Život je često kao serija u kojoj čekaš da se radnja rasplamsa do krajnjih granica izdržljivosti, zatim se desi prekid gde piše: NASTAVIĆE SE. Neke radnje se nastave u sledećoj epizodi, a druge moramo čekati godinama, da bi dale smisao koje nose u sebi. Moj život je bio prepun ovih drugih, davno započetih, nedavno dovršenih. Neke još čekaju razrešenje. Neke liče na zonu sumraka, neke na tragikomične novele, a dobar deo je više orijentisan na psihotriler varijantu.
Sećam se vrtića. Bila sam bojdžija koji je branio ugnjetavane i tada. Sa nama u grupi je bila devojčica koja je bila godinu starija od mene i imala je Dawnov sindrom. Nju su ostala deca začikavala, a ona je često podnosila sve sa osmehom na licu, tipičnim za tu vrstu bolesti. No, kad je postalo previše, onda bi se razljutila i počela da histeriše na sebi svojstven način. A ja sam, nekako uvek uskakala u situacije između te dve. Nisam dozvoljavala da je zezaju, mada ni sama nisam bila svesna njenog stanja. Igrom slučaja, njena mama je profesorica geografije, pa mi je predavala kad sam upisala gimnaziju. Jedno vreme sam imala malu protekciju kod nje. Ona me je ostavila posle jednog časa, da priča sa mnom i podsetila me na moj odbrambeni stav prema njenoj ćerki, kojeg se ja nisam baš sećala. Meni je to bio prirodni sled dešavanja koji nije bio za pamćenje- braniti slabije i nemoćne. Kasnije sam uništila tu protekciju propušivši. Tako sam razočarala profesoricu i više nikad nisam dobila veću ocenu od trojke.
Desilo se da mi je jedna žena, koja me je prepoznala dok sam radila kao trgovkinja u prodavnici, ispričala priču o tome kako sam pazila njenu ćerku dok je ona radila. Kako sam je učila da vozi biciklo i pazila da je ostala deca ne gnjave. Ni toga se nisam sećala, bila sam previše mala za to. Nedavno smo moj suprug i ja pričali o tome šta smo dobro učinili u našim životima. Istina je da postoji toliko toga čega ja ne mogu da se setim, iz prostog razloga što su to stvari koje se urade u momentu, instiktivno, bez analiziranja, kalkulacija, očekivanja bilo kakvih nagrada, ni fanfara koje će sve to obelodaniti. Mnogo puta uskočiš u životu onome kome je potrebno. Nekad prođeš dobro, nekad i ne. Ali ne razumem zašto zapamtimo ono kad ne ispadne sve kako treba. Na primer, jednoj porodici izbeglica sam ponudila komplet nameštaj iz mog prvog braka. Sve što sam mogla da im pružim je bilo sasvim dovoljno da funkcionišu bez drugih potrepština, obzirom da su došli samo sa robom koju su imali na sebi. Ali sam ih zamolila da te stvari vrate, kad se snađu, nevezano za vreme, jer su te stvari jedina uspomena koje moja najstarija ćerka ima na njenog pokojnog oca. Desilo se to da su nestali preko noći, sa svim stvarima. Preselili u drugi grad i više nismo pričali. Zapravo, pojavili su se u mom gradu koji put, ali su svaki put bežali kad me vide, tako da sam ih videla onako na daljinu. To je jedna od situacija koja me je baš zabolela. Stanovali su preko puta mene, družili smo se svaki dan, bukvalno. A način na koji su otišli je jednostavno bespotreban. Da su samo rekli da im stvari trebaju i kad se presele, ne bi bio problem. Dogovorili bismo se da ih vrate i za deset godina. Čula sam da imaju tri kuće na sprat danas. Proverila sam, istina je. Opremljene od podruma do krova novim nameštajem. Nek im je sa srećom, od srca. Ja sam naše stvari davno otpisala i oprostila im na svemu. Ali ne mogu zaboraviti.
