Skip to main content

Prva tragedija u mom komšiluku

  U ulici u kojoj sam odrasla, bilo je mnogo dece, dok sam odrastala. I svi smo se družili u određenom periodu, sem jedne devojčice, izvesne S. Ona je bila četiri godine starija od mene. Živela je kod babe i dede u jednoj maloj kućici preko puta mene i moje M. Bila je vanbračno dete ćerke tih ljudi i oženenog komšije, pa su je se strašno stideli i nisu joj dali da se druži ni sa kim. Jedini kontakt koji smo imali sa njom je bio kad bi virila kroz odškrinutu kapiju, tek toliko da joj nos i velike zelene oči provire u spoljašnji svet. Ali, kad god bi mi videle da je ona tu, dojurile bi do nje da pričamo sa njom, molili je da izađe sa nama, nesvesni sramote koju je nosila sa sobom čitav svoj život. Nama to nije bilo jasno, dok smo bili deca. Ma, nije ni danas. Ali nismo mogli da se borimo protiv njenih babe i dede. Pošto je tako retko virila kroz kapiju, bila je prava atrakcija za nas.
  Kad je bila osmi razred osnovne škole, pobegla je sa drugaricom na Dunav, da se malo druže. Sedele su na čamcu, pričale, kad se čamac zaljuljao i ona je upala u vodu. Kako se nije družila sa drugom decom, niti je imala bilo kakve aktivnosti van škole, nije znala da pliva. Vir je povukao i odneo nekoliko kilometara dalje od našeg grada. Tražili su je jedanaest dana. Kad su je našli, rekli su da je telo toliko otečeno i da su joj ribe pojele delove tela, a ronioci dobrovoljci koji su učestvovali u njenoj potrazi su imali doživotne traume. Na dan njene sahrane, moja mama je kuvala ručak za podušje u kući njenih babe i dede. Mi, deca, nismo smeli ići na sahranu, nisu nam roditelji dozvolili, jer smo bili previše mali. Tako da smo plakali na ulici, skupivši se ispred njene kuće. Kad su se vratili sa sahrane, roditelji dece iz ulice su grlili svoju decu, tešili ih, mazili po glavama, ljubili po glavama. Ja sam stajala sama gledajući svu tu decu sa svojim roditeljima, osećajući užasan bol zbog tragedije koja je bila u toku. U jednom trenutku, moja mama je izašla iz kuće u kojoj se trebalo održati podušje. Imala je kecelju na sebi, pošto je bila domaćica. A ja, videvši je, pojurila sam joj u zagrljaj, plačući, ridajući. Očekivala sam da će me zagrliti, kao što su svi drugi roditelji svoju decu, da će me pomaziti po glavi, reći reči utehe, bilo šta. Kad sam došla do nje, zagrlila je i dalje plačući, osetila sam kako me je grubo uzela za mišice, odgurnula od sebe tako da sam skoro pala, i procedila kroz zube:"Bože, al si gruba!". Samo sam je pogledala očiju punih suza, a onda se odaljila od nje i sela sama na ivičnjak, čekajući da roditelji druge dece odu kućama ili na podušje, pa da zajedno nastavimo da tugujemo. Dok sam ih čekala, gledala sam moju mamu sa još ispraznijim osećanjem koje me je obuzelo. Samo je stajala tamo, gledajući sve okolo, sa rukama na bokovima. Onda je ušla unutra i nisam je videla do naveče. Do tad sam se i ja smirila uz drugu decu. Slušajući priče kako je bilo i šta se desilo, zapravo. Svako je imao svoju verziju priče. I svaka je bila dovoljno dobra da bude istinita. Samo slušajući kako su roditelji pričali sa svojom decom o tome, opet sam osećala onaj osećaj nepripadnosti, jer moji roditelji sa mnom nisu ništa delili. Tad sam bila četvrti razred, a to je bio prvi slučaj tragičnog stradanja nekoga koga poznajem.
  Interesantno je i to što sam nekoliko dana posle sahrane, bila na grobu pokojne S, sa drugim komšijama. Ali godinama kasnije, dok sam obilazila sve ostale koji se tamo nalaze, nisam nikako mogla da ga nađem. Sve dok se nije desilo da sam već rodila moje tri ćerkice, i da je jedna morala da piški, dok smo bili na groblju. A onda smo se zaustavili kod neke živice. Dok je ona obavljala šta je trebala, pogled mi je pao na spomenik dalje od mesta gde smo se nalazili. Bio je to njen spomenik, kog nisam videla preko dvadeset godina. I opet, posle toga, više ga nisam mogla naći. Ne znam razlog za to, prosto mi je interesantna činjenica da postoje samo dva groba koja ne mogu da nađem. Njen i od pokojnog bivšeg devera.
  Smrt S. me je naterala da ozbiljnije gledam na Dunav i opasnosti koje on nosi. I na to mesto gde je S. nestala u njegovoj dubini. To je isto mesto gde je skončala i moja sestra od ujaka. Kad god odem tamo, setim se prolaznosti života i kako jedan tren može da promeni sve. I budem još zahvalnija na svemu još više. I više. Čudno je kako bolne uspomene mogu da nas podsete na lepe trenutke kojih često nismo ni svesni da imamo. 

