Ono zbog čega sam bila tako slaba u kući, činilo me je jakom van nje. Još u vrtiću i zabavištu sam bila karakterna i jaka. Branila slabije, tukla one koji su ih ugnjetavali. Isto tako nisam htela da radim neke zadatke što bi mi vaspitačice zadale, jer mi je bilo dosadno, pa bi se sakrivala ispod stola, dok ostali rade. Onda bi vaspitačica napisala cedulju mojoj mami da dođe, a ja bi istu pročitala na putu do kuće i bacila je, prećutavši mami da je i bilo pomena o ceduljicama. Tako da je ona informacije saznavala samo i isključivo na roditeljskim sastancima, koje sam morala uredno da prijavljujem. Pošto sam sa četiri godine naučila da čitam i pišem oba pisma i pisana i štampana slova, bilo mi je strašno dosadno sve ono što je prethodilo učenju pisanja. Isto sam naučila iz dosade tablicu množenja i matematika mi je bila nešto sasvim blisko, pa mi je i taj logički deo bio isto tako dosadan. Polusestra, koja je u to vreme još uvek živela sa nama, je imala neke knjige logičkih zadataka, koje sam volela da rešavam. Ali pošto je imala ograničen broj knjiga, čim sam shvatila rešenja, bilo bi mi dosadno da ih ponovo rešavam. Prosto, ne volim kad se stvari ponavljaju. I danas ne volim da slušam priče koje sam već čula, pogotovo ne posle trećeg puta. Ono, drugi put kad mi neko priča, pravdam tim da je zaboravio da mi je to već ispričao, ali treći put je smor. Isto je sa vicevima, davno pročitanim knjigama, bilo čim što sam memorisala i nemam potrebu da ponovo prolazim kroz to. Na to dodajte još i mladost, željna ispitivanja neistraženih oblasti, i dobićete odgovor na moju koncentraciju koja je trajala dok je postojalo to nešto što će da mi drži pažnju. Dok bi čitala Mikijev zabavnik, ne bi obraćala pažnju ni na šta drugo. Kao ni kad bi gledala film, čitala knjigu, radila bilo šta drugo. Prosto sam bila potpuno u toj priči. Desilo se da sam kao odrasla našla moj stari Mikijev zabavnik, od pre nekih dvadesetak godina. Krenula sam da ga čitam, ali sam se setila svakog dijaloga, svakog crteža, svega što sam onomad pročitala i nije bilo smisla da ga opet čitam. Ne mislim ovim reći da sam nešto prepametna ili posebna, nego jednostavno sam bila posvećena onome što radim i onda nema potrebe za ponavljanjem. Tako sam učila gradivo, slušajući vaspitačice. To mi je bilo dovoljno, ako je u stanju da ispriča priču onako, detaljnije. A moja je znala. Bila je divna žena, visoka, kratke smeđe kose, nekako izrazito lepih crta lica, odmerena, a ipak stroga.
Jedna situacija mi govori o tome koliko su me se plašili još u zabavištu. U prostoriji gde smo se prezuvali, između polica za šlapice i vešalica za jakne, postojale su klupe na kojima bi sedeli dok se preobuvamo. Jedan V. mi je oprezno prilazio, pazeći na svaki svoj korak. Moj pogled je bio uprt u pod, dok sam se prezuvala, ali sam ga videla krajičkom oka. Onda me je potapšao po ramenu, ali onako izdaleka, da mi ne bi prišao jako blizu i rekao:"Marija, ako te neko pipne, javi mi!" I bila je to jedna fantastična rečenica, koja nešto znači, da nije brzinom munje odjurio u sobu gde su bila ostala deca i sakrio se među grupu dečaka. Jedva sam ga primetila kad sam ušla za njim tamo. Ni tada nisam shvatila da se mene deca, zapravo boje, ako znaju da rade nešto neprimereno. Bezmali broj puta sam ulazila u prostoriju dok bi deca sa jedne gomile bežala na sve strane, samo zato što sam se pojavila tamo. A onda bi videla tu jednu osobu koju su ugnjetavali i bilo bi mi jasno zašto beže. Odmah bi prilazila toj osobi i pitala da li je dobro, jesu je povredili i ko je glavni i odgovorni krivac. Ako bi došlo do povreda, ja bi se obračunala sa svima, ako treba. Bila sam dosta visoka, mislim da ne bi bilo tako da sam bila sitnije dete. A kad razmišljam o tome, još mi nije jasno da li sam to radila da isteram ono što sam u kući potiskivala, ili sam jednostavno takva, da ne mogu da podnesem nepravdu. Ne samo da pričam kako mi nepravda smeta, nego i radim nešto po tom pitanju, kad god mogu i mislim da treba.
