam spoznala kroz meditaciju, ako se to tako može nazvati, mislim ovo što ja radim i pričam sa određenim ljudima o iskustvu koje je lično moje i apsolutno nikakve veze ni poveznice nema sa njima iz mnoštva razloga. Prvi i najvažniji je da oni, recimo, ne rade na sebi. I onda kad ispričam to fantastično iskustvo, očekujem pitanja, potpitanja, neku reakciju! A dočekam:" I ja isto!" Ma kad i kako, kad do tih spoznaja ne možeš doći pijući kafu sa svima koji su u tom trenutku raspoloženi za istu, niti gledanjem u televizor dok ti se ne prispava? Jednostavno, ne razumem potrebu ljudi da budu ono što nisu. Ja toliko ne volim pravila, niti ponavljanja, gotovo ritualna, da mi je prirodno da tražim svoj sopstveni put. Ali ne isključujem isprobavanje nečijih metoda, iako imaju stroga pravila, ako mislim da će mi to koristiti.
Gledam u soc od kafe, od kako sam počela da pijem istu. A počela sam sa trinaest godina. Naravno da sam mislila da je sve što govorim glupost, te sam to prihvatila iz fore da radim. Zapravo, gledale smo jedna drugoj u krug. Ali ono što sam videla, ne bih mogla objasniti drugome šta, zapravo, se obistinjavalo. Moj D. je jedan od velikih primera toga, recimo. On se seća detalja šta sam mu napričala i skoro trideset godina kasnije, živi tim životom sada. Kad me pitaju šta vidim, kako vidim, kako ja to povezujem, nemam odgovor. Zašto? Zato što me smaraju oni koji imaju pravila. A najčešća pravila koja sam uspela da pročitam u vezi gledanja u soc su ona koja meni ne idu pod kapu nikako, kao ni sanovnik. Ako se prikaže ženska silueta, garant je nešto loše! Žensko dete isto tako. Sve što je ženskog roda nekako ne štima. A ja krećem od toga da je žensko čista kreacija, rađanje, radost, majčinstvo, zaštita i tome slično. Tako da... jednostavno moram po svom.
Godine su prolazile, prestala sam da gledam u šolju. Tek ponekad, zaista retko, ako baš osetim potrebu da vidim nešto što bi se bolje ocrtalo tamo, zatražim da popiju kafu radi okretanja šolje. Danas, radim sa kartama. Mada, i one mi služe kao nešto što ću staviti između mene i klijenta, radi sigurnosti. Sve više osetim osobe direktno, kroz sam razgovor. Pogotovo kad pišem. Tad mi se duša izliva u reči i teku u priču koju nekad moram i sama da pročitam još jednom, jer nisam sigurna da sam ja to napisala. Opet ću ja o slikarima, ali čini mi se da je osećaj isti kao kad se oni prepuste platnu. Prosto iz njih izlazi to što treba da izađe i o tome se ne razmišlja previše. Meni se dešavalo da osetim biće koje ima da kaže nešto mom klijentu. Ispostavi se da je ta poruka, koja meni apsolutno ništa ne znači, od njima bliskih ljudi koji su otišli na onaj svet i žele da im potvrde da su tu za njih. To se ne može poručiti, jednostavno se desi. Valjda kad se sve poklopi.
Danas radim na vraćanju potencijala ljudima koji su ih, iz nekog razloga potisnuli. Gledam karmu ljudi, gledam ono što im je svojstveno, tražimo srž svakog ljudskog bića, jer je sve individualno. Sve što možemo i što se da promeniti na dobro svih, menjamo. To je ono zbog čega sam tu. To je moja misija. Vratiti ljude sebi i učiniti da žive svojim punim potencijalom. Koliko god se to može, naravno. I koliko god je neko spreman to da uradi. Rečeno mi je da sam most između starih i novih načina verovanja i življenja i zaista se duboko prepoznajem u tome.
Ono što sam htela reći kroz ovaj tekst je da svi mi imamo razlog postojanja na ovoj planeti. I da ni jedan razlog nije manji ili veći od drugih. Kroz mnogobrojne klijente koji su bili kod mene, mogu da kažem da ljudi, generalno, imaju najčešće slične probleme u osnovi. A to je ljubav prema sebi, te bežanje od onoga što jesmo iz raznih razloga. Najdrastičniji su kad neko živi u maloj sredini, a shvati da je rođeni vidovnjak, recimo. Pobožna sredina, svake nedelje se ide u crkvu, a ta osoba živi sa činjenicom da vidi kad će se kome nešto desiti, bilo lepo ili ne, a strah je sprečava da im diretno kaže zbog moguće osude. I onda se trudi da upakuje ta svoja viđenja u slučajne opaske kako bi ih navela da zaobiđu moguću opasnost po njih. Mnogi od vas će pomisliti da je ona blesava što ne radi to kad već ima dara. No, svima nam je lako krojiti tuđe živote iz svojih fotelja. Nije poenta u tome. Poenta je šta vi radite sa vašim talentima? Koliko među vama ima empata, iscelitelja, telepata, svega onog čudnog što nije baš za javnost, a za druge imate krila da ih pokrenete?
