Dečko sa kojim popričah danas je taksista. Kaže da studira saobraćajni fakultet, četvrta je godina, nema potrebu da radi jer mu roditelji svake nedelje pošalju dovoljno novca da ima, ali on želi. Ipak će i fakultet završiti, kaže. Kad je već počeo, jel. Pitam ga šta će posle završetka. Odgovara da će najverovatnije ostati u taksi službi! Priča mi da su mu sve opcije posle završetka fakulteta takve, da kad završi pripravnički rad, može polako da napreduje u struci, ali mu plata ne prelazi nekih šestotina eura, šta god da uradi. Sa taksijem, kaže, zaradi više. Toliko je divan, komunikativan, odlučan, uporan, neverovatno harizmatičan. Kaže, okružio se ljudima poput njega! Niko u njegovom društvu ne živi za izlaske i bančenje. Sve imaju isplanirano. Zapravo, put kojim žele ići. Nismo duže pričali, jer su me obaveze odvele na drugu stranu. Ali sam ga zamolila za dozvolu da njegovu priču, kratku i jasnu, napišem na blogu. Pristao je. Kaže, zašto da ne, svi moji znaju tu priču i neka čuju i drugi. Možda nešto promeni. Možda....
Koliko gledam način promene društva, uvek je nekako zakon većine u pitanju. Ako ste u četvoročlanoj porodici, tri člana će nadjačati preostalog. Naravno, kad je normalna komunikacija u pitanju. Pitam se, koliko ima u ovoj zemlji ljudi koji ne rade u struci, jer negde drugde zarađuju više? Mislim da smo zaista prešli sve granice tolerancija prema svemu što treba da se promeni. Postoje organizacije za sve i svašta. Nije mi jasno, kako im se istomišljenici ne pridružuju u dovoljnoj meri, da njihov glas bude jasan i upečatljiv. Zašto dozvoljavamo da nas sve te nepravde pritiskaju sa svih strana, dok mi plitko dišemo, jer smo se toliko skupili da ne možemo ni udahnuti duboko? Ne mogu da se ne zapitam koliko istimišljenika ima po pitanju određenih situacija u ovoj zemlji? I zašto postoji toliko istih ili sličnih organizacija? Da se ne ujedine? Kako se tako, raspadnuti, možemo udružiti da promenimo bilo šta? Naša deca rade poslove koje ne vole, jer ono što vole ne obezbeđuje im život kakav žele! Nekad sam se nadala da će moja deca živeti u "normalnijim" okolnostima, te imati pravo izbora, slobodnog izbora da budu šta zaista žele. Od toga, imaju samo jedni druge i mene, koja sam uvek tu. A od "normalnijeg" života, imaju traume koje ih sprečavaju da vide gde pripadaju. Koliko takve dece ima danas? Iz bilo kog razloga. I koliko je vrednija ta šačica ljudi koja odlučuje o ovoj ogromnoj većini koja ćuti?
Danas se pitam koliko izgubljenih snova ima u preznojanim prodavačicama u pekarama? Građevincima, ljudima za šalterom, prolaznicima na ulici, onih koje nikad nisam videla? Zar je moguće da smo došli na to da više ni ne mislimo da treba da se kolektivno borimo za nešto? Uvek je lakše živeti i raditi u zajednici. Čak i pojedinci koji se bave individualnim poslovima, striktno, imaju podršku porodice, prijatelja... Mnogo je lakše kad nas je više. Zar smo spali na to da okrećemo glavu od svega što se ne tiče lično nas? Kao da smo zaštićeni od svega što je oko nas? A ko je postavio to stakleno zvono? Zar staklo ne može pući? Gledamo tako kako radimo ono što moramo, jer nemam opcije za drugo, gledamo nepravde oko nas, gunđamo ih komšijama, prolaznicima, sebi u bradu. Ti glasovi se izgube u mraku. Ne broje tamo neki lajkove i tvitove. Ni to nikad nije bilo merodavno.. Hoćemo li uspeti promeniti nešto dok smo živi? Promeniti za sve, ne samo za nas? Gledamo kako sve odlazi u tri lepe i gunđamo.... Ili je i to jedna od onih filozofskih: " I to će proći!...." Ipak su ovi mladi mnogo pametniji od nas. Bore se protiv sistema dok imaju snage. Onda preuzimaju živote u svoje ruke, krojeći ga koliko god mogu, po svojoj meri. Mogu samo da se nadam da će se skupiti na gomilu i reći da je dosta! Za sebe! Za neka buduća pokolenja....
