Skip to main content

Božić i Nove Godine

Pošto su moji bili veliki komunisti, u mojoj kući se Božić nije slavio. Ja nisam bila krštena, niti su moji hteli da učestvuju u bilo čemu što ima veze sa crkvom. Ni sa verom. Oni su verovali samo u ono što očima vide i što misle da je istina. Prve Božiće smo slavili kad se moja polusestra udala, jer su oni držali do tradicije. Mojima je i odgovaralo to što se moja polusestra udala za katolika, tako da smo išli tamo na ručak, večeru, slavlje, šta su već pravili. Zapravo, moj tata je retko išao bilo gde, tako da smo išle mama i ja, a tati bi uvek donosile spakovano ono što je bilo za jesti. On se uvek izvlačio na svoju bolest, pa nije išao na slavlja, ni kad je mogao, samo i isključivo kad baš mora. Ili misli da mora. A Nove Godine smo proslavili nekoliko, do moje neke desete godine života. Sa komšilukom bi se našli kod nekoga i tu proveli Novogodišnju noć. Moja M i ja smo volele biti zajedno, pa nam je bilo svejedno hoćemo li biti kod nje ili kod mene, samo da možemo praviti nestašluke. Ali, ja se ne sećam tih proslava, možda kojeg detalja, onako nepovezanog smeštenog u mom sećanju. Samo me retke slike, koje su kod moje M, su dokaz da su postojala i takva iskustva u mom životu.
  Moj tata je sa tatom od moje M išao na pecanje redovno, čak su jednom objavili članak o njima u magazinu Zov, sa sve njihovim slikama i velikom ribom kojoj rep nestaje u vodi, jer je riba duža od njih dvojice. Dok je on, N. bio živ, i moj tata je živeo, na neki način, čak i van kuće. Njih dvojica su provodili dosta vremena zajedno. Tada su postojale i Nove Godine i skupljanja kad je svinjokolja i roštiljanje i paprikaši i sve ono što je lepo u druženju dobrih komšija. Ali, čika N. je rano napustio ovaj svet, a kad se to desilo, moj tata je razdelio štapove za pecanje, batalio druženja, povukao se u kuću i postao onaj čovek o kome pišem, koga poznajem.
   Dok sam bila mala, Nove Godine sam slavila tako, u maglovitom sećanju. Kasnije moji nisu slavili, ali im je smetalo da ja pozovem društvo, tako da sam dve ili tri Novogodišnje noći provela sa društvom u diskotekama, a onda sam se udala, pa više nisam slavila zbog smrti muža, pa zbog ne znam ni ja čega. A kad sam se udala drugi put, moj bivši muž je bio neko kome nije stalo do ničega što ima veze sa uživanjem u životu, samim tim ni Novih Godina. Stoga smo ih proživljavali tako što bi ja otišla sa ćerkama na trg, čisto da vide vatromet, pa bi se vratile kući i one bi brzo otišle spavati. A onda bi moj tadašnji muž i ja gledali filmove dok ne zaspemo. On nije bio ni čovek za društvo, tako da nismo odlazili ni tamo gde smo bili pozvani. Ja ne bi išla jer nisam želela da njegovo nedolično ponašanje uništi to veče, više nego što je već bilo. A on nije ni imao želju da ide bilo gde. I Božići su bili otužni dani kad jedemo malo bolji ručak, jer moj bivši muž nije imao osećaj za porodicu, niti je znao šta da radi sa nama. Jednom smo proslavili Novu Godinu sa kumom i njegovim sinovima i jednom ženom koja nam je nekako čudno ušla u život i dovela svoju decu tu noć na čuvanje zato što joj je bilo dosadno, a nije imala gde da ode. Posle toga, moje su ćerke odlazile sa svojim društvima da slave, a ja bi ostajala kući, nemajući nameru da pravim bilo kakvu pompu od te večeri.
  Ali, bez obzira što ta priča zvuči nekako otužno, zapravo sam imala svoje rituale koje sam radila svake godine. Posle katoličkog Božića, uzela bi jedan dan za sebe, oprostila se od svega što je bilo te godine ružno i što bi želela da zaboravim, a onda bi napisala svoje želje za sledeću godinu. Bez obzira što sam bila često sama, volela sam te momente provesti u sanjarenju onoga što volim. Što želim. Na kraju, posle nekog vremena, shvatila sam da te momente volim zato što nemam više izbora. Toliko sam se povukla od društva, slavlja, bilo čega što ima veze sa tim, da sam naterala sebe da volim svoju samoću. A onda je došao moj sadašnji mužić i upravo smo isplanirali čekanje ove naše prve Novogodišnje noći. Čekamo da nas se rodi sin, kojeg svi toliko željno čekamo, i živimo ustreptali od iščekivanja tog divnog događaja. Kad god se rodio, biće nam najveći poklon za ovu Novu Godinu i dalji zajednički život. Jer život koji dolazi na ovaj svet, dolazi sa svrhom. A moj muž i ja smo svesni smisla naših života, života naše dece, ljudi koje volimo, onih koje volimo malo manje i događaja koji su nas doveli jedno do drugog. Kako onda, ne uživati u ovom slatkom iščekivanju toliko lepog događaja i planiranja zajedničkog života, u kome nam se želje prepliću kao da ih je jedno zaželelo, a drugo se samo priklonilo tim željama? Ne, nećemo slaviti, kao što većina slavi. Ja fizički ne mogu da učestvujem u takvom obliku slavlja. Ali slavićemo našim dušama, srcima, ljubavlju koja nas vodi kroz svaki dan i čeka da obaspe svakoga ko je u našoj blizini. Slavimo život, ljubav, porodicu, novu tradiciju. Srećna Nova i Božićni praznici! 

