Sve košta, u životu. Sreća koja je stanje nekih ljudi u velikoj meri je plaćena dubokim osmišljavanjem života i savladavanja sopstvenih ograničenja u smislu prepuštanja emocijama koje nam nisu prijatne. Sreća u tom kontekstu je plaćena velikim radom na sebi. Ljubav u kojoj pojedinci bitišu je takođe došla kroz plaćeni rad na sebi. Mnogi moji fb prijatelji mene poznaju iz upravo tog stanja velike ljubavi i povezanosti prema svima i svemu što jeste. Nikad ne pišem, ne govorim, ne mislim i ne osećam ono što nije tako, na društvenim mrežama. Prosto smatram neprimerenim da na svojim profilima pišem o trenutnim situacijama koje me muče svakodnevno. Mnogo puta sam pročitala o takvim situacijama, te silnom raspredanju o tome. Kome se šta ružno desilo, ko je, zamislite, šta doživeo, a što bi trebalo da nas obori s nogu, tipa neljubaznost trgovkinje u obližnjem butiku?! Ruku na srce, meni se retko dešavaju takvi momenti u životu,a i kad se dese, prosto ih posmatram kao nešto što ili indikuje moje unutrašnje stanje ili nešto što nije do mene. Ljudi imaju loš dan, prosto im je došlo da izgovore nešto što im nije svojstveno sad i nikad više. I nije sve tragično, kao što želimo da ispadne. Ja svoju istinu volim i kad nije najsjajnija. Smatram da je istina i u lepom i ružnom što nam se dešava. I da niko ne može da izbegne ružne stvari. Možemo samo da promenimo naš način ophođenja prema tome.Na društvenim mrežama, dakle, pišem ono što osećam. Ja volim da živim svoju istinu. Osim kad upadnem u samozabludu iz koje brzo dođem do istine, pa joj se vratim. Stoga, ako nemam nešto lepo reći, ćutim. Samozablude su, čisto da pojasnim, pokušavanje da pripadnem nekim programima, koja bi mi bila nešto čega ću da se držim na putu samospoznaje, međutim svaki mi se, do sada, pokazao kao neprirodan, stoga se držim onoga što iskusih i onoga što vidim kroz iskustva svojih bližnjih i klijenata.
U komunikaciji sa bližnjima, smatram da je ćutanje o stvarima koje se dešavaju, a nisu lepe, prosto glupost. Ako ćutimo o neprijatnostima, nećemo ih ni rešiti. Pošto imam, (ne znam ni kako to da nazovem, nije navika, jer nije izvežbano, nije ni potreba, jer dolazi sama od sebe...) hajmo reći sposobnost da uvidim uzrok mnogih posledica kojima svedočim u datom momentu, često nije lako sa mnom komunicirati o konkretnom problemu, ako niste u stanju da vidite ili bar pokušate da vidite koren problema. Zato što sam, negde, duboko svesna Zakona koji današnje postupke vode na određeno mesto. Zašto? Pa meni je gubljenje vremena raditi na posledicama, ako ne rešimo uzrok, jer će se na taj način posledica vraćati i vraćati i vraćati dok god nas ne natera da se okrenemo korenu problema. Stoga, skratimo vreme i hajmo na srž! Ne namećem uvek svoje mišljenje, nego pokušavam da dozvolim pojedincu da shvati odakle sve to dolazi. Ako baš ne ide, natuknem, pomognem, nekad i kažem direktno. U svakom slučaju, sve zavisi od otvorenosti pojedinca i želji da uradi nešto po tom pitanju.
Izuzetno je teško raditi na sebi. To je proces koji podrazumeva vraćanje i suočavanje sa svim lepim i ružnim stvarima koje ste već doživeli. Ali ovaj put u drugačijem svetlu, dakle teže nego prvi put, jer taj prvi put podrazumeva primarnu emociju, dok taj "svesni" put, trebate to isto učiniti sa razumevanjem i otpuštanjem primarnih emocija. Možda ovo zvuči komplikovano, ali je jednostavno, zapravo. Ako vas je neko jako povredio, osećate tugu, bes, želju za osvetom... a kad to treba da osvestite, valja istu tu situaciju gledati sa razumevanjem i otpustiti sa ljubavlju! Nije lako. Meni, konkretno, nije bilo lako, obzirom da mi je život bio turbulentan i sa toliko stvari za otpustiti, a koje su pre bile vrlo neprijatne i bolne. Međutim, koliko god teško bilo, vredi svakog truda. Danas, kad se i setim stvari iz prošlosti, bilo koje, ne bude u meni baš nikakve emocije. Prosto sam ih otpustila, sećam ih se kad je potrebno zbog lekcija koje su i dalje na snazi i to je to. Svi vi koji ste pročitali moj blog ili bar deo njega, shvatili ste približnu količinu težine jednog života. Mnogo puta su me privatno podsetili što nisam pisala o ovome ili onome, a ja, iskreno, i zaboravila na još i te teške momente, jer sam ih ostavila iza sebe. Jednostavno, smatram da je nemoguće i nepotrebno pisati o baš svim detaljima kroz koje smo prošli. Samo ono najvažnije, što nam je obeležilo ovaj životni put.
