Imala sam šest godina, a on je živeo u susednoj ulici. Moja polusestra se udala u kuću pored njegove, tako da sam ga svaki put kad idem kod nje ili od nje, sretala na ulici. Iako je i on mene simpatisao i trudio se da bude na ulici kad prolazim, nikad mi nije ništa rekao. Ali mi je zato slao pisamca, gde me je pitao da mu budem cura, sa ponuđenim odgovorima DA ili NE i opcijom zaokruživanja onoga što hoću. Mnogo pisamaca mi je napisao tokom godina, ali nikad nismo pričali, iako smo mogli svaki put. Meni je on bio tako nekako čudno stidljiv. Kad bi me video, poskakivao je i okretao se po nekoliko puta, poput piruete u trku, samo da baci pogled na mene još koji put dok se ne zavuče u mrak hodnika na ulasku u njegovo dvorište. A onda bi videla kako mu je kapija odškrinuta tek toliko da može da viri iza nje, a da ga ja ne primetim. Njegov tata je otišao od njih, kad je on bio mali. Imao je stariju sestru sa kojom živeo i mamu. Mama mu je onako jako sitna žena, sa izrazito velikim nosem. A on je bio jako sladak dok je bio mali, dok nije počeo da liči na mamu. Taj ritual koji sa piruetama u hodu je trajao godinama i godinama. Kao i pisamca. Bili smo već stariji razredi osnovne škole, kad je prestao da piše pisamca, ali sve ostalo nije prestalo. Ja sam imala simpatije i pored njega, ali je on uvek nekako ostajao onaj prvi, poseban.
U petom-šestom razredu mi se sviđao momak čija je sestra trenirala košarku sa mnom, pa smo preko nje razmenjivali pisamca. Posle nekoliko meseci, možda i više od godine, rešili smo da se nađemo. Pošto se već desila epizoda sa onim prvim poljupcem i šamarom mog oca, pred društvom, jako sam pazila gde ću se naći sa bilo kim. Odlučili smo, zapravo odlučila sam da bude kraj reke, ali dalje od šetališta na kome sam bila prvi put. I došao je on u dogovoreno vreme. Sedeli smo, oboje stidljivi i smotani, na nekoj betonskoj izdignutoj šahti. Onda sam videla da on sve više prilazi meni, zatim njegovu ruku preko mog ramena, a onda sam predložila da siđemo dole, u šumu. I jesmo, otišli smo tamo pričati. A onda sam ja bila tako jako mudra i kad me je pitao hoću li biti njegova devojka, ja sam odgovorila pitanjem, kako da znam da li misli ozbiljno. Ha, mislila sam da sam tako jako pametna. Onda je on rekao da je ozbiljan, da mu se predugo sviđam da bi me zavlačio i slično. Ali, ja sam, pametnica, lepo njemu rekla da dokaže. Kad me je pitao kako, šta treba da uradi, da bi mu verovala, u mojoj glavi se rojilo milion opcija, koje sam momentalno odbacila kao nešto što zasigurno nije dokaz ljubavi. Kad nisam mogla odmah da nađem rešenje, onda sam lepo njemu rekla da ne znam, nek on smisli kako. Kad se počeo smejati, onako postiđeno jer ni on nije znao kako se ljubav dokazuje, ja sam se lepo pozdravila sa njim dok ne nađe način da budem sigurna da neće da se igra sa mnom i mojim osećanjima. Nikad nismo bili zajedno. Mnogo godina kasnije, njegova žena, koja mu je rodila dva sina, došla je kod mene na kafu. Rekla mi je da zna da je on godinama zaljubljen u mene, i da to još uvek negde traje kod njega, ali da ona nema ništa protiv toga, jer je sigurna da joj se ja neću umešati u brak. Ne znam postoje li reči koje mogu da opišu osećaj koji sam tad imala, jer je to za mene bila glupost. Nas dvoje nikad, posle te šume, nismo progovorili ni reč, pa mi je njena verzija priče bila nezamisliva.