Comments

Popular posts from this blog

Ja u očima drugih

Iz neobjašnjivih razloga, kad sam zašla u neke tinejdžerske godine i počela komunikaciju sa momcima, simpatijama, onima kojima sam se ja dopadala, nikad nisam bila stidljiva. Niti sam pokazivala da osećam da, zbog mojih fizičkih nedostataka ili osećaja potpuno bezvredne individue, nemam samopouzdanja. Naprotiv, svi su me doživljavali kao izuzetno samouverenu osobu. Dešavalo se da mi neki ljudi, godinama kasnije, priđu i kažu da su bili ludo zaljubljeni u mene, ali mi nisu smeli prići ni spomenuti to, jer su mislili da bi ih grubo odbila. Odbila da, grubo verovatno ne, ako ne preteraju neke granice. I nikad mi nije bilo jasno kako sam se to ponašala, šta je to napravilo taj štit oko mene, da je samo jedna osoba na svetu primetila da nešto krijem, i da se ne ponašam u skladu sa onim što osećam, moj najbolji drug iz onog velikog društva, Ć.   I nikad nisam bila od onih cura koje nešto posebno pate posle raskida sa momcima, gube glavu ili bilo šta slično. Kad se priča završi, ona je g...

Vesna Mihajlović

    Za mene, vreme kad smo priključili internet, je bilo nešto najbolje što je moglo da se desi. Po prirodi radoznala, a vrlo skučenog izvora informacija do tada, meni se otvorio prozor za švedski sto informacija. Naravno da mi je bilo jasno da nije svaka tačna, ali je bilo bitno da su tu negde i one prave. Meni je bilo teško doći do informacija pre interneta i zato što je materija koja me privlači u ono vreme bila negde skoro pa tabu- tema. Ne za mene, kojoj nije bilo teško pitati, već za druge koji mahom nisu imali pojma o čemu pričam. A vrlo često je moja okolina smatrala moja interesovanja čistim besmislicama.  I odjednom dolazi taj famozni google, sa svim što me interesuje na jednom mestu. Meni engleski nije strani jezik, dosta dobro baratam njime, ali mi je logično bilo da kuckam pitanja na srpskom. Ono što je interesantno, svaki put kad bih ukucala nešto i pritisnula tražilicu, jedno mesto se uvek pojavljivalo kao odgovor. Tu su bile informacije o teorijama zavera...

Tijana Grujić- ime koje čeka na svetsku reputaciju

   Kad sam upoznala ženu fantastičnih očiju, šarmantnu do besvesti, zanimljivu, duhovitu, nisam ni slutila da će, zapravo vrlo brzo, postati neizbežni deo moje svakodnevice, jer energija koju ona ima, duhovitost, originalnost u izražaju plene moju pažnju. Volim drugačije, volim unikate, volim kad neko poseduje kvalitet i nadograđuje ga. Njen talenat je neosporan, njena priča fantastična. Do sada. A mislim da će biti mnogo velika, samo joj treba dati vremena.   Volim ljude koji zrače. To najbolje vidiš kroz oči. Sijaju onim posebnim sjajem, znanim posebnima. Ona ga ima. Tijana je neko ko je uleteo u moj život i uneo drastične promene u njega. Ne poznajemo se dugo, ali se poznajemo dobro, rekla bih. Zašto? Prosto klikneš i to je to. Sa njom se upravo to desilo. Klik! Klik na upoznavanju, klik kroz komunikaciju, klik kroz energiju, klik kroz emociju... Sve je tu, sve kroz smeh, radost, lepršavost, jedinstvenost. Tijana je neko koga jedva čekam da čujem. Prepuna doživljaja,...