Comments

Popular posts from this blog

Ja u očima drugih

Iz neobjašnjivih razloga, kad sam zašla u neke tinejdžerske godine i počela komunikaciju sa momcima, simpatijama, onima kojima sam se ja dopadala, nikad nisam bila stidljiva. Niti sam pokazivala da osećam da, zbog mojih fizičkih nedostataka ili osećaja potpuno bezvredne individue, nemam samopouzdanja. Naprotiv, svi su me doživljavali kao izuzetno samouverenu osobu. Dešavalo se da mi neki ljudi, godinama kasnije, priđu i kažu da su bili ludo zaljubljeni u mene, ali mi nisu smeli prići ni spomenuti to, jer su mislili da bi ih grubo odbila. Odbila da, grubo verovatno ne, ako ne preteraju neke granice. I nikad mi nije bilo jasno kako sam se to ponašala, šta je to napravilo taj štit oko mene, da je samo jedna osoba na svetu primetila da nešto krijem, i da se ne ponašam u skladu sa onim što osećam, moj najbolji drug iz onog velikog društva, Ć.   I nikad nisam bila od onih cura koje nešto posebno pate posle raskida sa momcima, gube glavu ili bilo šta slično. Kad se priča završi, ona je g...

Vesna Mihajlović

    Za mene, vreme kad smo priključili internet, je bilo nešto najbolje što je moglo da se desi. Po prirodi radoznala, a vrlo skučenog izvora informacija do tada, meni se otvorio prozor za švedski sto informacija. Naravno da mi je bilo jasno da nije svaka tačna, ali je bilo bitno da su tu negde i one prave. Meni je bilo teško doći do informacija pre interneta i zato što je materija koja me privlači u ono vreme bila negde skoro pa tabu- tema. Ne za mene, kojoj nije bilo teško pitati, već za druge koji mahom nisu imali pojma o čemu pričam. A vrlo često je moja okolina smatrala moja interesovanja čistim besmislicama.  I odjednom dolazi taj famozni google, sa svim što me interesuje na jednom mestu. Meni engleski nije strani jezik, dosta dobro baratam njime, ali mi je logično bilo da kuckam pitanja na srpskom. Ono što je interesantno, svaki put kad bih ukucala nešto i pritisnula tražilicu, jedno mesto se uvek pojavljivalo kao odgovor. Tu su bile informacije o teorijama zavera...

Tijana Grujić- ime koje čeka na svetsku reputaciju

   Kad sam upoznala ženu fantastičnih očiju, šarmantnu do besvesti, zanimljivu, duhovitu, nisam ni slutila da će, zapravo vrlo brzo, postati neizbežni deo moje svakodnevice, jer energija koju ona ima, duhovitost, originalnost u izražaju plene moju pažnju. Volim drugačije, volim unikate, volim kad neko poseduje kvalitet i nadograđuje ga. Njen talenat je neosporan, njena priča fantastična. Do sada. A mislim da će biti mnogo velika, samo joj treba dati vremena.   Volim ljude koji zrače. To najbolje vidiš kroz oči. Sijaju onim posebnim sjajem, znanim posebnima. Ona ga ima. Tijana je neko ko je uleteo u moj život i uneo drastične promene u njega. Ne poznajemo se dugo, ali se poznajemo dobro, rekla bih. Zašto? Prosto klikneš i to je to. Sa njom se upravo to desilo. Klik! Klik na upoznavanju, klik kroz komunikaciju, klik kroz energiju, klik kroz emociju... Sve je tu, sve kroz smeh, radost, lepršavost, jedinstvenost. Tijana je neko koga jedva čekam da čujem. Prepuna doživljaja,...