Možda to ima veze sa onim šta bi ja uradila u toj situaciji. Kad god razmišljam o nekim stvarima, kad pomislim da bi i ja uradila istu stvar, ona momentalno postane stvar prošlosti, zaboravljena i odbačena kao najbolji mogući izbor za taj određeni događaj. Ali, ako se ne slažem sa načinom na koji su drugi ljudi sredili svoje stvari, onda mi je teško zaboraviti. Ne osuđujem, nisam zlopamtilo, samo držim sve u sebi, valjda u nameri da razumem. Nadam se da ću jednog dana moći da uradim nešto da shvatim i ono što ne mogu da prihvatim.
Uvek pamtim ono dobro što je neko učinio za mene, ma kako to nekome malo izgledalo. Postoji malo epizoda u mom životu, posebno ranom gde mogu da kažem da mi je neko pomogao. Nisu ni pogli da mi pomognu, kad nisu znali da problem postoji. Uvek sam bila nasmejana i dobro raspoložena pred drugima. Mnogima je bilo nezamislivo da čuju moju priču, kad sam odlučila da se otvorim i podelim je sa nekolicinom. Barem delimično. U svakom slučaju, shvatila sam da svaka epizoda koja nam se desi u životu, menja nas i sve koji su učestvovali u njoj. A kad prođu epizode sa najvećim olujama, najjači ostanu dosledni sebi, ostali se slome. Sa ponosom mogu da kažem da pripadam onim koji su uspeli ostati ono što jesu. Nadograđena, izbrušena verzija mene, ali suština se nikad nije promenila. Dok gledam ostale. Moje tlačitelje, tiranine, dušmanine i kako ih sve nisam nazivala tokom odrastanja... svi su se raspali u želji da budu ono što nisu. I svi su osakaćeni pokušajima da prikriju svoja prava lica. Bože, koliko samo energije troše na stvaranje lažnih slika o sebi, a to je tako uzaludan posao. Osoba koja spozna sebe, vrlo je osetljiva na takve ljude, i prepozna ih momentalno. A takvih je sve više, na svu sreću po nas sve. A onda glumci sopstvenih života troše energiju na potpuni besmisao skrivanja istine.
Epizoda detinjstva u mom životu je trajala prekratko da bi mogla ispričati velike priče o njima. Razlog tome leži u činjenici da se previše toga desilo kasnije, pa je potisnulo sećanja na sve ostalo. A drugi je i taj što sam tada imala maske, glumila sreću i sakrivala istinu, što mi je takođe oduzimalo previše energije za memorisanje onog što se dešavalo. Ne smatram to nečim lošim danas, to je jednostavno odbrambeni mehanizam svih nas koji smo živeli životom koji nismo voleli. A svako potiskivanje ima svoju cenu. Mogu reći da je potiskivanje emocija, nemogućnost da ih iskažem, podelim sa nekim ko bi ih ozbiljno shvatio, ko bi ih kanalisao na pravi način, dovelo dotle da se osećam kao trinaesto prase u sopstvenom domu. Kao neko ko ništa ne zaslužuje, ko je poslednja rupa na svirali. A nešto kasnije, upravo to, iako potisnuto osećanje, manifestovala sam kroz sopstveni život. Danas znam da je sve u životu izuzetno bitno, posebno kako se osećamo u svakom momentu i tome učim svoju decu. Koliko su spremne da prihvate, naravno. I volela bi da sam imala nekoga ko bi mene učio tome na taj način, kad sam bila mala. Ali ovako, prošavši kroz faze koje nisu bile nimalo svetle, čak ni sive, naučila sam kako je biti tamo gde ne želim nikome da bude. A to me čini izuzetnim borcem za sve ono što se može nazvati lepim u svakom pogledu. I to je danas bitno. Najbitnije. Ako ikako mogu iščupati bilo kakav osećaj mraka kod sebe, meni bliskih ljudi, bilo koga, ja sam srećan čovek. Jer znam kako je biti tamo. I znam koliko je, nekad, teško izaći odatle. Danas imam muža i decu koji znaju kako da me vrate na moj put, ako posrnem, što se retko dešava, ali desi se. Uplaši se čovek, dođe mu trenutak slabosti, naravno. A onda čujem reči koje sam ja nekad njima govorila i dignem se lakše nego ikad. Ponosnija nego ikad jer je mnogo teže prihvatiti koncepte nekoga koga poznajete, bez da ste iskusili deo njegove škole. A to znači da mi veruju, da me vole, da sam uradila dobar posao kao majka. Kao žena. Kao čovek.