E sad, kad dostignete svim onim prethodnim koracima svoj mir, proširite svoju svest toliko da sve ima smisla i da smo zaista sami odgovorni za sve što nam se dešava, kad počnete dobijati odgovore na sve što vas zanima, jednostavno kao što dišete, kad živite tu dubinu postojanja potpuno prirodno kao da ste oduvek bili tu, jer ništa pre ni posle toga nije važno. ne dajte da padnete. Ja sam uradila upravo to, ponovo. Nakon nekoliko godina življenja u dubokom stanju svesti, sjedinjenjem sa svim, ljubavi prema svemu, dozvolila sam egu da iskoči još jedan put tako snažno, tako neprirodno, tako kao koplje koje vas probode, a ne shvatite štetu koju ste sami sebi time napravili, već gledate koliko je daleko otišao njegov vrh ka visinama. Pomislih u tom trenutku, kad sam pogledala svoj život u nazad:" Bože, kako je divno što sam otpustila sve to što sam tako intenzivno doživljavala tolike godine! Kad vidim sve to i ovo gde sam sada, mislim da ne postoji ništa, baš ništa što bi moglo da me zadesi, a da dozvolim da mi oduzme ovaj mir koji sam dostigla!"
I dobih odgovor: "Da proverimo!"
U komunikaciji sa bližnjima, smatram da je ćutanje o stvarima koje se dešavaju, a nisu lepe, prosto glupost. Ako ćutimo o neprijatnostima, nećemo ih ni rešiti. Pošto imam, (ne znam ni kako to da nazovem, nije navika, jer nije izvežbano, nije ni potreba, jer dolazi sama od sebe...) hajmo reći sposobnost da uvidim uzrok mnogih posledica kojima svedočim u datom momentu, često nije lako sa mnom komunicirati o konkretnom problemu, ako niste u stanju da vidite ili bar pokušate da vidite koren problema. Zato što sam, negde, duboko svesna Zakona koji današnje postupke vode na određeno mesto. Zašto? Pa meni je gubljenje vremena raditi na posledicama, ako ne rešimo uzrok, jer će se na taj način posledica vraćati i vraćati i vraćati dok god nas ne natera da se okrenemo korenu problema. Stoga, skratimo vreme i hajmo na srž! Ne namećem uvek svoje mišljenje, nego pokušavam da dozvolim pojedincu da shvati odakle sve to dolazi. Ako baš ne ide, natuknem, pomognem, nekad i kažem direktno. U svakom slučaju, sve zavisi od otvorenosti pojedinca i želji da uradi nešto po tom pitanju.
Izuzetno je teško raditi na sebi. To je proces koji podrazumeva vraćanje i suočavanje sa svim lepim i ružnim stvarima koje ste već doživeli. Ali ovaj put u drugačijem svetlu, dakle teže nego prvi put, jer taj prvi put podrazumeva primarnu emociju, dok taj "svesni" put, trebate to isto učiniti sa razumevanjem i otpuštanjem primarnih emocija. Možda ovo zvuči komplikovano, ali je jednostavno, zapravo. Ako vas je neko jako povredio, osećate tugu, bes, želju za osvetom... a kad to treba da osvestite, valja istu tu situaciju gledati sa razumevanjem i otpustiti sa ljubavlju! Nije lako. Meni, konkretno, nije bilo lako, obzirom da mi je život bio turbulentan i sa toliko stvari za otpustiti, a koje su pre bile vrlo neprijatne i bolne. Međutim, koliko god teško bilo, vredi svakog truda. Danas, kad se i setim stvari iz prošlosti, bilo koje, ne bude u meni baš nikakve emocije. Prosto sam ih otpustila, sećam ih se kad je potrebno zbog lekcija koje su i dalje na snazi i to je to. Svi vi koji ste pročitali moj blog ili bar deo njega, shvatili ste približnu količinu težine jednog života. Mnogo puta su me privatno podsetili što nisam pisala o ovome ili onome, a ja, iskreno, i zaboravila na još i te teške momente, jer sam ih ostavila iza sebe. Jednostavno, smatram da je nemoguće i nepotrebno pisati o baš svim detaljima kroz koje smo prošli. Samo ono najvažnije, što nam je obeležilo ovaj životni put.
E sad, kad dostignete svim onim prethodnim koracima svoj mir, proširite svoju svest toliko da sve ima smisla i da smo zaista sami odgovorni za sve što nam se dešava, kad počnete dobijati odgovore na sve što vas zanima, jednostavno kao što dišete, kad živite tu dubinu postojanja potpuno prirodno kao da ste oduvek bili tu, jer ništa pre ni posle toga nije važno. ne dajte da padnete. Ja sam uradila upravo to, ponovo. Nakon nekoliko godina življenja u dubokom stanju svesti, sjedinjenjem sa svim, ljubavi prema svemu, dozvolila sam egu da iskoči još jedan put tako snažno, tako neprirodno, tako kao koplje koje vas probode, a ne shvatite štetu koju ste sami sebi time napravili, već gledate koliko je daleko otišao njegov vrh ka visinama. Pomislih u tom trenutku, kad sam pogledala svoj život u nazad:" Bože, kako je divno što sam otpustila sve to što sam tako intenzivno doživljavala tolike godine! Kad vidim sve to i ovo gde sam sada, mislim da ne postoji ništa, baš ništa što bi moglo da me zadesi, a da dozvolim da mi oduzme ovaj mir koji sam dostigla!"
I dobih odgovor: "Da proverimo!"
Comments
Post a Comment