Pošto su moji bili veliki komunisti, u mojoj kući se Božić nije slavio. Ja nisam bila krštena, niti su moji hteli da učestvuju u bilo čemu što ima veze sa crkvom. Ni sa verom. Oni su verovali samo u ono što očima vide i što misle da je istina. Prve Božiće smo slavili kad se moja polusestra udala, jer su oni držali do tradicije. Mojima je i odgovaralo to što se moja polusestra udala za katolika, tako da smo išli tamo na ručak, večeru, slavlje, šta su već pravili. Zapravo, moj tata je retko išao bilo gde, tako da smo išle mama i ja, a tati bi uvek donosile spakovano ono što je bilo za jesti. On se uvek izvlačio na svoju bolest, pa nije išao na slavlja, ni kad je mogao, samo i isključivo kad baš mora. Ili misli da mora. A Nove Godine smo proslavili nekoliko, do moje neke desete godine života. Sa komšilukom bi se našli kod nekoga i tu proveli Novogodišnju noć. Moja M i ja smo volele biti zajedno, pa nam je bilo svejedno hoćemo li biti kod nje ili kod mene, samo da možemo praviti nestašluke. Ali, ja se ne sećam tih proslava, možda kojeg detalja, onako nepovezanog smeštenog u mom sećanju. Samo me retke slike, koje su kod moje M, su dokaz da su postojala i takva iskustva u mom životu.
Moj tata je sa tatom od moje M išao na pecanje redovno, čak su jednom objavili članak o njima u magazinu Zov, sa sve njihovim slikama i velikom ribom kojoj rep nestaje u vodi, jer je riba duža od njih dvojice. Dok je on, N. bio živ, i moj tata je živeo, na neki način, čak i van kuće. Njih dvojica su provodili dosta vremena zajedno. Tada su postojale i Nove Godine i skupljanja kad je svinjokolja i roštiljanje i paprikaši i sve ono što je lepo u druženju dobrih komšija. Ali, čika N. je rano napustio ovaj svet, a kad se to desilo, moj tata je razdelio štapove za pecanje, batalio druženja, povukao se u kuću i postao onaj čovek o kome pišem, koga poznajem.
Dok sam bila mala, Nove Godine sam slavila tako, u maglovitom sećanju. Kasnije moji nisu slavili, ali im je smetalo da ja pozovem društvo, tako da sam dve ili tri Novogodišnje noći provela sa društvom u diskotekama, a onda sam se udala, pa više nisam slavila zbog smrti muža, pa zbog ne znam ni ja čega. A kad sam se udala drugi put, moj bivši muž je bio neko kome nije stalo do ničega što ima veze sa uživanjem u životu, samim tim ni Novih Godina. Stoga smo ih proživljavali tako što bi ja otišla sa ćerkama na trg, čisto da vide vatromet, pa bi se vratile kući i one bi brzo otišle spavati. A onda bi moj tadašnji muž i ja gledali filmove dok ne zaspemo. On nije bio ni čovek za društvo, tako da nismo odlazili ni tamo gde smo bili pozvani. Ja ne bi išla jer nisam želela da njegovo nedolično ponašanje uništi to veče, više nego što je već bilo. A on nije ni imao želju da ide bilo gde. I Božići su bili otužni dani kad jedemo malo bolji ručak, jer moj bivši muž nije imao osećaj za porodicu, niti je znao šta da radi sa nama. Jednom smo proslavili Novu Godinu sa kumom i njegovim sinovima i jednom ženom koja nam je nekako čudno ušla u život i dovela svoju decu tu noć na čuvanje zato što joj je bilo dosadno, a nije imala gde da ode. Posle toga, moje su ćerke odlazile sa svojim društvima da slave, a ja bi ostajala kući, nemajući nameru da pravim bilo kakvu pompu od te večeri.
Ali, bez obzira što ta priča zvuči nekako otužno, zapravo sam imala svoje rituale koje sam radila svake godine. Posle katoličkog Božića, uzela bi jedan dan za sebe, oprostila se od svega što je bilo te godine ružno i što bi želela da zaboravim, a onda bi napisala svoje želje za sledeću godinu. Bez obzira što sam bila često sama, volela sam te momente provesti u sanjarenju onoga što volim. Što želim. Na kraju, posle nekog vremena, shvatila sam da te momente volim zato što nemam više izbora. Toliko sam se povukla od društva, slavlja, bilo čega što ima veze sa tim, da sam naterala sebe da volim svoju samoću. A onda je došao moj sadašnji mužić i upravo smo isplanirali čekanje ove naše prve Novogodišnje noći. Čekamo da nas se rodi sin, kojeg svi toliko željno čekamo, i živimo ustreptali od iščekivanja tog divnog događaja. Kad god se rodio, biće nam najveći poklon za ovu Novu Godinu i dalji zajednički život. Jer život koji dolazi na ovaj svet, dolazi sa svrhom. A moj muž i ja smo svesni smisla naših života, života naše dece, ljudi koje volimo, onih koje volimo malo manje i događaja koji su nas doveli jedno do drugog. Kako onda, ne uživati u ovom slatkom iščekivanju toliko lepog događaja i planiranja zajedničkog života, u kome nam se želje prepliću kao da ih je jedno zaželelo, a drugo se samo priklonilo tim željama? Ne, nećemo slaviti, kao što većina slavi. Ja fizički ne mogu da učestvujem u takvom obliku slavlja. Ali slavićemo našim dušama, srcima, ljubavlju koja nas vodi kroz svaki dan i čeka da obaspe svakoga ko je u našoj blizini. Slavimo život, ljubav, porodicu, novu tradiciju. Srećna Nova i Božićni praznici!