Sećam se vrtića. Bila sam bojdžija koji je branio ugnjetavane i tada. Sa nama u grupi je bila devojčica koja je bila godinu starija od mene i imala je Dawnov sindrom. Nju su ostala deca začikavala, a ona je često podnosila sve sa osmehom na licu, tipičnim za tu vrstu bolesti. No, kad je postalo previše, onda bi se razljutila i počela da histeriše na sebi svojstven način. A ja sam, nekako uvek uskakala u situacije između te dve. Nisam dozvoljavala da je zezaju, mada ni sama nisam bila svesna njenog stanja. Igrom slučaja, njena mama je profesorica geografije, pa mi je predavala kad sam upisala gimnaziju. Jedno vreme sam imala malu protekciju kod nje. Ona me je ostavila posle jednog časa, da priča sa mnom i podsetila me na moj odbrambeni stav prema njenoj ćerki, kojeg se ja nisam baš sećala. Meni je to bio prirodni sled dešavanja koji nije bio za pamćenje- braniti slabije i nemoćne. Kasnije sam uništila tu protekciju propušivši. Tako sam razočarala profesoricu i više nikad nisam dobila veću ocenu od trojke.
Desilo se da mi je jedna žena, koja me je prepoznala dok sam radila kao trgovkinja u prodavnici, ispričala priču o tome kako sam pazila njenu ćerku dok je ona radila. Kako sam je učila da vozi biciklo i pazila da je ostala deca ne gnjave. Ni toga se nisam sećala, bila sam previše mala za to. Nedavno smo moj suprug i ja pričali o tome šta smo dobro učinili u našim životima. Istina je da postoji toliko toga čega ja ne mogu da se setim, iz prostog razloga što su to stvari koje se urade u momentu, instiktivno, bez analiziranja, kalkulacija, očekivanja bilo kakvih nagrada, ni fanfara koje će sve to obelodaniti. Mnogo puta uskočiš u životu onome kome je potrebno. Nekad prođeš dobro, nekad i ne. Ali ne razumem zašto zapamtimo ono kad ne ispadne sve kako treba. Na primer, jednoj porodici izbeglica sam ponudila komplet nameštaj iz mog prvog braka. Sve što sam mogla da im pružim je bilo sasvim dovoljno da funkcionišu bez drugih potrepština, obzirom da su došli samo sa robom koju su imali na sebi. Ali sam ih zamolila da te stvari vrate, kad se snađu, nevezano za vreme, jer su te stvari jedina uspomena koje moja najstarija ćerka ima na njenog pokojnog oca. Desilo se to da su nestali preko noći, sa svim stvarima. Preselili u drugi grad i više nismo pričali. Zapravo, pojavili su se u mom gradu koji put, ali su svaki put bežali kad me vide, tako da sam ih videla onako na daljinu. To je jedna od situacija koja me je baš zabolela. Stanovali su preko puta mene, družili smo se svaki dan, bukvalno. A način na koji su otišli je jednostavno bespotreban. Da su samo rekli da im stvari trebaju i kad se presele, ne bi bio problem. Dogovorili bismo se da ih vrate i za deset godina. Čula sam da imaju tri kuće na sprat danas. Proverila sam, istina je. Opremljene od podruma do krova novim nameštajem. Nek im je sa srećom, od srca. Ja sam naše stvari davno otpisala i oprostila im na svemu. Ali ne mogu zaboraviti.
Možda to ima veze sa onim šta bi ja uradila u toj situaciji. Kad god razmišljam o nekim stvarima, kad pomislim da bi i ja uradila istu stvar, ona momentalno postane stvar prošlosti, zaboravljena i odbačena kao najbolji mogući izbor za taj određeni događaj. Ali, ako se ne slažem sa načinom na koji su drugi ljudi sredili svoje stvari, onda mi je teško zaboraviti. Ne osuđujem, nisam zlopamtilo, samo držim sve u sebi, valjda u nameri da razumem. Nadam se da ću jednog dana moći da uradim nešto da shvatim i ono što ne mogu da prihvatim.