U međuvremenu mi se sviđao jedan momak čije ime nisam znala, pa sam ga sa mojom M nazivala po odeći koju je poslednju nosio. Ličilo je kao da ima indijanska imena, Bele Pantalone, Crvena Trenerka i slično. On mi se sviđao punih sedam godina. Videla sam ga na svadbi moje rođake kad sam imala devet godina i jako mi se dopao. Retko sam ga sretala, ali kad bi se to desilo, sva bi bila ustreptala i sve u meni bi se steglo od treme, ili čega li već. Kad sam napunila šesnaest, moja rođaka i ja smo naveče dospele na pijacu i stale kod jedne tezge da zapalimo po jednu. Iz obližnje kafane je izašao on sa još dva druga. Nosili su flašu crvenog vina. Moja rođaka i ja nismo ništa jele taj dan, pa smo sa njima popile malo vina, a onda je on počeo da mi se udvara, misleći da sam pijana. Bila sam jako ljuta i onda sam mu lepo rekla da mi se on sviđa već neko vreme, ali ako je čekao da me napije da bi mi prišao, on za mene nije muško, zahvalila mu se na vinu i nas dve smo otišle. Zapravo, hodale smo pravo do prvog ćoška, onda smo osetile posledice vina. Sreća pa je bilo malo prohladno, pa smo brzo došle sebi. Više mi nije bio simpatija. Bilo mi je žao što ranije nisam pričala sa njim, da vidim kakav je.
Jako mi se sviđao i jedan B, Bio je osmi razred, kad sam ja bila šesti. Radi njega je jedna devojka htela da me tuče, kad je saznala da smo suparnice. Meni je to bilo glupo, nismo suparnice, samo nam se sviđa isti momak. Čula sam da preti da će me istući, ali nisam to uzimala zdravo za gotovo, dok jedan dan, na školskom odmoru, nije ustala sa sve sladoledom u ruci sa klupe i krenula mi u susret kao neka neustrašiva srna, rekla bi. Međutim, meni je bilo nezamislivo da ulazim u tuču zbog momka, a isto tako sa devojkom koja je za dve glave niža od mene, tako da sam joj samo nabila sladoled u lice, kad je počela da preteruje sa pretnjama i unošenjem u moje telo, pošto do lica nije mogla da dopre. Nikad mi više nije prišla. Posle toga, on mi se prestao sviđati, valjda zato što mi je bez veze da simpatije izazivaju bilo kakve probleme ili rivalstvo. Za mene je ljubav, kao i simpatisanje jednostavna stvar. Ili voliš i voljen si, pa ti je lepo. Ili voliš, neuzvraćeno, pa patiš. A ljubavni trouglovi i slične priče, nemaju puno smisla kod mene, jer te igre spadaju u koš nevoljenja, samim tim to nije ljubav, već igra moći i snalaženja u povređivanju drugih, rekla bi.
To su bile glavne moje simpatije, one koje bi mi bilo najdraže videti. Ali sam uvek imala još nekog ko mi je bio na sličan način drag, samo ne u toj meri. Kad sam bila osmi razred osnovne škole, dečko iz šestog mi je poslao pismo. Kad sam otvorila, prvo sam videla srebrni lančić sa priveskom. Bio je toliko dugačak, da je meni, visokoj, dopirao do stomaka. A pismo je bilo tako divno napisano, da sam se, prvi put baš potrudila da kulturno odgovorim, a da ga ne povredim, iako u početku nisam ni znala ko mi ga šalje. I iako me je tadašnja najbolja drugarica nagovarala da budem podrugljiva i da uzmem lančić jer je odličan, ja sam bila jako fina i zaobišla sam svaku nameru većeg povređivanja njegovih osećanja. A lančić sam vratila i napisala mu da ga pokloni nekome ko će biti sa njim. To mi je pismo poslao preko druga, pa sam tako pismo i vratila njemu. A onda i zamolila druga da mi ga pokaže. Bio je to rođak moje školske drugarice. On je tad imao dvanaest godina. Bilo mi je jako drago da ga nisam povredila. Uvek smo se, posle toga smeškali jedno drugom, kao deca koja su imala slatku tajnu. Šest godina kasnije, on je stradao u saobraćajnoj nesreći sa još osmoricom momaka, približnih godina. Bila je to ogromna tragedija za naš grad, njihove porodice da ne spominjem. Svaki put kad odem na groblje, obiđem i njih, poginule momke, jer sam ih večinom poznavala, a kraj njegovog posebno zastanem i setim se tog lančića i pisma. A onda pomislim kako bi imala ružan osećaj da nisam vratila lančić i da sam poslušala drugaricu i izrugivala se njegovim osećanjima.