Ne znam da li me je zabavište još nečemu naučilo, sem da izbegavam obaveze koje sam smatrala dosadnima, da sakrivam ceduljice koje su prenosile loše vesti mojoj mami, da branim slabije od sebe i da, zato što sam znala čitati i pisati, budem ta koja će da upozna ostalu decu sa gradivom koje ćemo odrađivati tih dana.
Dok sam išla u zabavište, moji su me poslali na zimovanje, na Bled. Sećam se spiralnih stepenica i slika našeg lokalnog slikara koje su visile u tom hodniku. Moji su mi pričali da su me zvali svako veče, čekajući satimared na jedini javni telefon u gradu, pošto privatne linije nisu još bile sprovedene. A kad bi me, najzad dobili, samo bi se kratko javila mami, tražila tatu i rekla da je sad crtani, da zovu sutra. Isto sam od tate tražila i para, ako je trebalo, dok sam sa mamom imala samo pozdrav kao da komšinica zove.
Sledeće godine sam išla na more, na Silbu. Tad sam se prvi dan izgubila. Zapravo, ostavili smo kofere u hotel i krenuli u šetnju sa vaspitačicom i negovateljicom. Došli smo do mola gde je na vodi bio teren za tenis od drveta. Dvoje koji su igrali tenis, usput su pričali i šalili se, a ja sam se toliko skoncentrisala na to šta oni pričaju, da sam čula samo njih jasno i glasno, ali ništa oko sebe. Kad sam se setila da pogledam ostale iz grupe, shvatila sam da sam sama na tom molu. Svi ostali su otišli u centar, a ja sam se vratila u hotel, plačući. Tamo su me konobari i kuvarice odveli kod njih u prostoriju, davali mi da jedem i pijem, ali nisam prestala plakati dok se grupa nije pojavila. Tek tad sam bila sigurna da sam na pravom mestu. Inače, sve tri kuvarice su žene iz iste ulice u kojoj sam i ja živela, ali nisam verovala nikome dok sam bila mala, pa ni njima. Sledećeg dana smo otišli svi zajedno na sladoled i onda sam shvatila da posle sladoleda i jedne svinje napravljene od školjki sa jastučićem za igle, koju sam kupila mami, a bila je dosta jeftina, nemam više novca. Toliki sam džeparac imala, pa sam to veče tražila od tate da mi pošalje još para. To je bilo sramota u ono vreme, ali ja sam to shvatila tek mnogo kasnije. Kao što sam saznala mnogo kasnije da su me moji slali na more i na to zimovanje, da im ne smetam dok oni rešavaju svoje bračne krize. Ni u jednom momentu nisu uradili za mene nešto radi mene, nego iz njihovih razloga i potreba.
To su sva moja sećanja iz predškolskog doba. Ponekad bi volela da se više toga, ali ne sećam se. Iako smo imali i maskembale i priredbe i svašta nešto, pretpostavljam da se druga deca sećaju toga iz priča njihovih roditelja. Meni moji nisu pričali o tome nikada, jer im nije bilo bitno. Zato to parče sećanja čuvam tako, sa osmehom na licu, jer to čega se sećam mnogo liči na mene koja sam danas. Isto tako mi je pomoglo u smislu da se podsetim ko sam, u periodu kad sam to itekako zaboravila.
