Roditeljstvo u ulozi zaštite

Svako od nas zaslužuje da bude siguran. U svoj život, u ono što jesmo, u ono što predstavljamo, u šetnju kroz grad, u upoznavanje novih ljudi, znajući da iza nas stoji neko ko će nas opomenuti ako krenemo pogrešnim putem. Ili zaštititi ako nam se desi nešto nepredviđeno. Moja deca odrastaju tako da znaju da u svakom momentu mogu računati na mene. Moja najstarija ćerka, dete bez oca, stalno mi je govorila kako se nikad nije bojala, niti imala zazor od bilo koga, jer je znala da sam ja u stanju da skočim bilo kome za vrat, kad je ona u pitanju. Kad su sve tri moje ćerke u pitanju. I još se šali kako ne bi bila u koži onoga s kim bi se ja obračunavala radi njih. To jeste istina. Svađe su jedno, prepirke, neke stvari koje one trebaju rešiti same. Ali kad je u pitanju nešto više od toga, kad zaista nisu u mogućnosti da reaguju i izvuku se iz neke situacije, onda sam ja tu, kao roditelj, da ih zaštititim, da im se nađem. Ko će, ako neću ja? Najstarija ćerka nije imala oca. A druge dve su imale oca koji bi ležao na krevetu, gledao TV, ili igrao igrice na kompu, dok ja rešavam situacije sa ćerkama. Dakle, imam decu kojima sam ja zaštitnik, otac, majka, sve. I kao mala sam tako zamišljala taj obrazac koji bi trebao da znači roditeljsku brigu. I sad isto razmišljam. Deca moraju živeti u slobodnom svetu, slobodnom od tiranisanja, od bilo kakve prisile. I treba oni da se bore za svoja prava i da imaju svoj glas. Ali, kad dođe neko jači od njih, ili čopor- bića koja se skupljaju u gomilu, kad treba da urade bilo šta, onda smo mi, kao roditelji tu, da ih zaštitimo. Naravno da moramo imati granice u delanju, naravno da moramo dobro da proverimo da li je naše dete izazvalo nečiju neprijatnu reakciju, ili bilo zavedeno nečijim skupljanjem u čopor. Ali kad sve proverimo, naše je da obrazujemo sopstvenu decu kako da se postave u kojim situacijama, šta da rade u drugim, kad da traže pomoć i slične stvari. Imam sreću što imam ćerke koje nisu provokatori. Ako bi se našle u neprijatnim situacijama, to bi bilo zato što brane ugnjetavane. To je, do sad, praksa pokazala. I uvek je sve prošlo bez problema. Najveći problem je bio sa srednjom ćerkom, gde se nije snašla, kao što ne bi niko od nas u njenom uzrastu, kad su je spopadali dečaci svih uzrasta, a ona imala šest godina, pa se to provuklo kroz prvu polovinu osnovnog obrazovanja. Skoro do kraja četvrtog razreda. To je jedini problem koji sam i ja, sama, rešavala toliko dugo. A što je vezano sa spoljnim svetom. I sve to vreme, ona je znala da sam uvek tu za nju, da ću je zaštititi do kraja.
 Imala sam oko šest godina, kad se društvo iz ulice lagano uskomešalo. Nisam odmah shvatila o čemu je reč. Zapravo, shvatila sam kad je bilo kasno. Domunđavanje je dolazilo od starijih dečaka, koji su znali neke stvari koje nama, mlađima nije palo na pamet. Sećam se da sam ulazila u kuću češće nego inače, a kad sam izašla taj put, spopali su me, uvukli u neki sokačić i počeli da mi skidaju pantalone i gaćice, i da me pipkaju "tamo dole". Kako sam bila jako ratoborna, pogotovo kad su takve stvari u pitanju, nisu uspeli nešto posebno da me ispipaju, pre nego sam ih oterala sve. A kad su pobegli, smatrala sam da su prešli granice bilo čega što se može smatrati normalnim, pa sam pomislila kako bi bilo dobro da obavestim roditelje o ovome što se desilo, i da oni to reše sa roditeljima tih dečaka. Pošto je to bila malo škakljiva tema za razgovor sa tatom, prišla sam mami i sva još uvek usplahirena joj ispričala šta se desilo, ko je šta radio, kako se odigralo, gde su me uvukli. Sve čega sam se mogla setiti. Očekivala sam ljutnju, neku reakciju koja bi značila da je stala na moju stranu, da ću biti u nečijoj zaštiti, nekoga ko je odrastao i ko će stati iza mene. .Međutim, njena reakcija je potpuno drugačija od očekivane: "I šta očekuješ da ja radim sada? Da idem po komšiluku, zamerati se ljudima, zato što si ti tamo, na ulici, Bog zna šta radila i izazivala njihovu decu, a kad su odreagovali, sad si došla meni da se žališ? Idi tamo i rešavaj svoja go.na sama!"
  To je bio prvi i poslednji put u životu da sam tražila njenu zaštitu. A kako su ona i tata bili istomišljenici, jedino kad sam ja u pitanju, ni od njega nikad nisam tražila da me štiti. To je bio dan kad sam naučila da sve što radim, kuda idem, s kim se družim i na šta naiđem u životu, moram da iskusim sama i odbranim se sama. To je od mene stvorilo osobu koju niko više nije smeo da pipka. Probali su. Dva put, u osnovnoj školi. Oba puta sam prebila ta dva dečaka, tako da im nije palo na pamet više da mi priđu. Mislim da se drugi put ne bi ponovio, da nije bio u pitanju dečak koji je pao godinu, upao u naš razred, pa nije bio upućen u to da se mene ne dira. Ni tako, ni nikako. Možeš samo da druguješ sa mnom i to je to. A i to, ako si normalan. Kad živiš toliko godina u odbrani samog sebe, pomisliš da ne može ništa loše da ti se desi, da si u stanju da se izboriš sa svim. Jer si tokom tih godina branio i sebe i druge, koji to nisu bili u stanju. Ali, nije baš tako. Zapravo, najviše zaboli kad pokloniš nekome poverenje, pa te taj izda na bilo koji način.U suštini, ko može da nas povredi, ako nam ne znači nešto u životu? Uvek boli ono što je blisko srcu. A moje se srce godinama borilo sa tim što mu je blisko, dok nisam odlučila da ja biram šta će biti u tom malom krugu odabranih. Ostali, krvna veza ili bilo šta što bi me moralno vezalo za njih, morali bi da dokažu svoje dobre namere, pre nego što postanu deo tog malog kruga. Kad sam to uradila, više ne boli. Jer nema šta. Oko mene su samo kvalitetni ljudi, koje štitim, ali sam i zaštićena s njihove strane. A to je lekcija koju sam učila dugi niz godina, da prepoznam ko je vredan tog mog kruga. Hvala mama, što si me naučila da se brinem za sebe i što si me naučila da rođenjem dobijamo osobe koje nas nauče najvažnijim lekcijama u životu. Na ovaj ili onaj način.