Moj tata je sa tatom od moje M išao na pecanje redovno, čak su jednom objavili članak o njima u magazinu Zov, sa sve njihovim slikama i velikom ribom kojoj rep nestaje u vodi, jer je riba duža od njih dvojice. Dok je on, N. bio živ, i moj tata je živeo, na neki način, čak i van kuće. Njih dvojica su provodili dosta vremena zajedno. Tada su postojale i Nove Godine i skupljanja kad je svinjokolja i roštiljanje i paprikaši i sve ono što je lepo u druženju dobrih komšija. Ali, čika N. je rano napustio ovaj svet, a kad se to desilo, moj tata je razdelio štapove za pecanje, batalio druženja, povukao se u kuću i postao onaj čovek o kome pišem, koga poznajem.
Dok sam bila mala, Nove Godine sam slavila tako, u maglovitom sećanju. Kasnije moji nisu slavili, ali im je smetalo da ja pozovem društvo, tako da sam dve ili tri Novogodišnje noći provela sa društvom u diskotekama, a onda sam se udala, pa više nisam slavila zbog smrti muža, pa zbog ne znam ni ja čega. A kad sam se udala drugi put, moj bivši muž je bio neko kome nije stalo do ničega što ima veze sa uživanjem u životu, samim tim ni Novih Godina. Stoga smo ih proživljavali tako što bi ja otišla sa ćerkama na trg, čisto da vide vatromet, pa bi se vratile kući i one bi brzo otišle spavati. A onda bi moj tadašnji muž i ja gledali filmove dok ne zaspemo. On nije bio ni čovek za društvo, tako da nismo odlazili ni tamo gde smo bili pozvani. Ja ne bi išla jer nisam želela da njegovo nedolično ponašanje uništi to veče, više nego što je već bilo. A on nije ni imao želju da ide bilo gde. I Božići su bili otužni dani kad jedemo malo bolji ručak, jer moj bivši muž nije imao osećaj za porodicu, niti je znao šta da radi sa nama. Jednom smo proslavili Novu Godinu sa kumom i njegovim sinovima i jednom ženom koja nam je nekako čudno ušla u život i dovela svoju decu tu noć na čuvanje zato što joj je bilo dosadno, a nije imala gde da ode. Posle toga, moje su ćerke odlazile sa svojim društvima da slave, a ja bi ostajala kući, nemajući nameru da pravim bilo kakvu pompu od te večeri.
Ali, bez obzira što ta priča zvuči nekako otužno, zapravo sam imala svoje rituale koje sam radila svake godine. Posle katoličkog Božića, uzela bi jedan dan za sebe, oprostila se od svega što je bilo te godine ružno i što bi želela da zaboravim, a onda bi napisala svoje želje za sledeću godinu. Bez obzira što sam bila često sama, volela sam te momente provesti u sanjarenju onoga što volim. Što želim. Na kraju, posle nekog vremena, shvatila sam da te momente volim zato što nemam više izbora. Toliko sam se povukla od društva, slavlja, bilo čega što ima veze sa tim, da sam naterala sebe da volim svoju samoću. A onda je došao moj sadašnji mužić i upravo smo isplanirali čekanje ove naše prve Novogodišnje noći. Čekamo da nas se rodi sin, kojeg svi toliko željno čekamo, i živimo ustreptali od iščekivanja tog divnog događaja. Kad god se rodio, biće nam najveći poklon za ovu Novu Godinu i dalji zajednički život. Jer život koji dolazi na ovaj svet, dolazi sa svrhom. A moj muž i ja smo svesni smisla naših života, života naše dece, ljudi koje volimo, onih koje volimo malo manje i događaja koji su nas doveli jedno do drugog. Kako onda, ne uživati u ovom slatkom iščekivanju toliko lepog događaja i planiranja zajedničkog života, u kome nam se želje prepliću kao da ih je jedno zaželelo, a drugo se samo priklonilo tim željama? Ne, nećemo slaviti, kao što većina slavi. Ja fizički ne mogu da učestvujem u takvom obliku slavlja. Ali slavićemo našim dušama, srcima, ljubavlju koja nas vodi kroz svaki dan i čeka da obaspe svakoga ko je u našoj blizini. Slavimo život, ljubav, porodicu, novu tradiciju. Srećna Nova i Božićni praznici!
Comments
Post a Comment