Uvek pamtim ono dobro što je neko učinio za mene, ma kako to nekome malo izgledalo. Postoji malo epizoda u mom životu, posebno ranom gde mogu da kažem da mi je neko pomogao. Nisu ni pogli da mi pomognu, kad nisu znali da problem postoji. Uvek sam bila nasmejana i dobro raspoložena pred drugima. Mnogima je bilo nezamislivo da čuju moju priču, kad sam odlučila da se otvorim i podelim je sa nekolicinom. Barem delimično. U svakom slučaju, shvatila sam da svaka epizoda koja nam se desi u životu, menja nas i sve koji su učestvovali u njoj. A kad prođu epizode sa najvećim olujama, najjači ostanu dosledni sebi, ostali se slome. Sa ponosom mogu da kažem da pripadam onim koji su uspeli ostati ono što jesu. Nadograđena, izbrušena verzija mene, ali suština se nikad nije promenila. Dok gledam ostale. Moje tlačitelje, tiranine, dušmanine i kako ih sve nisam nazivala tokom odrastanja... svi su se raspali u želji da budu ono što nisu. I svi su osakaćeni pokušajima da prikriju svoja prava lica. Bože, koliko samo energije troše na stvaranje lažnih slika o sebi, a to je tako uzaludan posao. Osoba koja spozna sebe, vrlo je osetljiva na takve ljude, i prepozna ih momentalno. A takvih je sve više, na svu sreću po nas sve. A onda glumci sopstvenih života troše energiju na potpuni besmisao skrivanja istine.
Epizoda detinjstva u mom životu je trajala prekratko da bi mogla ispričati velike priče o njima. Razlog tome leži u činjenici da se previše toga desilo kasnije, pa je potisnulo sećanja na sve ostalo. A drugi je i taj što sam tada imala maske, glumila sreću i sakrivala istinu, što mi je takođe oduzimalo previše energije za memorisanje onog što se dešavalo. Ne smatram to nečim lošim danas, to je jednostavno odbrambeni mehanizam svih nas koji smo živeli životom koji nismo voleli. A svako potiskivanje ima svoju cenu. Mogu reći da je potiskivanje emocija, nemogućnost da ih iskažem, podelim sa nekim ko bi ih ozbiljno shvatio, ko bi ih kanalisao na pravi način, dovelo dotle da se osećam kao trinaesto prase u sopstvenom domu. Kao neko ko ništa ne zaslužuje, ko je poslednja rupa na svirali. A nešto kasnije, upravo to, iako potisnuto osećanje, manifestovala sam kroz sopstveni život. Danas znam da je sve u životu izuzetno bitno, posebno kako se osećamo u svakom momentu i tome učim svoju decu. Koliko su spremne da prihvate, naravno. I volela bi da sam imala nekoga ko bi mene učio tome na taj način, kad sam bila mala. Ali ovako, prošavši kroz faze koje nisu bile nimalo svetle, čak ni sive, naučila sam kako je biti tamo gde ne želim nikome da bude. A to me čini izuzetnim borcem za sve ono što se može nazvati lepim u svakom pogledu. I to je danas bitno. Najbitnije. Ako ikako mogu iščupati bilo kakav osećaj mraka kod sebe, meni bliskih ljudi, bilo koga, ja sam srećan čovek. Jer znam kako je biti tamo. I znam koliko je, nekad, teško izaći odatle. Danas imam muža i decu koji znaju kako da me vrate na moj put, ako posrnem, što se retko dešava, ali desi se. Uplaši se čovek, dođe mu trenutak slabosti, naravno. A onda čujem reči koje sam ja nekad njima govorila i dignem se lakše nego ikad. Ponosnija nego ikad jer je mnogo teže prihvatiti koncepte nekoga koga poznajete, bez da ste iskusili deo njegove škole. A to znači da mi veruju, da me vole, da sam uradila dobar posao kao majka. Kao žena. Kao čovek.
Comments
Post a Comment