Ni meni nije bilo lako predstaviti se u ovom svetlu, iako znam da tu pripadam. Nije, zbog mišljenja okoline. Mnogo puta mi se dešavalo da članovi porodice dolaze kod mene u odvojenim terminima, naravno, tako da nikako ne kažem onim drugima, jer oni u to ne veruju!!! Veliki skeptici su bili zatečeni istinom koju su čuli, a koju ne namećem, već je to nešto što imam u sebi. Mnogo puta je bilo i pitanja od kud ja to znam? Smešno, kad su karte ispred mene. Ja se ne fokusiram na sitnice i svima kažem da mene ne interesuju trivijalnosti tipa posvađala se klijentkinja sa drugaricom, pa šta će sa tim biti. Ja radim životne misije. To je ono što su mnogi izgubili na svom putu. Vraćanje tome je od vitalne važnosti jer se tu ne radi samo o tome da živimo srećno sa samim sobom. Kad bi svi mogli da pronađemo sebe i živimo tako, mnoge druge stvari bi se aktivirale, koje čekaju taj momenat naše sreće. Jer život nije dosezanje cilja i življenje istog. Uvek iza toga ima još nešto. I još nešto. To je prirodan tok evolucije svega što je živo.
Ovo sam poželela da napišem i zato što se mnogi bore sa osećanjem rutine ili bezvrednosti. A ništa od toga nije tačno. Ja nisam naišla ni na jednu osobu kojoj nisam mogla reći da postoje putevi koji vode ka nečemu boljem. Nailazila sam na ljude koji su živeli svoje misije i samo im je bila potrebna potvrda da su na pravom putu. I za njih su neki komentarisali svašta, u smislu, ako žive svoju misiju i znaju da je žive, šta će im potvrda? I jaki ljudi su ljudi. I oni nekad preispitaju svoje puteve. Samo budala misli da je tako kako jeste i da se ništa ne može promeniti. Nailazila sam na ljude kojima se menjala životna misija. To su predivne priče koje su toliko plemenite, da plene. Pažnju, srce, dušu. Sve je to lepo, kad znaš, kad osetiš da si u svom pozivu. Ali ima mnogo onih koji to nisu pronašli, zapravo su zaboravili. Treba ih podsetiti i pomoći im da žive svoj život, a ne tuđe kreacije sopstvenog života, makar toga i ne bili svesni.
DA! Postoji plan za svakog od nas i niko nije bezvredan! Svako ima svoju ulogu na ovoj planeti i svaka uloga je jednako važna! I NE, NIKAD NIJE KASNO! Dok dišemo, dok imamo volju, želju, potrebu, mi možemo menjati svet. Tu mi je idealna priča o frizerki koja je ceo život volela da frizira ljude, otišla u penziju iz te branše i dalje dolazi da šiša i dolaze kod nje na šišanje, ali je ona poželela nešto više. Posle razgovora sa mnom, shvatila je da je i friziranje pomaganje ljudima, a da ona, zapravo, ceo život radi nešto sasvim drugo. A to je pripravljanje biljnih preparata za raznorazna stanja fizičnog tela. Danas, uporedo radi i jedno i drugo. Volela bih kad bi se o toj ženi snimio film! Jer je pravi primer onoga što pričam, a što ni malo nije zanemarljivo, da nekad živimo svoje misije, a nismo ih svesni. I da nikad nije kasno da ih osvestimo i živimo drugačije.
U globalnom smislu, izuzetno mi je jasno koliko snage je potrebno da se neki pojedinci pomere iz svojih sigurnih zona, koliko je energije potrebno da probudiš želju u čoveku da živi, ne da preživljava ( ovo se ne odnosi na materijalno, da se razumemo! Mnogi bogati preživljavaju, a mnogo sirotinje živi!), koliko vremena, prostora, rada i truda je potrebno da se nivelišu silne energije kad radiš sa ljudima. Isto tako mi je jasno koliko su ti ljudi napadani od strane onih koji ne razumeju, ili ne žele da razumeju. Pa ipak, nastavljaju sa svojim poslovima i čine ovaj svet mnogo boljim mestom. Mnogo boljim nego što bi bio da oni ne rade svoj posao tako kako rade. Hvala svima koji rade sa ljudima na buđenju njihovih potencijala, otklanjanju uzroka blokada, otvaranju novih mogućnosti za sve i svemu što ima veze sa onim što je za najveću dobrobit svih! Hvala, hvala, hvala ljudima koji su spremni da prihvate promene, da sruše svoje zidove i izgrade svoje nove živote na neki drugačiji, plemenitiji način! Svako od vas, ko je prošao tu transformaciju je spoznao da ste deo tog plana, gde svako ima svoje mesto i svoju bezgraničnu vrednost! Pričajte o tome! Jer život jeste lep kad se živi na takav način, ali je mnogo lepši kad se ta transformacija kroz vašu priču desi i drugima!
