Ovu priču ću ispričati iz ugla isključivo mog okruženja. Znam da postoje izuzeci, stoga ovo što pišem ne gledam kao pravilo, već prosto opažanje onoga što sam videla do sad. Priča je o svim ženama sa kojima sam odrasla, bila u kontaktu malo bližem, tipa kafenisanja. Dakle, skoro sve imaju isti način ponašanja, tj ophođenja prema životu. Udale su se da bi zajedno stvorile porodicu, dom i život, te ponovo u zajedništvu podigle decu. Sve su zaposlene. Sve rade i posle posla nešto vezano za posao kojim se bave. Oko prihoda se razlikuju, najviše zbog pomoći baba i deda, ali i plate koju imaju. Dakle, u tom kontekstu nisu iste. Svaka je sanjala san o zajedništvu, a dobila...
Jednoj muž zarađuje drastično manje nego drugoj, ali.. Obe odlaze na more sa decom, pod različitim uslovima, ali odlaze. Svake godine. Obema babe i dede pomažu oko opremanja dece za školu. Obe posle posla imaju obaveze oko posla. Obema muževi posle posla imaju "posla" nevezanog za posao (druženje, sport...). Obe same vaspitavaju svoju decu i odmalena su one i isključivo one odgovorne za sve što se oko dece dešava. Kod obe očevi učestvuju tek ponekad, ako treba uskočiti sa prevozom dece, kad baš mame ne mogu da stignu i to. Obe same kreče svoje kuće, peru tepihe, farbaju stolarije, dekorišu kuće, oplemenjuju enterijer. Obe čiste ribe koje su muževi nabavili. Obe kuvaju kotliće napolju i peku roštilje, te prave kolače, ručkove, poslastice i sve što je vezano za kuću. Obe idu na roditeljske sastanke i lekarske preglede, te obilaze aktivnosti svoje dece. Obe ugovaraju sve moguće poslove vezane za njihove poslove, neretko i poslove svojih muževa, sva putovanja i izlete na koje idu isključivo same sa decom. Jednom je muž od jedne bio na jednom od rođendana moje dece. To je bio rođendan kad su najkraće ostali, iako nije bilo ni naznake lošeg raspoloženja. On je imao svojih obaveza. Drugi nije nikad došao. Obe su lepile pločice i malterisale delove kuće gde je malter otpao. Obe rade oko bašte, imaju cveće i kućne ljubimce. Obe stignu sve.
Nikad nisam ulazila u problematiku tema gde su njihovi muževi sve to vreme, kad nisu tu, gde bi trebalo da budu. Nikad ih nisam ni pitala oko toga, jer je to njihova stvar. Ali, iz nekog ugla tog famoznog zajedništva, da li taj pojam postoji u životu gde su muškarci stvorili decu i ostavili ženi da se bakću oko njih i svih aktivnosti vezanih za problematiku održavanja kuće i života uopšte? Inače, nisam pričala o isključivo dve žene, već o dve grupe žena koje žive takvim načinom. Ono što mi je još uvek fascinantno, sve te žene su našle neke razloge za kukanje oko svih ostalih stvari, sem oko nedostatka muškarca u njihovom životu i oca u životu njihove dece. Tu spada kuknjava oko pakovanja za more, oko haljina ćerki, patika sinova, frizura, lakova za nokte, kozmetike za lice koja im ne odgovara i slične vrlo krucijalne stvari.
Ovde ne mogu da odvojim te žene na grupe, ali mogu da kažem da ne poznajem ni jednu koja nije bar ponekad ponižavana i ismevana, u najmanju ruku, od strane istih tih muževa. Od vaspitanja dece, do načina na koji je izmalterisala nešto u kući! Da ne pričam o svemu između! Kakav je to život, zapravo? Ono što je iznenađujuće u čitavoj ovoj priči je činjenica da je ogromna većina tih žena vrlo često izuzetno raspoložena, puna simpatičnih priča kojima se od srca smeju, doterane, lepe, zgodne, dame... Što volim da kažem:" pera im ne možeš odbiti!". Kakav je smisao biti sam, a u zajednici? Sakrivati se iza osmeha ili odluka da ne želiš da čuješ ono što je rečeno? Ili su tu rasprave iza zatvorenih vrata koje niko ne sme da čuje? Kako se nivelišu toliki tereti na leđima tih žena- heroja? I kakva je, zapravo, uloga tih muškaraca?