To su moje simpatije kojih se sećam do kraja osmogodišnje škole. Hvala im na svemu čemu su me naučili. Danas znam kako se dokazuje ljubav. Nije to jedan postupak koji će nas baciti na dupe, to je način života. A ako moraš izgovoriti šta treba partner da radi da bi se mi osećali voljeni, onda to nije ljubav. Neopisivo sam ponosna na sebe što mi je taj zahtev pao na pamet tako rano. Terao me je na razmišljanje, mučilo godinama, dok nisam dobila odgovor. Sad, kad jesam, mogu da uživam u davanju i primanju ljubavi kao morska sirena u moru.
U petom-šestom razredu mi se sviđao momak čija je sestra trenirala košarku sa mnom, pa smo preko nje razmenjivali pisamca. Posle nekoliko meseci, možda i više od godine, rešili smo da se nađemo. Pošto se već desila epizoda sa onim prvim poljupcem i šamarom mog oca, pred društvom, jako sam pazila gde ću se naći sa bilo kim. Odlučili smo, zapravo odlučila sam da bude kraj reke, ali dalje od šetališta na kome sam bila prvi put. I došao je on u dogovoreno vreme. Sedeli smo, oboje stidljivi i smotani, na nekoj betonskoj izdignutoj šahti. Onda sam videla da on sve više prilazi meni, zatim njegovu ruku preko mog ramena, a onda sam predložila da siđemo dole, u šumu. I jesmo, otišli smo tamo pričati. A onda sam ja bila tako jako mudra i kad me je pitao hoću li biti njegova devojka, ja sam odgovorila pitanjem, kako da znam da li misli ozbiljno. Ha, mislila sam da sam tako jako pametna. Onda je on rekao da je ozbiljan, da mu se predugo sviđam da bi me zavlačio i slično. Ali, ja sam, pametnica, lepo njemu rekla da dokaže. Kad me je pitao kako, šta treba da uradi, da bi mu verovala, u mojoj glavi se rojilo milion opcija, koje sam momentalno odbacila kao nešto što zasigurno nije dokaz ljubavi. Kad nisam mogla odmah da nađem rešenje, onda sam lepo njemu rekla da ne znam, nek on smisli kako. Kad se počeo smejati, onako postiđeno jer ni on nije znao kako se ljubav dokazuje, ja sam se lepo pozdravila sa njim dok ne nađe način da budem sigurna da neće da se igra sa mnom i mojim osećanjima. Nikad nismo bili zajedno. Mnogo godina kasnije, njegova žena, koja mu je rodila dva sina, došla je kod mene na kafu. Rekla mi je da zna da je on godinama zaljubljen u mene, i da to još uvek negde traje kod njega, ali da ona nema ništa protiv toga, jer je sigurna da joj se ja neću umešati u brak. Ne znam postoje li reči koje mogu da opišu osećaj koji sam tad imala, jer je to za mene bila glupost. Nas dvoje nikad, posle te šume, nismo progovorili ni reč, pa mi je njena verzija priče bila nezamisliva.
U međuvremenu mi se sviđao jedan momak čije ime nisam znala, pa sam ga sa mojom M nazivala po odeći koju je poslednju nosio. Ličilo je kao da ima indijanska imena, Bele Pantalone, Crvena Trenerka i slično. On mi se sviđao punih sedam godina. Videla sam ga na svadbi moje rođake kad sam imala devet godina i jako mi se dopao. Retko sam ga sretala, ali kad bi se to desilo, sva bi bila ustreptala i sve u meni bi se steglo od treme, ili čega li već. Kad sam napunila šesnaest, moja rođaka i ja smo naveče dospele na pijacu i stale kod jedne tezge da zapalimo po jednu. Iz obližnje kafane je izašao on sa još dva druga. Nosili su flašu crvenog vina. Moja rođaka i ja nismo ništa jele taj dan, pa smo sa njima popile malo vina, a onda je on počeo da mi se udvara, misleći da sam pijana. Bila sam jako ljuta i onda sam mu lepo rekla da mi se on sviđa već neko vreme, ali ako je čekao da me napije da bi mi prišao, on za mene nije muško, zahvalila mu se na vinu i nas dve smo otišle. Zapravo, hodale smo pravo do prvog ćoška, onda smo osetile posledice vina. Sreća pa je bilo malo prohladno, pa smo brzo došle sebi. Više mi nije bio simpatija. Bilo mi je žao što ranije nisam pričala sa njim, da vidim kakav je.