Gledam u soc od kafe, od kako sam počela da pijem istu. A počela sam sa trinaest godina. Naravno da sam mislila da je sve što govorim glupost, te sam to prihvatila iz fore da radim. Zapravo, gledale smo jedna drugoj u krug. Ali ono što sam videla, ne bih mogla objasniti drugome šta, zapravo, se obistinjavalo. Moj D. je jedan od velikih primera toga, recimo. On se seća detalja šta sam mu napričala i skoro trideset godina kasnije, živi tim životom sada. Kad me pitaju šta vidim, kako vidim, kako ja to povezujem, nemam odgovor. Zašto? Zato što me smaraju oni koji imaju pravila. A najčešća pravila koja sam uspela da pročitam u vezi gledanja u soc su ona koja meni ne idu pod kapu nikako, kao ni sanovnik. Ako se prikaže ženska silueta, garant je nešto loše! Žensko dete isto tako. Sve što je ženskog roda nekako ne štima. A ja krećem od toga da je žensko čista kreacija, rađanje, radost, majčinstvo, zaštita i tome slično. Tako da... jednostavno moram po svom.
Godine su prolazile, prestala sam da gledam u šolju. Tek ponekad, zaista retko, ako baš osetim potrebu da vidim nešto što bi se bolje ocrtalo tamo, zatražim da popiju kafu radi okretanja šolje. Danas, radim sa kartama. Mada, i one mi služe kao nešto što ću staviti između mene i klijenta, radi sigurnosti. Sve više osetim osobe direktno, kroz sam razgovor. Pogotovo kad pišem. Tad mi se duša izliva u reči i teku u priču koju nekad moram i sama da pročitam još jednom, jer nisam sigurna da sam ja to napisala. Opet ću ja o slikarima, ali čini mi se da je osećaj isti kao kad se oni prepuste platnu. Prosto iz njih izlazi to što treba da izađe i o tome se ne razmišlja previše. Meni se dešavalo da osetim biće koje ima da kaže nešto mom klijentu. Ispostavi se da je ta poruka, koja meni apsolutno ništa ne znači, od njima bliskih ljudi koji su otišli na onaj svet i žele da im potvrde da su tu za njih. To se ne može poručiti, jednostavno se desi. Valjda kad se sve poklopi.
Danas radim na vraćanju potencijala ljudima koji su ih, iz nekog razloga potisnuli. Gledam karmu ljudi, gledam ono što im je svojstveno, tražimo srž svakog ljudskog bića, jer je sve individualno. Sve što možemo i što se da promeniti na dobro svih, menjamo. To je ono zbog čega sam tu. To je moja misija. Vratiti ljude sebi i učiniti da žive svojim punim potencijalom. Koliko god se to može, naravno. I koliko god je neko spreman to da uradi. Rečeno mi je da sam most između starih i novih načina verovanja i življenja i zaista se duboko prepoznajem u tome.
Ono što sam htela reći kroz ovaj tekst je da svi mi imamo razlog postojanja na ovoj planeti. I da ni jedan razlog nije manji ili veći od drugih. Kroz mnogobrojne klijente koji su bili kod mene, mogu da kažem da ljudi, generalno, imaju najčešće slične probleme u osnovi. A to je ljubav prema sebi, te bežanje od onoga što jesmo iz raznih razloga. Najdrastičniji su kad neko živi u maloj sredini, a shvati da je rođeni vidovnjak, recimo. Pobožna sredina, svake nedelje se ide u crkvu, a ta osoba živi sa činjenicom da vidi kad će se kome nešto desiti, bilo lepo ili ne, a strah je sprečava da im diretno kaže zbog moguće osude. I onda se trudi da upakuje ta svoja viđenja u slučajne opaske kako bi ih navela da zaobiđu moguću opasnost po njih. Mnogi od vas će pomisliti da je ona blesava što ne radi to kad već ima dara. No, svima nam je lako krojiti tuđe živote iz svojih fotelja. Nije poenta u tome. Poenta je šta vi radite sa vašim talentima? Koliko među vama ima empata, iscelitelja, telepata, svega onog čudnog što nije baš za javnost, a za druge imate krila da ih pokrenete?