Koliko gledam način promene društva, uvek je nekako zakon većine u pitanju. Ako ste u četvoročlanoj porodici, tri člana će nadjačati preostalog. Naravno, kad je normalna komunikacija u pitanju. Pitam se, koliko ima u ovoj zemlji ljudi koji ne rade u struci, jer negde drugde zarađuju više? Mislim da smo zaista prešli sve granice tolerancija prema svemu što treba da se promeni. Postoje organizacije za sve i svašta. Nije mi jasno, kako im se istomišljenici ne pridružuju u dovoljnoj meri, da njihov glas bude jasan i upečatljiv. Zašto dozvoljavamo da nas sve te nepravde pritiskaju sa svih strana, dok mi plitko dišemo, jer smo se toliko skupili da ne možemo ni udahnuti duboko? Ne mogu da se ne zapitam koliko istimišljenika ima po pitanju određenih situacija u ovoj zemlji? I zašto postoji toliko istih ili sličnih organizacija? Da se ne ujedine? Kako se tako, raspadnuti, možemo udružiti da promenimo bilo šta? Naša deca rade poslove koje ne vole, jer ono što vole ne obezbeđuje im život kakav žele! Nekad sam se nadala da će moja deca živeti u "normalnijim" okolnostima, te imati pravo izbora, slobodnog izbora da budu šta zaista žele. Od toga, imaju samo jedni druge i mene, koja sam uvek tu. A od "normalnijeg" života, imaju traume koje ih sprečavaju da vide gde pripadaju. Koliko takve dece ima danas? Iz bilo kog razloga. I koliko je vrednija ta šačica ljudi koja odlučuje o ovoj ogromnoj većini koja ćuti?
Danas se pitam koliko izgubljenih snova ima u preznojanim prodavačicama u pekarama? Građevincima, ljudima za šalterom, prolaznicima na ulici, onih koje nikad nisam videla? Zar je moguće da smo došli na to da više ni ne mislimo da treba da se kolektivno borimo za nešto? Uvek je lakše živeti i raditi u zajednici. Čak i pojedinci koji se bave individualnim poslovima, striktno, imaju podršku porodice, prijatelja... Mnogo je lakše kad nas je više. Zar smo spali na to da okrećemo glavu od svega što se ne tiče lično nas? Kao da smo zaštićeni od svega što je oko nas? A ko je postavio to stakleno zvono? Zar staklo ne može pući? Gledamo tako kako radimo ono što moramo, jer nemam opcije za drugo, gledamo nepravde oko nas, gunđamo ih komšijama, prolaznicima, sebi u bradu. Ti glasovi se izgube u mraku. Ne broje tamo neki lajkove i tvitove. Ni to nikad nije bilo merodavno.. Hoćemo li uspeti promeniti nešto dok smo živi? Promeniti za sve, ne samo za nas? Gledamo kako sve odlazi u tri lepe i gunđamo.... Ili je i to jedna od onih filozofskih: " I to će proći!...." Ipak su ovi mladi mnogo pametniji od nas. Bore se protiv sistema dok imaju snage. Onda preuzimaju živote u svoje ruke, krojeći ga koliko god mogu, po svojoj meri. Mogu samo da se nadam da će se skupiti na gomilu i reći da je dosta! Za sebe! Za neka buduća pokolenja....
Comments
Post a Comment