Jedna situacija mi govori o tome koliko su me se plašili još u zabavištu. U prostoriji gde smo se prezuvali, između polica za šlapice i vešalica za jakne, postojale su klupe na kojima bi sedeli dok se preobuvamo. Jedan V. mi je oprezno prilazio, pazeći na svaki svoj korak. Moj pogled je bio uprt u pod, dok sam se prezuvala, ali sam ga videla krajičkom oka. Onda me je potapšao po ramenu, ali onako izdaleka, da mi ne bi prišao jako blizu i rekao:"Marija, ako te neko pipne, javi mi!" I bila je to jedna fantastična rečenica, koja nešto znači, da nije brzinom munje odjurio u sobu gde su bila ostala deca i sakrio se među grupu dečaka. Jedva sam ga primetila kad sam ušla za njim tamo. Ni tada nisam shvatila da se mene deca, zapravo boje, ako znaju da rade nešto neprimereno. Bezmali broj puta sam ulazila u prostoriju dok bi deca sa jedne gomile bežala na sve strane, samo zato što sam se pojavila tamo. A onda bi videla tu jednu osobu koju su ugnjetavali i bilo bi mi jasno zašto beže. Odmah bi prilazila toj osobi i pitala da li je dobro, jesu je povredili i ko je glavni i odgovorni krivac. Ako bi došlo do povreda, ja bi se obračunala sa svima, ako treba. Bila sam dosta visoka, mislim da ne bi bilo tako da sam bila sitnije dete. A kad razmišljam o tome, još mi nije jasno da li sam to radila da isteram ono što sam u kući potiskivala, ili sam jednostavno takva, da ne mogu da podnesem nepravdu. Ne samo da pričam kako mi nepravda smeta, nego i radim nešto po tom pitanju, kad god mogu i mislim da treba.
Ne znam da li me je zabavište još nečemu naučilo, sem da izbegavam obaveze koje sam smatrala dosadnima, da sakrivam ceduljice koje su prenosile loše vesti mojoj mami, da branim slabije od sebe i da, zato što sam znala čitati i pisati, budem ta koja će da upozna ostalu decu sa gradivom koje ćemo odrađivati tih dana.
Dok sam išla u zabavište, moji su me poslali na zimovanje, na Bled. Sećam se spiralnih stepenica i slika našeg lokalnog slikara koje su visile u tom hodniku. Moji su mi pričali da su me zvali svako veče, čekajući satimared na jedini javni telefon u gradu, pošto privatne linije nisu još bile sprovedene. A kad bi me, najzad dobili, samo bi se kratko javila mami, tražila tatu i rekla da je sad crtani, da zovu sutra. Isto sam od tate tražila i para, ako je trebalo, dok sam sa mamom imala samo pozdrav kao da komšinica zove.
Sledeće godine sam išla na more, na Silbu. Tad sam se prvi dan izgubila. Zapravo, ostavili smo kofere u hotel i krenuli u šetnju sa vaspitačicom i negovateljicom. Došli smo do mola gde je na vodi bio teren za tenis od drveta. Dvoje koji su igrali tenis, usput su pričali i šalili se, a ja sam se toliko skoncentrisala na to šta oni pričaju, da sam čula samo njih jasno i glasno, ali ništa oko sebe. Kad sam se setila da pogledam ostale iz grupe, shvatila sam da sam sama na tom molu. Svi ostali su otišli u centar, a ja sam se vratila u hotel, plačući. Tamo su me konobari i kuvarice odveli kod njih u prostoriju, davali mi da jedem i pijem, ali nisam prestala plakati dok se grupa nije pojavila. Tek tad sam bila sigurna da sam na pravom mestu. Inače, sve tri kuvarice su žene iz iste ulice u kojoj sam i ja živela, ali nisam verovala nikome dok sam bila mala, pa ni njima. Sledećeg dana smo otišli svi zajedno na sladoled i onda sam shvatila da posle sladoleda i jedne svinje napravljene od školjki sa jastučićem za igle, koju sam kupila mami, a bila je dosta jeftina, nemam više novca. Toliki sam džeparac imala, pa sam to veče tražila od tate da mi pošalje još para. To je bilo sramota u ono vreme, ali ja sam to shvatila tek mnogo kasnije. Kao što sam saznala mnogo kasnije da su me moji slali na more i na to zimovanje, da im ne smetam dok oni rešavaju svoje bračne krize. Ni u jednom momentu nisu uradili za mene nešto radi mene, nego iz njihovih razloga i potreba.
To su sva moja sećanja iz predškolskog doba. Ponekad bi volela da se više toga, ali ne sećam se. Iako smo imali i maskembale i priredbe i svašta nešto, pretpostavljam da se druga deca sećaju toga iz priča njihovih roditelja. Meni moji nisu pričali o tome nikada, jer im nije bilo bitno. Zato to parče sećanja čuvam tako, sa osmehom na licu, jer to čega se sećam mnogo liči na mene koja sam danas. Isto tako mi je pomoglo u smislu da se podsetim ko sam, u periodu kad sam to itekako zaboravila.
Comments
Post a Comment