Ni meni nije bilo lako predstaviti se u ovom svetlu, iako znam da tu pripadam. Nije, zbog mišljenja okoline. Mnogo puta mi se dešavalo da članovi porodice dolaze kod mene u odvojenim terminima, naravno, tako da nikako ne kažem onim drugima, jer oni u to ne veruju!!! Veliki skeptici su bili zatečeni istinom koju su čuli, a koju ne namećem, već je to nešto što imam u sebi. Mnogo puta je bilo i pitanja od kud ja to znam? Smešno, kad su karte ispred mene. Ja se ne fokusiram na sitnice i svima kažem da mene ne interesuju trivijalnosti tipa posvađala se klijentkinja sa drugaricom, pa šta će sa tim biti. Ja radim životne misije. To je ono što su mnogi izgubili na svom putu. Vraćanje tome je od vitalne važnosti jer se tu ne radi samo o tome da živimo srećno sa samim sobom. Kad bi svi mogli da pronađemo sebe i živimo tako, mnoge druge stvari bi se aktivirale, koje čekaju taj momenat naše sreće. Jer život nije dosezanje cilja i življenje istog. Uvek iza toga ima još nešto. I još nešto. To je prirodan tok evolucije svega što je živo.
Ovo sam poželela da napišem i zato što se mnogi bore sa osećanjem rutine ili bezvrednosti. A ništa od toga nije tačno. Ja nisam naišla ni na jednu osobu kojoj nisam mogla reći da postoje putevi koji vode ka nečemu boljem. Nailazila sam na ljude koji su živeli svoje misije i samo im je bila potrebna potvrda da su na pravom putu. I za njih su neki komentarisali svašta, u smislu, ako žive svoju misiju i znaju da je žive, šta će im potvrda? I jaki ljudi su ljudi. I oni nekad preispitaju svoje puteve. Samo budala misli da je tako kako jeste i da se ništa ne može promeniti. Nailazila sam na ljude kojima se menjala životna misija. To su predivne priče koje su toliko plemenite, da plene. Pažnju, srce, dušu. Sve je to lepo, kad znaš, kad osetiš da si u svom pozivu. Ali ima mnogo onih koji to nisu pronašli, zapravo su zaboravili. Treba ih podsetiti i pomoći im da žive svoj život, a ne tuđe kreacije sopstvenog života, makar toga i ne bili svesni.
DA! Postoji plan za svakog od nas i niko nije bezvredan! Svako ima svoju ulogu na ovoj planeti i svaka uloga je jednako važna! I NE, NIKAD NIJE KASNO! Dok dišemo, dok imamo volju, želju, potrebu, mi možemo menjati svet. Tu mi je idealna priča o frizerki koja je ceo život volela da frizira ljude, otišla u penziju iz te branše i dalje dolazi da šiša i dolaze kod nje na šišanje, ali je ona poželela nešto više. Posle razgovora sa mnom, shvatila je da je i friziranje pomaganje ljudima, a da ona, zapravo, ceo život radi nešto sasvim drugo. A to je pripravljanje biljnih preparata za raznorazna stanja fizičnog tela. Danas, uporedo radi i jedno i drugo. Volela bih kad bi se o toj ženi snimio film! Jer je pravi primer onoga što pričam, a što ni malo nije zanemarljivo, da nekad živimo svoje misije, a nismo ih svesni. I da nikad nije kasno da ih osvestimo i živimo drugačije.
U globalnom smislu, izuzetno mi je jasno koliko snage je potrebno da se neki pojedinci pomere iz svojih sigurnih zona, koliko je energije potrebno da probudiš želju u čoveku da živi, ne da preživljava ( ovo se ne odnosi na materijalno, da se razumemo! Mnogi bogati preživljavaju, a mnogo sirotinje živi!), koliko vremena, prostora, rada i truda je potrebno da se nivelišu silne energije kad radiš sa ljudima. Isto tako mi je jasno koliko su ti ljudi napadani od strane onih koji ne razumeju, ili ne žele da razumeju. Pa ipak, nastavljaju sa svojim poslovima i čine ovaj svet mnogo boljim mestom. Mnogo boljim nego što bi bio da oni ne rade svoj posao tako kako rade. Hvala svima koji rade sa ljudima na buđenju njihovih potencijala, otklanjanju uzroka blokada, otvaranju novih mogućnosti za sve i svemu što ima veze sa onim što je za najveću dobrobit svih! Hvala, hvala, hvala ljudima koji su spremni da prihvate promene, da sruše svoje zidove i izgrade svoje nove živote na neki drugačiji, plemenitiji način! Svako od vas, ko je prošao tu transformaciju je spoznao da ste deo tog plana, gde svako ima svoje mesto i svoju bezgraničnu vrednost! Pričajte o tome! Jer život jeste lep kad se živi na takav način, ali je mnogo lepši kad se ta transformacija kroz vašu priču desi i drugima!
Comments
Post a Comment