Jako mi se sviđao i jedan B, Bio je osmi razred, kad sam ja bila šesti. Radi njega je jedna devojka htela da me tuče, kad je saznala da smo suparnice. Meni je to bilo glupo, nismo suparnice, samo nam se sviđa isti momak. Čula sam da preti da će me istući, ali nisam to uzimala zdravo za gotovo, dok jedan dan, na školskom odmoru, nije ustala sa sve sladoledom u ruci sa klupe i krenula mi u susret kao neka neustrašiva srna, rekla bi. Međutim, meni je bilo nezamislivo da ulazim u tuču zbog momka, a isto tako sa devojkom koja je za dve glave niža od mene, tako da sam joj samo nabila sladoled u lice, kad je počela da preteruje sa pretnjama i unošenjem u moje telo, pošto do lica nije mogla da dopre. Nikad mi više nije prišla. Posle toga, on mi se prestao sviđati, valjda zato što mi je bez veze da simpatije izazivaju bilo kakve probleme ili rivalstvo. Za mene je ljubav, kao i simpatisanje jednostavna stvar. Ili voliš i voljen si, pa ti je lepo. Ili voliš, neuzvraćeno, pa patiš. A ljubavni trouglovi i slične priče, nemaju puno smisla kod mene, jer te igre spadaju u koš nevoljenja, samim tim to nije ljubav, već igra moći i snalaženja u povređivanju drugih, rekla bi.
To su bile glavne moje simpatije, one koje bi mi bilo najdraže videti. Ali sam uvek imala još nekog ko mi je bio na sličan način drag, samo ne u toj meri. Kad sam bila osmi razred osnovne škole, dečko iz šestog mi je poslao pismo. Kad sam otvorila, prvo sam videla srebrni lančić sa priveskom. Bio je toliko dugačak, da je meni, visokoj, dopirao do stomaka. A pismo je bilo tako divno napisano, da sam se, prvi put baš potrudila da kulturno odgovorim, a da ga ne povredim, iako u početku nisam ni znala ko mi ga šalje. I iako me je tadašnja najbolja drugarica nagovarala da budem podrugljiva i da uzmem lančić jer je odličan, ja sam bila jako fina i zaobišla sam svaku nameru većeg povređivanja njegovih osećanja. A lančić sam vratila i napisala mu da ga pokloni nekome ko će biti sa njim. To mi je pismo poslao preko druga, pa sam tako pismo i vratila njemu. A onda i zamolila druga da mi ga pokaže. Bio je to rođak moje školske drugarice. On je tad imao dvanaest godina. Bilo mi je jako drago da ga nisam povredila. Uvek smo se, posle toga smeškali jedno drugom, kao deca koja su imala slatku tajnu. Šest godina kasnije, on je stradao u saobraćajnoj nesreći sa još osmoricom momaka, približnih godina. Bila je to ogromna tragedija za naš grad, njihove porodice da ne spominjem. Svaki put kad odem na groblje, obiđem i njih, poginule momke, jer sam ih večinom poznavala, a kraj njegovog posebno zastanem i setim se tog lančića i pisma. A onda pomislim kako bi imala ružan osećaj da nisam vratila lančić i da sam poslušala drugaricu i izrugivala se njegovim osećanjima.
To su moje simpatije kojih se sećam do kraja osmogodišnje škole. Hvala im na svemu čemu su me naučili. Danas znam kako se dokazuje ljubav. Nije to jedan postupak koji će nas baciti na dupe, to je način života. A ako moraš izgovoriti šta treba partner da radi da bi se mi osećali voljeni, onda to nije ljubav. Neopisivo sam ponosna na sebe što mi je taj zahtev pao na pamet tako rano. Terao me je na razmišljanje, mučilo godinama, dok nisam dobila odgovor. Sad, kad jesam, mogu da uživam u davanju i primanju ljubavi kao morska sirena u moru.
Comments
Post a Comment