Bežanje

  Jedina moja želja, zapravo, je bila pobeći od okruženja u kome sam. Tad nisam znala da bežanje nije rešenje, ali sve ostale želje su bile karta za beg od tog stanja u kome sam bila non-stop, od pritiska, od ljudi koji su taj pritisak stvarali, svesno ili nesvesno. Imala sam običaj da im kažem da su u toj kući u kojoj živimo i zidovi nervozni, zahvaljujući njima. To je rečenica koja se dokazala tačnom mnogo godina kasnije, kad su kupili drugu kuću i od nje napravili istu stvar kao i sa tom u kojoj sam odrasla. Bez obzira na to koliko sam bila svesna svoje želje za odlaskom, užasavala sam se pomisli da jednog dana može doći taj momenat kad ću zaista otići i više nikad neću okrenuti glavu ka toj kući, niti poželeti da u nju uđem. I ta misao je bila više nego tačna. Dok pišem ovo, svesna sam činjenice da ne prelazimo na nove lekcije, dok ne završimo tu na kojoj radimo, a trenutno mi nije jasno šta sam to diplomirala, zajedno sa mojim roditeljima u toj kući, da smo mogli preći u drugu. Interesantno je koliko ove kratke priče utiču na ljude koji ih čitaju. Moja priča je brutalna, iskrena, bez zadrške i bolela je jako. I mene i neke ljude u mojoj blizini. Neki su bili rezistentni na taj bol, jer se nisu bavili njim. Toliko ljudi je prolazilo iste ili slične stvari i pokopali sva svoja sećanja, nadajući se da sad mirno spavaju i ne stvaraju poteškoće sadašnjem životu. Ali, strahovi ostaju. A strahovi su blokade koje nam ne daju da dišemo punim plućima. Iako sam sad u situaciji kad sam započela novi život, potpuno drugačiji od ovoga što trenutno pišem, nedovoljno brz napredak, onakav kakav želim da se desi, tera me da ponovo pretresem detinjstvo koje sam ostavila za sobom tako, da mogu o njemu da pišem, a da ne plačem, svesna svake lekcije koju mi je takav život podario. Da, sad sam svesna svega što je bilo, drugačije nego onda kad sam živela taj život. Ali još uvek ima stvari koje jednostavno dođu, kao blic sećanje i pokrenu lavinu koja kaže da još taj deo trebam raskrstiti sa sobom. I koliko god mi mislili da smo pobegli od nekih stvari, dok god nam se vraćaju i teraju na razmišljanje, znači da ih nismo otpustili, ili nismo do kraja naučili šta znače. Danas je lako pričati o svemu tome, iako ne razumem načine, ni principe koji su vladali u kući u kojoj sam odrasla, iako je bilo bolno i tužno i nedostojanstveno živeti životom kakvim sam živela, naučila sam mnogo iz toga. Naučila sam ono čega se danas zgražavam, a to je kako da budem jaka žena. Teško da ima situacija iz koje se neću izvući. Zašto se zgražavam takvih situacija? Biti jak znači imati potrebu da budeš jak, a to znači da si spreman da se boriš, a kad imaš sa čim da se boriš, znači da imaš prepreke, a ako imaš prepreke, onda stvaraš probleme, a ako imaš probleme, znači da kočiš samog sebe i učiš se da budeš još jači i kad prođu godine i godine u tom vrzinom kolu, shvataš da biti jak nije ono što želiš. Zapravo želiš biti ispunjen, srećan, voljen i da voliš. A to možeš ako se prepustiš, opustiš i više ne boriš, već se igraš sa kartama koje su ti na stolu. Deluje lako, ali nije. Treba pohvatati konce, kao u svakoj igri koja ti je nepoznata, prvo moraš naučiti pravila, a kad to savladaš, postane lako.
  Otud saznanje da je moja želja da pobegnem odatle, stvarala situacije u kojima bi se uvek vraćala u istu kuću, da bi ponovo mogla da pobegnem. Davno su rekli da pazimo šta želimo, možda nam se ostvari. Danas shvatam jačinu svoje želje, jer sam iz kuće mojih roditelja pobegla u brak sa sedamnaest godina, vratila se sa osamnaest kao udovica sa dvoipomesečnom bebom. Zatim sam pobegla nekoliko godina kasnije, kad mi je srednja ćerka imala oko godinu dana, pa su ponovo tražili da se vratim, vratila se sa porodicom, pa opet pobegla, pa opet, pa opet, da bi, na kraju, moji roditelji prodali tu kuću, kupili drugu koja je bila četiri puta veća od prve, uselili se u jedan stan, meni dali drugi, a treći izdavali. Situacija se promenila, više ne bi mogla da plaćam podstanarski život, pa sam bila prisiljena da ostanem tamo dok ne naučim lekciju. I tek kad sam to savladala, mogla sam dalje. Želja da odem od njih postoji od kako sam svesna života van kuće. Njeno sprovođenje je trajalo od moje sedamnaeste do trideset i osme godine. Ali je najbitnija krajnja razlika u toj jednačini koja me je naučila mnogo toga. Kad sam, najzad otišla, nisam bežala. Samo sam zatvorila vrata za sobom i krenula u novi život ne osvrćući se previše. Jer sam tamo naučila da su sve boli tu da se suočimo sa njima, dok su tu, naučimo nešto, zahvalimo im se, otpustimo ih, oprostimo i sebi i drugima na tom iskustvu i idemo dalje. S ljubavlju prema sebi, prema njima, prema situaciji u kojoj smo bili, ma kako teška bila. I onda vidimo da i najjači gromovi koji su nam do juče tutnjali u ušima toliko jako da nismo čuli šapat Anđela, mogu da nestanu u treptaju oka, kad naučimo da praštamo i da volimo. A ljudi koji se prepoznavaju u ovakvim pričama, traže nadu koja im je potrebna da odagnaju svoje tamne oblake iz prošlosti. Kad bi samo mogli da vide koliko je to lako, samo kad nauče pravila igre.