Ponavljam, ovo nije globalizacija, već osvrt na isključivo takve slučajeve....
Jednoj muž zarađuje drastično manje nego drugoj, ali.. Obe odlaze na more sa decom, pod različitim uslovima, ali odlaze. Svake godine. Obema babe i dede pomažu oko opremanja dece za školu. Obe posle posla imaju obaveze oko posla. Obema muževi posle posla imaju "posla" nevezanog za posao (druženje, sport...). Obe same vaspitavaju svoju decu i odmalena su one i isključivo one odgovorne za sve što se oko dece dešava. Kod obe očevi učestvuju tek ponekad, ako treba uskočiti sa prevozom dece, kad baš mame ne mogu da stignu i to. Obe same kreče svoje kuće, peru tepihe, farbaju stolarije, dekorišu kuće, oplemenjuju enterijer. Obe čiste ribe koje su muževi nabavili. Obe kuvaju kotliće napolju i peku roštilje, te prave kolače, ručkove, poslastice i sve što je vezano za kuću. Obe idu na roditeljske sastanke i lekarske preglede, te obilaze aktivnosti svoje dece. Obe ugovaraju sve moguće poslove vezane za njihove poslove, neretko i poslove svojih muževa, sva putovanja i izlete na koje idu isključivo same sa decom. Jednom je muž od jedne bio na jednom od rođendana moje dece. To je bio rođendan kad su najkraće ostali, iako nije bilo ni naznake lošeg raspoloženja. On je imao svojih obaveza. Drugi nije nikad došao. Obe su lepile pločice i malterisale delove kuće gde je malter otpao. Obe rade oko bašte, imaju cveće i kućne ljubimce. Obe stignu sve.
Nikad nisam ulazila u problematiku tema gde su njihovi muževi sve to vreme, kad nisu tu, gde bi trebalo da budu. Nikad ih nisam ni pitala oko toga, jer je to njihova stvar. Ali, iz nekog ugla tog famoznog zajedništva, da li taj pojam postoji u životu gde su muškarci stvorili decu i ostavili ženi da se bakću oko njih i svih aktivnosti vezanih za problematiku održavanja kuće i života uopšte? Inače, nisam pričala o isključivo dve žene, već o dve grupe žena koje žive takvim načinom. Ono što mi je još uvek fascinantno, sve te žene su našle neke razloge za kukanje oko svih ostalih stvari, sem oko nedostatka muškarca u njihovom životu i oca u životu njihove dece. Tu spada kuknjava oko pakovanja za more, oko haljina ćerki, patika sinova, frizura, lakova za nokte, kozmetike za lice koja im ne odgovara i slične vrlo krucijalne stvari.
Ovde ne mogu da odvojim te žene na grupe, ali mogu da kažem da ne poznajem ni jednu koja nije bar ponekad ponižavana i ismevana, u najmanju ruku, od strane istih tih muževa. Od vaspitanja dece, do načina na koji je izmalterisala nešto u kući! Da ne pričam o svemu između! Kakav je to život, zapravo? Ono što je iznenađujuće u čitavoj ovoj priči je činjenica da je ogromna većina tih žena vrlo često izuzetno raspoložena, puna simpatičnih priča kojima se od srca smeju, doterane, lepe, zgodne, dame... Što volim da kažem:" pera im ne možeš odbiti!". Kakav je smisao biti sam, a u zajednici? Sakrivati se iza osmeha ili odluka da ne želiš da čuješ ono što je rečeno? Ili su tu rasprave iza zatvorenih vrata koje niko ne sme da čuje? Kako se nivelišu toliki tereti na leđima tih žena- heroja? I kakva je, zapravo, uloga tih muškaraca?
Ponavljam, ovo nije globalizacija, već osvrt na isključivo takve slučajeve....
Comments
Post a Comment